UMOR TRAŽI ODMOR

Klijent koji dolazi kod mene na psihoterapiju se često žali na svoj umor. Ovih prazničnih dana je, kaže, kao probušeni balon. Dođe mu da se zaključa u svoju kancelariju, sedi u mraku i gleda u prazno.
On zaista radi puno, ali to nije jedini razlog njegovog umora. Ima i nekih stvari u njegovom životu koje možda predugo imaju status quo. Sa mlađim bratom je u komplikovanom odnosu koji vuče korene još iz najmlađih dana. Kontakte su sveli na minimum, ali to, naravno, nije rešenje. Ako nekoga ne viđamo, a imamo s njim neraščišćen odnos, to se neće rešiti samo od sebe.

Umor je osećanje koje se manifestuje kroz otežanu koncentraciju, glavobolje, nesanicu, bolove u mišićima. Ovi pokazatelji imaju ulogu da nam signalizuju da treba da prestanemo sa aktivnoćcu, pa ih zato ne treba smatrati negativnom pojavom. Kada ih osetimo, poželjno je da napravimo pauzu i da se odmorimo. Ako ignorišemo ono što nam naše telo poručuje, može doći do hroničnog umora.
Danas se često ističe da "ne treba gubiti vreme" odnosno da je neophodno naporno raditi, po mogućnosti bez pauza, odmora, slobodnih dana. Zanemaruje se da je odmor tokom rada neophodan da bismo obnovili iscrpljene zalihe energije, kao i da bismo razmislili o daljoj aktivnosti, reorganizovali se i pristupili stvarima na drugi nacin. Izbegavanje odmora dovodi i do osećanja dosade, upadanja u rutinu, što za posledicu ima hronični umor.
Dakle, da bi se izbegao hronihni umor, potrebno je u startu imati drugačiji pristup poslu: uspešno se baviti nekim poslom ne znači raditi sve vreme, već raditi sa pauzama, koje omogućavaju fizički i psihički oporavak.

Do hroničnog umora može doći i usled potiskivanja nekih osećanja. Naime, ako usvojimo shvatanje da su neka osećanja "negativna", kao npr. ljutnja, onda ćemo se truditi da to osećanje potisnemo kada se pojavi, i na to potiskivanje ćemo utrošiti određenu količinu energije, koja će ostati zablokirana. Onda organizam za sledeće poslove nema na raspolaganju svu svoju energiju i potencijale i ulazi u njih osiromašen, postaje manje efikasan. Ako ovakvo stanje duže traje može doći i do pojave depresije. Rešenje za ovu vrstu hroničnog umora je svesnost o osećanjima. To znači osetiti telesne simptome osećanja, kao i biti svestan misli koje nam u datom trenutku padaju na pamet.
Kada smo svesni osećanja možemo naći prihvatljive načine da ih ispoljimo. Npr. ljutnja ima za cilj da utiče na promenu nečijeg ponašanja koje nam smeta. Efikasan način za njeno izražavanje je verbalno izražavanje koje ne sadrži uvrede, već predloge za poželjne oblike ponašanja. Ako procenimo da nije poželjno izraziti ljutnju, najvažnije je da je mi budemo svesni, i da eventualno na neki način oslobodimo telesnu napetost (npr,rekracija, sport, opuštanje..).
Umor nije negativno stanje samo po sebi, čak nam šalje korisne informacije o potrebi za prekidom ili usporavanjem aktivnosti. Problem nastaje ako traje produženo ili ako nemamo mogućnost da se odmorimo.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

SRCE JE MOJE VIOLINA

Narodnu muziku možemo voleti ili ne, ali je prava retkost da neko nikada nije odregovao emotivno na neku narodnu pesmu.To se može dešavati i veoma retko, pa nas može iznenaditi sopstvena reakcija. Čak i ljude koji ne vole narodnu muziku može da dotakne neka pesma. Ne retko je to povezano sa konzumiranjem alkohola ili sa nekim situacijama u kojima dolazi do socijalnog povezivanja putem nekih aktivnosti (proslave, svadbe, ispraćaji...).


Narodne pesme mogu biti svakojake po kvalitetu tekstova, muzike, interpretacije. Ono što im je nekako zajedničko je, čini mi se, jedna vrsta poziva i mogućnost za dolaženje u kontakt sa nekim osećanjima koja inače izbegavamo. Nekada imamo i omalovažavajući odnos prema njima. To su obično osećanja koja su veoma jaka i javljaju se u nekim situacijama koje su samo "okidači". Tim osećanjima ne znamo tačno poreklo. Povezujemo ih sa nekim životnim okolnostima u kojima vidimo uzroke. Ali uzroci nisu tamo.

Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno. To su bolna emocionalna iskustva koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih procesuirali, obradili do kraja, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije (naše dečje ja) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samou nekim situacijama kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti događaj.


Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.

Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zaključka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne. Zato su često "najjače" narodne pesme one koje govore o neuzvraćenim ljubavima, odbacivanju, o nečemu što nikada ne možemo imati. Konzumiranje alkohola doprinosi ovome jer slabi cenzure kojie sebi postavljamo kada su u pitanju neka osećanja (postoji jedna preporuka u narodu - ako želiš da vidiš šta neko stvarno oseća, napij ga).


Narodne pesme imaju specifičnost da sadrže simbole kolektivnog nesvesnog. Iz generacije u generaciju su se putem njih izražavala osećanja koja su uzroci patnje. Ista priča koja se nama dešava, dešavala se i pripadnicima mnogih prethodnih generacija. Ima i veselih narodnih pesama, ali na ovaj način o kome pričam nas "pogode" one prve. Savremena narodna muzika i pored savremenog imidža ima elemente preuzete iz tradicionalne narodne muzike.


Ovaj blog nije poziv za slušanje narodne muzike, već samo pokušaj objašnjenja nekih fenomena vezanih za nju. U kontakt sa osećanjima koja izbegavamo možemo doći ne samo slušanjem i drugih vrsta muzike, već i na razne druge načine.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PLAVI TALAS

Jedan od snova koji sam sanjala u poslednje vreme i koji izdvajam kao značajan je sledeći:

Nalazim se na ogromnom plavom talasu. Velik je poput neke planine. On se kreće i sa njim i ja. Na taj način prelazim ogromne udaljenosti. Osećam se sigurno, iako znam da je to na neki način čudno.
Pošto inače pratim svoje snove, nije mi bilo mnogo teško da pretpostavim o čemu se radi. Ipak se nisam zadržala na pretpostavci, već sam malo radila na njemu. Osećala sam da mi je ovaj san na neki način važan.

Prvo što mi je palo na pamet su bili moji pokušaji da naučim da plivam u velikim talasima okeana. Pre par meseci sam prvi put imala priliku za to. Odmah mi je bilo jasno kako da plivam kada su talasi manji (tada se pliva na talasima-over the waves), ali kada su talasi zaista veliki, potrebno je plivati kroz njih (under the waves). To mi je veoma teško išlo.
Dakle, u radu na snu sam krenula od osnovnog osećanja koje sam imala- osećam se sigurno, iako mi je nešto čudno. Misli koje su išle uz ovo osećanje su bile: "Da, drugima je ovo pogrešan način plivanja, ali meni odgovara, a pomoću njega i uspevam".
Pitala sam kolegu šta bi rekao da taj san znači. Kazao mo je: "Treba da preuzmeš rizik".
Iznenadila sam se. Ja smatram da čak i prečesto preuzimam razne rizike. Radim mnoge stvari koje većina ne bi.
Onda sam samu sebe zapitala zašto to radim; zapravo, šta postižem time. Odmah sam imala odgovor- na taj način mogu da kontrolišem situaciju. Uvek uradim sve što mogu, pa i više. Za mene preuzimanje rizika nije učiniti nešto, nego ne učiniti. Pustiti da se stvari same od sebe odvijaju, ne kontrolisati situaciju.
Onda sam zamislila da sam veliki plavi talas. Zamislila sam da je Danijela ispred mene i da treba da joj nešto kažem. Zaista mi nije trebalo mnogo vremena da uobličom ovu rečenicu: "Danijela, ja sam tu da bi ti naučila razne životne veštine- nekada je dobro da vladaš nekim situacijama, a nekada možeš i da se prepustiš".

Rad na snovima u psihoterapiji je veoma važan. Dok je S. Frojd govorio o snovima kao o "carskom putu ka nesvesnom", F. Perls, osnivač geštalt psihoterapije, govori o snovima kao o "carskom putu ka integrisanosti ličnosti".

Tehnike koje se koriste u geštalt psihoterapiji za tumačenje snova:

-San se iznosi u sadašnjem vremenu. Ovo je u skladu sa gledištem u geštalt terapiji da se jedino u sadašnjosti može nešto učiniti. San smo sanjali u prošlosti, ali ako želimo da osvestimo otuđena osećanja i delove ličnosti, potrebno je da ih učinimo prisutnim u sadašnjem trenutku.

-Terapeut traži od klijenta, snevača, da se identifikuje sa nekim elementom sna. Pošto je san u celini odraz ličnosti snevača, izbor ukazuje na ono što je klijentu važno i relevantno.

-Dovršavanje prekinutog sna - kada imamo noćne more, često se probudimo pre nego što se san završi. Tokom rada na snu možemo ga završiti u sadašnjem trenutku, u budnom stanju. Ovo nam je od koristi jer su prekinuti, nedovršeni snovi često posledica nekih naših sukobljenih podličnosti, odnosno osećanja kojih nismo svesni. Tokom "dovršavanja " sna mi dolazimo u kontakt sa ovim osećanjima.

- Popunjavanje "praznina" koje se često javljaju u snovima - terapeut traži od snevača da ovaj deo popuni uz pomoć neke asocijacije, ili čak da izmisli (pošto je sve to odraz snevačeve ličnosti).

-Terapeut može tražiti od snevača ne samo da izmisli završetak sna, da ga zavrsi nekako, već i da izmisli početak sna, šta je prethodilo dešavanjima u snu.

Lucidni snovi su naročiti interesantni zbog toga što imamo priliku da svesno učestvujemo u njima. Sanjamo nešto što je u realnosti nemoguće ili teško izvodljivo za nas i istovremeno smo svesni toga da je to san. Tako možemo u svom iskustvu imati osećanja koja možda nemamo u budnom stanju - moći, hrabrosti, slobode. Ovo nam omogućava bolje suočavanje sa realnim životnim situacijama. Moguće je i obučiti se u sanjanju ovakvih snova (vođenje dnevnika snova).

Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju. Cilj geštalt terapije je dovođenje "nezavršenog posla" u svesnost, čime se omogućava integracija, povezivanje i celovitost ličnosti. Rad na snovima je od velike koristi u postizanju ovoga. Sličnu ulogu ima i rad na bajkama, samo što su bajke neka vrsta kolektivnog sanjanja čovečanstva i simboli koji se javljaju u njima imaju univerzalnija svojstva.

Danijela

"Plavi talas" (Selman Trtovac)

CREEP

Počela sam da pijem kafu u svojoj 16-oj godini. Bila mi je odvratnog ukusa, ali je to bio način da mi nakon ispijanja kafe i okretanja šoljice neka drugarica pogleda u nju i kaže šta me čeka. Najviše me interesovalo kada ću konačno naći nekog dečka. O sebi sam imala lepo mišljenje, smatrala sam da sam lepa, pametna i duhovita. Problem je bio u tome što dečaci to nisu uviđali.
Bio je i dodatni problem. Kad god je trebalo da poslužim kafu (u to vreme se kafa donosila na poslužavniku sa miljencetom, naravno), ruke su počinjale da mi se tresu. Naročito ako je bilo nepoznatih gostiju, a pogotovu upravo tih dečaka kojima sam želela da se dopadnem.
Ovu pričicu iz svoje mladosti pričam ponekad klijentima koji imaju socijalnu fobiju. Problem sa trešenjem ruku sam rešila tako što sam jednom prilikom stala sa poslužavnikom na kome je bila prosuta kafa po uštirkanom belom miljencetu (toliko su mi se tresle ruke) ispred dečka koji mi se u to vreme sviđao i rekla mu: "Kada služim kafu, meni se uvek tresu ruke". Tog trenutka ruke su prestale da mi se tresu. Sve najgore što je moglo da mi se desi, desilo se - moja sramota je izašla na videlo.
Nekada mojim klijentima sa socijalno izbegavajućim ponašanjem (socijalnom fobijom) ovo moje iskustvo  bude od koristi, nekada ne.

Kod  socijalne fobije osoba je svesna određenih delova svog pravog "ja", ali ne doživljava ih dovoljno vrednim da bi ih prikazala u javnosti. Svako od nas, inače, ima neko svoje javno "ja", fasadu, koja se manje ili više razlikuje od privatnog i pravog "ja". Fasada inače služi tome da u javnosti ne prikažemo neki aspekt sebe, ali ne zbog toga što on nije dovoljno vredan, nego jednostavno zato što to nije prikladno trenutku, nije taktično, ili zato što želimo da zaštitimo neki ranjivi deo sebe.

Osoba sa socijalnom fobijom radi, naizgled, to isto. Sakriva neki deo sebe ne zbog toga što ona sama smatra da nije dovoljno vredan, već bi to smatrali drugi ljudi (autoriteti, nepoznati ljudi ili određena grupa) i zbog toga bi je odbacili. Međutim, ovde se, zapravo, radi o projekciji. Osoba sama prezire sebe, ali toga nije svesna, pa to projektuje na druge ljude. Osobe sa socijalno izbegavajućim ponašanjem čak često misle da imaju veoma dobro mišljenje o sebi. Dakle, dok većina drugih ljudi koristi fasadu da bi prikrila neki aspekt svog pravog "ja", kod socijalne fobije se fasada koristi da bi se prikrio onaj aspekt ličnosti koji ne prihvata pravo "ja", koji prezire i odbacuje samoga sebe. Osobi nije neprihvatljivo to što je takva kakva je, nego upravo to što ne prihvata sebe takvu kakva je.

Ova razlika se ne odnosi samo na upotrebu fasade, nego i na odbrambene mehanizme, kao što je projekcija. Dok mnogi ljudi projektuje neki deo svog pravog "ja", pa onda preziru ljude koji imaju upravo te osobine kojih nisu svesni kod sebe, kod socijalne fobije ljudi ne projektuju određene karakterne crte, nego svoj odnos prema njima. Oni ne smatraju da su drugi ljudi inferiorni iz određenog razloga, nego smatraju da drugi ljudi njih doživljavaju inferiornima, odn. da bi ih tako doživeli kada bi pokazali svoje pravo "ja". Zato se uporno drže svog javnog "ja", svoje fasade.

Dakle, ovde je ključni problem postati svestan svog pravog odnosa prema sebi, osvestiti samoprezir.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

SASTAJANJE PODRAZUMEVA RASTAJANJE

Danas sam imala klijenta koji je došao prvi put na psihoterapiju. Zakazao je samo jednu konsultaciju, sa jasnim ciljem - da preispita da li da digne ruke od veze koju ima sa osobom koja živi u drugoj zemlji. Veoma voli tu osobu, kao i ona njega, ali se često oseća usamljeno. Viđaju se jednom u par meseci, na nedelju dana. Kaže da mu se život svodi na čekanje tih sastanaka i da najveći deo slobodnog vremena provodi na internetu i skype-u. Zanemaruje posao i društvene obaveze. Ide ulicom, kaže, gomila ljudi je oko njega, a on se oseća kao da je sam u celom gradu.


Kada počnemo da razmatramo zbog čega nam je ljubavna veza (i to ne samo partnerska) potrebna, možemo doći do zaljučka da sasvim dobro možemo da funkcionišemo i bez nje.Ostaje nam više vremena i energije, ne moramo da se usklađujemo sa nekim.Što smo samostalniji, uspešniji, to nam je manje potreban neko sa kim bismo lakše koračali kroz život.
Šta je onda sa ljubavlju, da li nam je potrebna?
Ljubav je potrebna deci koja su bespomoćna, ne mogu se starati o sebi i ne mogu preživeti bez nje.Kasnije, kada odrastemo, ljubav više nije potreba, ali je i dalje želimo. Želimo je jer ona ispunjava nas život radošću. Prihvatamo nekog onakvim kakav je i vezujemo se za njega, ne očekujuci ništa. On nije na ovom svetu da bi ispunjavao naša očekivanja. Taj neko prihvata nas onakvim kakvi jesmo i vezuje se za nas, ne očekujuci ništa. Mi nismo na ovom svetu da bismo ispunjavali njegova očekivanja.Srećni smo i radosni u svom životu, nemamo potrebe da nas neko drugi usreći. Ali nam je lepše kad sa nekim drugim, koga procenjujemo kao biće koje ima posebnu vrednost za nas, delimo tu radost i sreću. To je ljubav.

Nekada se desi da nismo zajedno sa osobom koja ima posebnu vaznost za nas. Iako smo možda okruženi mnoštvom ljudi osećamo se usamljeno. Usamljeni smo iako nismo sami.
Partnerska ljubav nije jedina u čijem nedostatku možemo osećati usamljenost. Mogu nam nedostajati i prijatelji, roditelji, deca...Sve osobe koje za nas imaju posebnu važnost i vrednost, a nisu sa nama.
Fizička udaljenost nije jedina vrsta udaljenosti koja može uticati na pojavu osećanja usamljenosti. Nekada se možemo osetiti udaljeni i u emotivnom, intelektualnom, duhovnom smislu. Ove vrste udaljenosti nam mogu pasti i teže, jer nekada teže možemo naći načine da ih prevaziđemo. Može nam teže pasti ako nam je važna osoba emotivno udaljena, nego da je u drugom delu sveta. Naravno, ukoliko smo svesni toga da nije svako udaljavanje osobe koju volimo i potencijalna opasnost da ćemo je izgubiti, možemo razviti toleranciju na osećanje usamljenosti.

Kada imamo poteškoca sa ovim, obično se radi o nekim davnim nedovršenim stvarima. Kada u svom detinjem iskustvu imamo situacije u kojima smo bili povređeni odsustvom osoba koje su nam tada bile neophodne, može se desiti da u sadašnjosti svako udaljavanje voljene osobe doživimo kao veliku pretnju i patnju. Rešenje nije u tome da se osiguramo od ovakvog "povređivanja" . Ako nista ne očekujemo, niko nas i ne može povrediti.

Nekada se dešava da osobe koje su imale iskustvo ranog odvajanja od značajnih osoba često biraju (nesvesno uglavnom) da se emotivno vežu za osobe koje su od njih udaljene i fizički. Kao da, na neki način, imaju potrebu da zaokruže nekako nedovršenu priču iz svog detinjstva.
Rešenje je u osvešćivanju toga da je patnja koju sada doživljavamo zapravo stara priča. Ma koliko nam se činilo da su problemi koje sada imamo sa partnerom realni, situaciono adekvatni, oni su zapravo odraz nerazrešnih emocionalnih problema iz detinjstva. Važno je da ovo shvatimo, jer kada razumemo uzrok svog bola, taj bol prestaje da bude patnja. (Iako će osnovni bol ostati sve dok ne integrišemo emocionalnu traumu iz detinjstva, neće biti dodatnog nepotrebnog bola koji nastaje ako nismo svesni ovoga).

Gde je ljubav, ima i osećanja usamljenosti. Ne možemo stalno biti zajedno sa nekim koga volimo. A i da možemo, svako od nas ima potrebu da ponekad bude sam. Kod ljudi koji se vole to se moze dešavati u različito vreme i onda se neko može osetiti usamljenim. Ipak, što je nas život ispunjeniji i radosniji sam po sebi, ovo nam ne samo lakše pada, već nas čini i prilagodljivim na neprekidne životne cikluse: da bismo stvarno bili sa nekim, moramo nekada biti i bez njega.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

DON'T CRY FOR LOUIE

Nedavno sam dala izjavu o seksualno zavisnosti novinaru koji me na istu temu intervjuisao pre dve godine. Interesovalo ga je da li je došlo do nekih promena u odnosu na ovaj problem.
Ovo je deo te izjave:

" Poslednji slučaj koji sam imala bio je pacijent koji je imao jak osećaj napetosti, kao narastajuće tenzije koja nadolazi, a praznio se kroz seks, ali ne emotivno, kao kod vođenja ljubavi, što je samo pojačavalo osećaj praznine. Seksom se taj osećaj napetosti smanjuje, a ponekad se može desiti da osoba ima osećaj zatupelosti, pa da joj seks pomaže da se oseti zadovoljnom i ispunjenom - objašnjava naša sagovornica.
Kako kaže, jedan od simptoma seksualne zavisnosti može da ude i neutoljiva glad za pornografijom, prekomerno onanisanje i drugo, ali osnovni problem predstavlja to što seks kod takvih osoba postaje samo oruđe za smanjenje napetosti, koju uzrokuju drugi problemi, a to pokazuju i primeri iz prakse.
- Došli su muž i žena, koji imaju dobar brak, vole se... Međutim, žena je u jednom trenutku primetila da njen suprug posećuje porno-sajtove, kao i da upražnjava tu vrstu „aktivnosti“. Izbila je svađa, zbog koje su odlučili da dođu na savetovanje. Kada je utvrđeno u čemu je njegov problem, bilo je potrebno da se i njoj objasni. Problem je vremenom rešen - objašnjava naša sagovornica i dodaje da je normalno voditi ljubav „u većim količinama“, ali da je najvažnije da to ne bude zamena za rešavanje drugih problema."

Seksualna zavisnost je kod nas i dalje tabu tema. To ne znači da ljudi nemaju ovaj problem, već da im je uglavnom veoma neprijatno da govore o njemu. Zbog toga je dosta važno biti informisan - da bi se neki problem rešio, treba najpre znati kako dolazi do njega i o čemu se radi. Novinar je, recimo, dao naslov tekstu "Kada seks postane bolest", mada seksualna zavisnost, koliko je meni poznato, još uvek nije svrstana u poremećaj. (Naravno, treba imati u vidu da novinari vole malo "bombastične" naslove).

Osoba koja ima seksualnu zavisnost oseća prinudu za upražnjavanjem određenih seksualnih radnji (česti seksualni odnosi, seks sa prostitutkama, često samozadovoljavanje, pornografija). Te radnje su kompulsivne, prinudne. Nakon njih seksualni zavisnik ima često osećanje stida, zabrinut je i želi da promeni svoje seksualne navike. Ako se ovome pristupi kao i bilo kom drugom psihološkom problemu, kroz psihoterapiju se može ustanoviti da su uzroci ovakvog ponašanja povezani sa nekim dešavanjima u detinjstvu. Obično se radi o veoma lošoj atmosferi u porodici, ispunjenoj svađama, možda čak i zlostavljanjem, sa čime dete ne može da se nosi. Štiti se tako što smanjuje svoju opštu osetljivost, potiskuje svoja osećanja i otuđuje neke delove svoje ličnosti. U odraslom dobu osoba koja je imala ovakvu vrstu iskustva se suočava sa njegovim posledicama. Ima osećanje praznine u životu, ili joj se dešava da povremeno osećanja veliku napetost. Ovo rešava tako što pribegava seksu. Seks joj omogućava intenzivno fizičko i emotivno iskustvo, pa time smanjuje osećanje praznine, ili, pak, smanjuje napetost. Pošto se ovo stalno ponavlja, osoba postaje zavisna od seksa.
Seksualno zavisni mogu biti i muškarci i žene. Češće se povezuje sa muškarcima jer su oni skloniji tome da koriste usluge prostituki i pornografiju, pa postoji veća mogućnost da budu "uhvaćeni" u tome. Danas se dosta govori o ovom problemu kada su u pitanju poznate ličnosti, ali to nije samo njihova "privilegija". One su samo izloženije pažnji javnosti.
Prevazilaženje seksualne zavisnosti je važno ne samo zbog štetnih posledica u smislu problema sa stalnim partnerom, ulaženja u rizične odnose, gubitka puno vremena i novca, zanemarivanje poslovnih obaveza, već i zbog rešavanja psiholoških problema koji stoje u osnovi ove zavisnosti. Osoba koja poseduje bilo koju, pa i seksualnu zavisnost, ne može da živi kvalitetnim životom i da bude slobodna.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

SLEPA, SLEPA MRLJA

Moj prijatelj, koga sam pominjala u prošlom blogu o zavođenju, mi je postavio ovo pitanje:
"Ako zavođenje definišemo strogo kao predstavljanje sebe u boljem (ili u svakom slučaju drugačijem) svetlu, onda se postavlja pitanje da li je moguć osećaj zavedenosti (dakle, iz perspektive zavedenog) bez drugačijeg predstavljanja sebe od strane zavodnika? Ako je odgovor potvrdan, a mislim da jeste, onda mora da se redefiniše zavođenje, tj. da se postavi ne nužno kao predstavljanje sebe drugačijim. Možda je nešto drugo distinktivna osobina zavođenja.
Možda me kod nekog zavede baš to što taj neko jeste, to što taj neko radi, te neke igre koje igra, možda su više on nego nešto drugo."

Ovo o čemu moj prijatelj govori je udvaranje. Zavođenje je kada se neko predstavlja bitno drugačijim da bi nekoga pridobio za nešto što nije ljubavna veza.
Moguće je i da neka osoba ipak zavodi, a da zavedeni svesno to ne opaža, ali nesvesno opaža, pa se oseća zavedenim.

 Ako neko nema nameru da nas pridobije za nešto što nije ljubavna veza, onda on nema mnogo veze sa našim osećajem zavedenosti.

Nikada ne možemo u potpunosti poznavati nekoga drugog, niti biti potpuno sigurni u njegove namere. To znači da, iako nam on pruža svoju realnu sliku bez namere da nas zavede, mi je dopunimo nečim što nama odgovara na neki način. Možemo je dopuniti i nečim što nam ne odgovara - u svakom slučaju se radi o projekciji nečega čega nismo svesni.

Ovo je moguće ako nismo u kontaktu sa nekim delom sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osećanja, neprijatnih tema i sl.). Zbog toga se u geštalt terapiji sugeriše dolaženje u kontakt kako bi se povećala svesnost o sebi i istovremeno o okolini.
Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu sa drugima. Kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjima (npr.osecanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svađaju sa nama.
Ako mi sami želimo da nekog zavedemo, odnosno da nas ta osoba doživi na taj način da je pridobijemo za ostvarenje neke svoje želje koja nije ljubavne prirode i cilja koji nije ljubavna veza, a nismo u kontaktu sa tim delom svoje ličnosti, onda možemo tu nameru pripisati onom drugom.

Zašto je prekidanje kontakta sa nekim delom sebe toliko problematično?

Ima više razloga - kada prekinemo kontakt sa nekim osećanjem smanjuje se opseg emotivnog doživljanja, pa onda ne samo da nismo ljuti,tužni itd, nego nismo ni radosni, srećni . Osim toga, na prekidanje kontakta trošimo energiju i time se smanjuje naša ukupna efikasnost.
I najvažnije, prekidanje kontakta onemogućuje zadovoljenje potreba (jer ih nismo svesni,  pa ih ne možemo ni zadovoljiti), tj. posao koji je započet neprijatnom emocijom ostaje nedovršen ("nedovršeni posao" po geštalt terminologiji). Zbog toga osećamo napetost.

Cilj geštalt psihiterapije je dovođenje u svesnost otuđenih delova ličnosti, što omogućuje njihovo povezivanje, integraciju. To omogućuje skladan odnos unutar ličnosti, a ovo omogućuje skladan odnos sa okolinom.

Zašto je važno dobro postaviti granice u odnosu između dve osobe?

Zato što problemi u odnosima često nastaju onda kada na drugog ne gledamo kao na realnu osobu, tj. ne čujemo šta ta osoba stvarno priča, ne vidimo šta stvarno radi. To znači da odnos nije JA-TI (uzajamnost, prihvatanje, tretiranje drugog kao sebe, kao ličnosti), nego JA-ONO (gde se drugome faktički ne priznaje njegova ličnost, nego se projektuju neki sopstveni sadržaji).
Ovaj JA-TI odnos je Fric Perls, osnivač geštalt terapije, opisao rečima: "Ja sam ja, ti si ti. Ja nisam na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, niti si ti na ovom svetu da bi ispunjavao moja. Ako se nađemo, biće dobro, ako ne, ne može se ništa."


Danijela

 Photo by Nemanja Stojanović

SLEPA MRLJA

 

Nedavno sam u toku jednog dana čula sa par izvora nešto na temu zavođenja. Jedna prijateljica mi je predložila da napišem nešto na tu temu, jedan prijatelj mi je rekao da želi da zavede nekog, i imala sam klijentkinju koja se žalila da je njenog partnera zavela neka druga žena.
Najpre sam prijatelja upitala zašto bi želeo da zavede nekog. Rekao je da mu se ta osoba toliko sviđa da bi želeo da skrene njenu pažnju na sebe i da joj se približi.
Prijateljica je želela da sazna nešto više o zavođenju.
Klijentkinja je imala ideju da kroz psihoterapiju nauči tako dobro "tehnike zavođenja", da time uspe da vrati partnera. Odnosno, da bude bolja zavodnica od "zavodnice".

Zavođenje se nekad brka sa predstavljanjem sebe u nešto boljem svetlu, što je uglavnom uobičajena pojava. Žene se šminkaju, muškarci se takođe ulepšavaju na svoj način (nekada oni ovo negiraju, ali brijanje, puštanje brade, firmirana garderoba, odelo određenog  kroja i sl. je takođe neki oblik ulepšavanja).
Kada je zavođenje u pitanju, pruža se slika sebe koja je daleko od realnosti. Ovo može biti ulepšavanje, ali ne mora. Pružanje nerealne slike o sebi koje ima za cilj pridobijanje drugog može predstavljati i razne druge oblika iskrivljavanja činjeničnog stanja. Neko, na primer,  može doći do zaključka da ostavljanjem utiska grubog muškarca, ili ne baš pametne žene, može da pridobije drugog, pa da se ponaša u skladu sa time.

Zavođenje nije preporučljivo, jer ono što zaista želimo je da se nekome mi sviđamo, a ne neko drugi. Pružanjem nerealne slike sebe, mi "radimo za drugog", jer ta slika koja je nerealna kada smo mi u pitanju je realna kada je neko drugi u pitanju.

Što se tiče zavedene strane, može se postaviti pitanje na koji način neko bude zaveden, i da li je zavođenje nešto čega se treba čuvati.
Nekada je zavođenje moguće pre svega tako što dozvolimo da budemo zavedeni. Kada imamo nepotpunu sliku o nekome, kao što je obično na početku nekog poznanstva, mi ćemo nastojati da je nekako upotpunimo. Ako imamo spremnost da budemo zavedeni, nepotpunu sliku ćemo dopunjavati onim osobinama i svojstvima koji su za nas poželjni. Tako ćemo se zavesti nekime.

Kada smo u dobrom kontaktu sa sobom, kada smo svesni svojih potreba i želja, nemamo potrebe niti da zavodimo, niti da budemo zavedeni.
Moja prijateljica iz školskih dana mi je poslala nedavno ovo, u jednom sasvim drugom kontekstu, i, kao i uvek, pomogla čak i ako nije nameravala:
"Slepa mrlja je tačka u ljudskom oku u kojoj se ne primaju vizuelne informacije. Mozak ovaj nedostatak obično kompenzuje tako što slepu mrlju dopunjuje ili informacijama sa drugog oka ili mislima. To znači da, ako u nešto samo gledate, ne možete biti sigurni da je ono što „vidite” tačno ono što zapravo jeste."

Bilo da zavodimo, ili da smo zavedeni, postoji neka "slepa mrlja" - nismo u dobrom kontaktu, nemamo dovoljno informacija o nekom delu sebe.

Danijela


 









Photo by Nemanja Stojanović

SLUČAJNOSTI

Ako krenemo od toga da svaki uzrok ima posledicu, onda ništa nije slučajno.
Danas mi se dešavao niz stvari, koji me naveo da se zapitam koji su uzroci tih posledica.
Posledica čega može biti to da u jednom istom danu imam dva klijenta čiji su problemi povezani sa stresom?

Pre desetak dana sam imala predavanje i radionicu o stresu i struktuiranju vremena. Temu sam odabrala ja. Do toga je došlo tako što mi je koleginica predložila temu u vezi sa struktuiranjem i upravljanjem vremenom, a ja sam to povezala sa stresom. Imala sam i druge predloge, ali sam se rešila baš za ovaj. Već sam ranije radila anti - stres treninge. Inače se ne bavim ovakvom vrstom posla. Radim pretežno individualnu psihoterapiju. U pomenuti poduhvat sam se upustila zato što mi je bilo interesantno da se bavim njime.
Ključno pitanje je: zašto mi je bio interesantan stres kao predmet pažnje? Naročito uzroci stresa.
Još pre nego što sam dovršila prethodnu rečenicu, imala sam odgovor - zato što ne upravljam dovoljno svojim vremenom i na taj način dovodim sebe u stresne situacije.

U geštalt psihoterapiji pravo pitanje je: "Kako?", a ne "Zašto?", odnosno: "Šta je ono što postižemo time?".
Ovo je nešto čime bi bilo da se pozabavim - šta to postižem dovodeći sebe u stresne situacije? Verovatno postoji neki bolji način za postizanje toga.

Što se tiče mojih današnjih klijenata, pitam se da li je slučajno što imaju sličnu vrstu problema.

Kada se neka osoba reši da dođe na psihoterapiju, dolazi kod psihoterapeuta, koji je takođe obično ljudsko biće, sa svojim problemima i nedostacima. Psihoterapeut ima određena znanja i iskustva koja mu pomažu da prepozna klijentovu egzistencijalnu krizu i na njemu je veći deo odgovornosti za tok terapije. On prilazi neponovljivosti klijentove ličnosti, svestan toga da je njegova ravnoteža narušena, ali da ipak funkcioniše toliko da neravnoteža u njemu dovodi do potrebe za ispravljanjem, da je on to već pokušao i da je verovatno već delimično uspeo u tome, ali mu je to nedovoljno i potrebna mu je pomoć. Psihoterapija je samo jedan od načina rada na problemima psihološke prirode koji se odvijaju uz pomoć drugih ljudi. Kao i sve što radimo uz pomoć drugih ljudi, određen je ne samo našom ličnošću, nego i ličnostima svih onih koji u tome učestvuju. U procesu psihoterapije učestvuju klijent, (ili grupa) i psihoterapeut. Sve te ličnosti kreiraju psihoterapijski ambijent. Ovaj ambijent može da se oseti i da prepozna, i svaki potencijalni klijent na njega reaguje tako što može da dolazi ili ne dolazi na psihoterapiju kod određenog terapeuta. Isto važi i obrnuto, terapeut oseti svog klijenta i može prepoznati da mu je od psihološke koristi da sa njim radi (da mu bude od pomoći i da istovremeno oseća podsticaj i motivaciju da to čini), ili da nije. Kao i u svakom ljudskom susretu, i ovde se ljudi nađu, ili ne. Psihoterapija ima za cilj pomoć klijentu, ali ima i povratno dejstvo na psihoterapeuta.

Dakle, psihoterapijski ambijent je jedna celina i u njoj se često slično sličnom privlači, odn. klijent i psihoterapeut se ne "nađu" slučajno.
Zašto je to tako?
Zato što je njegovim učesnicima zajednički cilj da taj problem reše na ovaj ili onaj način.
Ono po čemu se psihoterapijski ambijent razlikuje od drugih oblika udruživanja ljudi koji imaju sličan problem jeste način na koji se taj problem rešava. Terapijski ambijent podstiče klijenta da postane svestan svog problema i da ga razrešava upravo na taj način, svesnošću.
Što se tiče terapeuta, njegov problem nije u fokusu terapije, ali kada veći broj klijenata ima sličan problem, on na neki način postepeno, kroz ponavljnje, stvara u ličnosti terapeuta jednu povoljnu klimu da i on postane svestan svog problema.

Ljudi se niti susreću, niti rastaju slučajno. Niti nam se bilo šta dešava slučajno.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

PUZZLE

 

Imam potrebu da ovo napišem kao poseban blog.


Neki od detalja koji mogu biti od značaja za prethodni blog:

- Rečenicu: "Osoba koja zna odgovore na sva Vaša pitanja o Vama je pred Vama" sam pročitala u kupatilu prostora u kome sam učila psihoterapiju.

-Na Vlasinskom jezeru žive moji roditelji.

-Predložila sam svojoj mlađoj sestri za jedan Božić da se kupa sa mnom u jezeru. Pristala je.

-Moje ogledalo koje uveličava 7X  je skoro uvek toliko zabrljano od šminke, da se u njemu skoro ništa ne vidi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

ZAMRZNUTO OGLEDALO

Jednom sam bila u prilici da se nađem u jednom ogromnom luksuznom kupatilu. Bilo je opremljeno više kao neki mali salon, nego kao kupatilo. U njemu je bilo veliko trokrilno ogledalo. Dok sam prala ruke, ugledala sam  cedulju na njemu. Na njoj je pisalo: "Osoba koja zna odgovore na sva Vaša pitanja o Vama je pred Vama". Moja prva reakcija je bila da pogledam naokolo gde je ta osoba, da li možda sedi na nekoj stolici za stočićem. Naravno, posle toga sam shvatila da sam to ja. Ali, najpre sam se okrenula.
Imam tendenciju da ponekad "zatvaram oči" pred stvarima koje su mi neprijatne. Ali, zašto bi mi bilo neprijatno da odgovore koji su mi potrebni tražim tamo gde jesu?
Možda zato što nisam spremna za te odgovore.

Razmišljala sam za koje odgovore to nisam spremna. Naravno, razmišljanjem nisam mogla da dođem do njih. Takvih odgovora obično nismo svesni.
Mislim da je jedan od dobrih putokaza u kom pravcu da idemo ako pogledamo da li postoji nešto što radimo, a nije nam jasno zbog čega.
U mom slučaju to su neka ponašanja koja bi se mogla nazvati pomalo avanturističkim. Možda čak i rizičnim. Kada radim takve stvari osećam se nekako dobro. Na primer, svake godine za Božić se kupam u, već pominjanom, Vlasinskom jezeru. Najniža temteratura na kojoj sam se kupala je bila - 18 °C. Led je bio svuda oko mene.
Ranije nisam tražila odgovor zašto radim ovo, ali odgovor je nekako našao mene.
Čitala sam knjigu "Working with suicidal individuals" (Tony White). Nema jasnih pokazatelja o povezanosti suicidalnosti i samopovređivanja,  ali autor smatra da samopovređivanje ima važnu psihološku funkciju. Naročito sam se vraćala na ovaj deo:

"Ovakvo ponašanje uglavnom nalazimo kod osoba koji se samopovredjuju iz sledećih razloga:

*Radi doživljavanja sebe kao realne osobe, ovo srećemo kod disociranih ličnosti.
*Radi obezbedjivanje bilo kog osećaja čime se prevazilazi osećanje "praznine".
*Samopovredjivanje sa ciljem olakšanja od prevelikog, narastajućeg pritiska.

U svakom od ovih slučajeva samopovredjivanje omogućava neku vrstu psihološke dobiti koju osoba ne može postići na neki drugi, manje štetan način. Da se oseti nešto, da se smanji osećaj obamrlosti, da se smanje narastajući pritisak i tenzija. Oni postižu sve ovo samopovredjivanjem i postaju zavisni od toga jer je to jedini put koji znaju da bi postigli ono šta žele."
"...svaka aktivnost koja stvara tako snažna osećanja i psihološko iskustvo može biti psihološki ekvivalent za samopovredjivanje iz tri gore navedena razloga.
Postoje aktivnosti koje izazivaju veliki strah kao što su avanturističke potrage, skakanje sa bandži džampa, speleološka istraživanja, planinarenje, vožnja trkačkih automobila, surfovanje na velikim talasima  i tako dalje."

Ovaj deo me naveo na razmišljanje  o jednom drugom ogledalu - ogledalu koje koristim za šminkanje, a koje uvećava 7X. Zapravo, nije mi toliko potrebno za šminkanje (to bih mogla da uradim i napamet). Pred njega sednem kada sam napeta i anksiozna i kada ne znam šta ću sa sobom. I onda se svrstam u onu kategoriju koju moja kozmetičarka zove "kopači".

Sada je potrebno povezati: otpor, narastajuća napetost, određeno ponašanje.
U geštalt psihoterapiji se koristi izraz "retrofleksija"za jedan od mehanizama otpora - radimo sebi ono što bismo hteli da radimo drugima, ili radimo sebi ono što bismo hteli da drugi rade nama. Gledajući iz ovog ugla, osećanje iz koga radim opisane stvari nije baš prijateljsko.
U metodi EMDR, koju takođe koristim u svom radu, postoji izraz za osećanja sa kojima nismo u kontaktu u većoj ili manjoj meri - ona su "zamrznuta".
Još od ranog detinjstva mi obrađujemo informacije i sakupljamo ih u bazu podataka. Proces formiranja baze podataka često je, u detinjstvu, ometen određenim zbivanjima koja bismo mogli nazvati traumatičnim. To mogu biti događaji koje društvo priznaje za traumatične (velike traume) i druga zbivanja koja su za pojedinca traumatična (male traume). U traumatičnim situacijama često ne uspevamo da obradimo informacije u dovoljnoj meri da bismo mogli da ih rasporedimo u odgovarajući folder. Umesto toga mi ih tako neobrađene skladištimo u njihovom sirovom obliku. Taj sirov oblik je u stvari jedan stav o samom sebi koji se može svesti u jednu kratku rečenicu (npr. "ja sam loš/a", "ja sam bespomoćan/a"...).
Do "zamrznutog" osećanja dolazimo tako što krenemo od nekog skorašnjeg događaja u kome smo imali neko osećanje problematično za nas, pa onda idemo najdalje što možemo u prošlost tragajući za time kada smo imali takvo osećanje (tragamo za identičnim telesnim osetom, ne identičnim okolnostima).

Radeći na mom osećanju koje imam u situacijama koje sam opisala, došla sam najpre do osećanja tuge, a onda do osećanja ljutnje. Ovo potiče iz perioda najranijeg detinjstva, kada se rodila moja mlađa sestra. Negativna kognicija o sebi je "ja sam suvišna", a ona koju bih želela da imam "ja sam važna i vredna". Nisam bila svesna toga koliko sam se osećala zanemarenom i suvišnom tada.

Mislim da postoje drugi načini da se osećam važnom i vrednom. Mada je kupanje u zaleđenom jezeru za mene zaista interesantno iskustvo.

Danijela

KLJUČ ZA SREĆU

Jutros mi je neko postavio pitanje zašto smo nekada dosadni sami sebi. Svakoga dana čujem mnoga pitanja, ali sam ovo nekako izdvojila. Ne znam tačno zašto. Možda ću saznati pišući ovaj blog.

Postoje neke dobre definicije dosade kao osećanja koje se javlja kada ne možemo da zadovoljimo ni jednu svoju potrebu ili želju jer je situacija takva. Kada osećamo dosadu time se pokrenemo da preduzmemo nešto i napustimo ovu situaciju.

Navodeći ovu definiciju shvatila sam da je ono što nekada osećam kao dosadu u stvari nezadovoljstvo. O ovome pišem zato što mi se čini da se to dešava i drugima, mada možda ne tako često.

Problematičnom nam čini situaciju to što nekoj svojoj želji dajemo prioritet, ona nam je "glavna" želja. Ključ za našu sreću je njeno ostvarenje. U poređenju sa njom sve ostalo što možemo učiniti za sebe nam se čini nevažnim. Rečnikom geštalt terapije, ona nam je figura, a sve ostalo pozadina. Zato pokušavamo da nađemo načine da promenimo situaciju u svoju korist. Ali šta kad je očito da situaciju ne možemo promeniti, bilo trenutno, ili čak, najverovatnije, nikad?
Možda zvuči čudno, ali lakše je kad uvidimo da neku svoju želju ne možemo nikako i nikada ostvariti. Onda nam je teško, ali možemo da se pomirimo sa time.
Kada ne možemo da promenimo situaciju i ne želimo da se pomirimo sa time, frustracija postaje izraženija.
Šta možemo učiniti u ovakvim situacijama?

Svako od nas ima u svom životu nešto povodom čega ne može ništa da uradi. Ako smo iskreni prema sebi, možemo da uvidimo šta je to u našem životu povodom čega ne možemo da preduzmemo ništa. Tek kada to utvrdimo, dozvolićemo sebi da jednostavno budemo sa tim neprijatnim osećanjem, i to upravo zato što nam je jasno da ne možemo da uradimo ništa da sebi olakšamo.

Ako možemo da preduzmemo neku akciju i ostvarimo ono što želimo, možemo to i učiniti. Ono što nam može teško pasti je nemogućnost da se želja odmah ostvari.
Ostvarenje želje je posledica nečega što sada preduzimamo ili ne preduzimamo. Ono je samo posledica. Uzrok je ono što sada dešavamo sebi. Svesnost o vlastitim potrebama i željama nam omogućava da činimo upravo ono što će za posledicu imati ostvarenje želje. Kada u svakom trenutku činimo najbolje sto možemo, shvatamo da je besmisleno pokretati nešto na silu, kao što je besmisleno i da pokušavamo da zaustavimo nešto što je već pokrenuto.

Dakle, ono što sam osvestila pišući ovo je da prepoznajem kod sebe osećanje nezadovoljstva maskirano osećanjem dosade. Ono što je u nama prepoznajemo i u okolini. Bolje rečeno, projektujemo. Ništa nije slučajno, zaista.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

I U DOBRU I U ZLU

 

Kada muškarac i žena reše da zasnuju bračnu zajednicu, ili partnerski odnos, jedna od važnijih stvari na koju se jedno drugom zavetuju je da će biti zajedno "i u dobru i u zlu".

Na početku veze nije teško pridržavati se ovoga. Dvoje ljudi koji se toliko vole da žele da ovo i ozvaniče su spremni da zaista i ostvaruju ono na šta su se zavetovali. Tada je osećanje emocionalne povezanosti tako jako da im to nije teško. Rade jedno za drugo ono što bi i za same sebe radili. Imaju i zajedničke ciljeve i njihovi putevi se kreću u istom smeru.

Kada prođe faza "medenog meseca" mnoge stvari se menjaju. Partneri uviđaju da, pored toga što imaju mnogo toga zajedničkog, imaju i nešto što je samo njihovo. Ovo je dobro, jer zdrav partnerski odnos podrazumeva da dvoje mogu da budu srećni i zadovoljni i kada su zajedno, ali i kada su odvojeni. Svako ima svoju autonomiju, ali su ipak zajedno zato što je život lepši i kvalitetniji kada se sa nekim koga doživljavamo bliskim i dragocenim krećemo kroz njega.

Pored razvojnih kriza (kriza roditeljstvsa, srednjih godina), postoje i egzistencijalne krize. Jedna od njih je besparica.

Možda zvuči apsurdno, ali ljudi uopšte, pa i supružnici ili partneri, na ovu vrstu krize reaguju približavanjem. Kada je ugrožen opstanak, potrebno je preduzeti zajedničke korake da bi se ovo omogućlo. Parovi koji zaista žive u besparici nemaju taj "luksuz" da sa brinu o tome da li ih partner vara, da li im se interesovanja razlikuju, da li imaju različito viđenje budućnosti. Oni se brinu o tome kako da bukvalno prežive- oni i njihovo potomstvo.

Svađe oko para i troškova su češće kod parova koji nisu toliko egzistencijalno ugroženi. Činjenica je da ekonomska kriza povećava stres i izoštrava neke druge probleme između partnera. Onda je besparica zapravo samo povod za aktuelizaciju drugih problema - odnosi sa rodbinom, seksualni odnosi, vaspitavanje dece.

Parovi koji nemaju probleme na materijalnom planu zapravo samo lakše i brže mogu da uvide suštinske međusobne probleme.

Ako sa svojim životnim saputnikom imamo probleme povezane sa besparicom dobro je da znamo da je to samo povod. Ukoliko su naši odnosi zadovoljavajući, u nekom trenutku ćemo, na ovaj ili onaj način, rešiti problem besparice. Nijedna besparica ne traje večito.

Ako su svakodnevne svađe oko novca i životnih izdataka postale naša svakodnevica, možemo se zapitati čime, zapravo, nismo zadovoljni u svom partnerskom odnosu. Onda možemo probleme egzistencijalne prirode rešavati na najpraktičniji način (kao kada završavamo bilo koji posao). Probleme u vezi rešavamo van ovoga. Ako smo ljuti na partnera zato što mislimo da nam uskraćuje ljubav, nema potrebe da ovo mešamo sa time što mislimo da ne zarađuje dovoljno. Takođe, ako zarađuje više od nas, to ne znači da želi da bude superioran u našem odnosu. Ako nemamo posla ni jedno ni drugo, možda možemo da razmislimo o tome koliko svako od nas preuzima odgovornost za svoj život na sebe, a koliko očekujemo od drugih da reše sve naše probleme.

Besparica je veoma teška, ali nije suštinski uzrok razmimoilaženja i sukoba u partnerskom odnosu.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

POVRATAK U SADAŠNJOST

Emocionalne navike (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama) uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka, jer ne umemo da budemo u njemu. Kao i svako vezivanje zbog straha od gubitka, i ovo nas vodi u ne - slobodu.
Da se radi o emocionalnoj navici možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes. Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.Ovo se dešava i u našim snovima.

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo to da otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne okolnosti. Ali uzroci nisu tamo. Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih procesuirali, obradili do kraja, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje ja (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti dogadjaj.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.
Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zakljucka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da uradimo nekoliko stvari.
Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset). Tada možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje, pre svega - povezujemo odraslo ja i dečje ja. U geštalt terapiji se ovo radi putem eksperimenta. Eksperiment u geštalt terapiji znači da ne pričamo o nekim događajima (u ovom slučaju iz detinjstva ), već da ih doživljavamo sada. Zamisljamo da se taj događaj dešava sada, govorimo u sadašnjem vremenu, dovodimo u sadašnji trenutak, naravno figurativno rečeno, uz pomoć terapeuta, ljude koji su bili akteri tog događaja. Tako stvaramo mogućnost da rekonstrukcijom samog događaja stvarno, u sadašnjem trenutku osetimo osećanje, a ne da pričamo o njemu.
Ovako postajemo spremni da odblokiramo taj događaj. Neke metode (npr. EMDR), nam omogućuju da bukvalno odblokiramo svoju percepciju. Tako možemo da potpuno integrišemo emocionalno iskustvo.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo ili odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoc deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. Kada osetimo strah, usamljenost, ljutnju, ranjivost, možemo da se upitamo koja potreba našeg unutrašnjeg deteta stoji iza ovog osećanja, a onda možemo da pokušamo da je zadovoljimo.

Da bismo ovo mogli da izvedemo odraslo ja treba da bude dovoljno snažno. Pomaganje dečjem ja može da bude dosta naporno i veliki izazov za odraslo ja. Ipak, ovo je poduhvat vredan truda. Zato kad god nam je teško treba da osnažimo svoje odraslo ja. Izgrađujemo ljubav prema sebi i samopouzdanje, samopoštovanje, shvatamo kako smo vredna ljudska bića, bez obzira na to koliko smo uspešni u poslu, kojim poslom se bavimo, kakvi su nam partnerski odnosi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PLAY IT AGAIN SAM

Nedavno sam počela da radim sa klijentkinjom, mladom ženom od 30-ak godina (nazvaću je Suzana), koja je na terapiju došla posle raskida veze. Veza je bila kratkotrajna, ali burna, kao i sve prethodne.

Suzana ostavlja utisak osobe kojoj se može diviti - obrazovana je, cenjena na dobro plaćenom poslu, ima bogat društveni život, lepo izgleda. Ipak, posle par seansi je počela da govori o hroničnom osećanju praznine koje prožima njen život i pored sve pažnje koju dobija od drugih.
Do raskida njene veze je došlo tako što je, po njenim rečima, njen dečko počeo da je zanemaruje. U početku je činio sve za nju, a onda se nekako "ohladio". I njoj samoj je počelo da bude pomalo dosadno u toj vezi, ali je ipak mnogo pogodilo kad je on, jednostavno, prestao da se javlja.  Po njenim rečima, pobesnela je - nije mogla da shvati kako je neko mogao tako nešto da joj uradi.

Slično je bilo i u njenim prethodnim vezama. Pitala sam je u kojim još situacijama ima takvo osećanje besa.  Spisak je bio poduži - uglavnom razne situacije u kojima ne bi išlo onako kako je ona želela. Njena tolerancija na frustraciju je bila veoma nerazvijena. I to je tako oduvek i bilo - od ranog detinjstva. (Mišljenja sam da se radi o narcističkom poremećaju ličnosti).
Suzana je, zbog prezaštićivanja i ramaženosti kad je bila dete, naučila da reaguje besom kad god je u situaciji da neka njena želja ne bude ispunjena. Za nju je ispunjavanje želja povezano sa ljubavlju i prihvatanjem. Kada joj se ne bi ispunila želja, javljao se veliki strah od odbacivanja. Tako je i došlo do toga da, zapravo, nikada stvarno niti voli, niti mrzi. Za nju je mnogo bezbednije emocionalno nevezivanje. Kada uspostavi neku emocionalnu vezu ona je kratkotrajna i burna jer time ispunjava prazninu koju oseća.


Proučavanjem situacija u kojima je reagovala ovakvim osećanjem besa, uočile smo da postoji šema. Kada poželi nešto, ona iskreno misli da svi drugi treba da joj izađu u susret i da ona nekako ima prava na to. Sve je u redu dok oni to čine, ali kada počnu da "gledaju i svoja posla", ona prosto "ekspolodira".

U ovakvim slučajevima kada u novim situacijama reagujemo starim osećanjima, mislima i načinima ponašanja, radi se o emocionalnim navikama.
Svaka naša emocija je dobra. Predstavlja našu reakciju na život i na životne situacije i omogućava nam adaptaciju. Nekada nemamo adekvatne načine ispoljavanja, ali to se može naučiti. Veći problem je kada nismo svesni svojih osećanja.
Iz nekog razloga sebi ne dozvoljavamo da osetimo neka osećanja. Onda ih "prekidamo", odnosno potiskujemo i reagujemo nekim alternativnim osećanjem. To osećanje, dakle, nije izvorno i autentično, ali nam je prihvatljivo. Počinjemo da reagujemo njime i u narednim istim ili sličnim situacijama. Kao i ostale navike, načini na koje mislimo, osećamo, ponašamo se, ako se stalno ponavljaju, ostavlju određene "zapise" na neurološkom nivou. Što je veći broj ponavljanja, to su ovi "zapisi" dublji (pojačava se veza između određenih moždanih ćelija). Tako, kada su emocionalne navike u pitanju, kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji kao što je bila ona u kojoj smo reagovali alternativnim osećanjem, počinjemo automatski da se ponovo tako osećamo. Ovo alternativno osećanje nije autentično. Zato, dok ga ponavljamo, mi, zapravo, nismo prisutni u svom životu. Živimo po navici. Otuda se može javiti osećanje velike praznine koju ne možemo sebi objasniti.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

DRUGI UGAO GLEDANJA

Na psihoterapiju ne retko ljudi dolaze da bi poboljšali kvalitet svog života i bili uspešniji. Napisaću nešto o osećanju treme koja se mnogima čini kao jedna od većih prepreka na putu ka tome.

Pre izvesnog vremena sam imala  klijenta, veoma uspešnog poslovnog čoveka, direktora uspešne firme. Evo kako mi je opisao karakterističan način na koji kod njega dolazi do pojave treme.

Trebalo je da održi govor na međunarodnom poslovnom skupu. Tokom nekoliko nedelja koliko je imao da se pripremi, prikupio je dosta podataka iz te oblasti, probrao one koji su interesantni i koji bi mogli da budu interesantni učesnicima skupa, i sve to složio u jednu celinu. Razgovarao je o tome sa prijateljima i kolegama i neki od njih su mu rekli da bi bilo dobro da svoj govor podrži powerpoint prezentacijom. Kako mu je ostalo još nekoliko dana do skupa, zaključio je da ima vremena da i to uradi. Uz pomoć nekih ljudi koji se u to razumeju, napravio je powerpoint prezentaciju.

Skup se održavao u subotu i nedelju, a njegov govor je trebalo da bude u subotu posle pauze za ručak. U petak uveče osetio se uznemireno. Odlučio je da još jednom prođe kroz podatke koje je prikupio, da razmisli o tome kako će da održi govor i da proveri da li je dobro ovladao powerpoint-om. Kada je sa svime time završio, i dalje je osećao određenu uznemirenost, ali je rekao sebi da je učinio sve što je mogao i da je najbolje da se sada lepo odmori. Legao je da spava.

Subota 08.15 ujutru. Budilnik još nije zazvonio, ali on je već  budan. Uživa u tome što ima još dovoljno vremena da ustane iz kreveta i drago mu je što je došao taj dan kada će ne samo predstaviti publici šta je uradio, već i da se pokaže pred stranim kolegama. Oseća neku blagu uznemirenost, ali to je još uvek u drugom planu.

08.45. Ustao je, umio se i obukao. Pije kafu i sve mu je jasnije da se oseća uznemireno povodom predstojećeg skupa i njegovog govora. Zaključuje da nema svrhe da ponovo prolazi kroz govor i powerpoint prezentaciju, jer će time samo dodatno pojačati tenziju, a govor, uostalom ima ispisan na papiru, pa ako se zbuni (ta mogućnost mu polako postaje prisutna u mislima), može jednostavno da pogleda ono što je napisao. Zaključuje da najbolje što sada može da uradi je da se i fizički pripremi, da pojede neku laganu hranu za doručak, da ima dovoljno tečnosti pored sebe tokom čitavog dana.

Subota 15.55. Pauza za ručak je pri kraju i njegov govor samo što nije počeo. Veliki deo publike je već na svojim mestima, a on stoji za govornicom. Sad oseća veoma intenzivnu uznemirenost, dlanovi mu se znoje, srce mu ubrzano kuca, ima "knedlu" u grlu. Priseća se da je prošle godine na coaching-u koji je održan u njegovoj firmi naučio da u takvim situacijama može da se opusti primenjujući neke tehnike (opuštanje mišića, lagano disanje i sl.)

"Možda se nećete potpuno rešiti treme", rekli su mu tamo, "ali ćete svakako moći da je iskontrolišete dovoljno da Vas ne ometa u nastupu". Tako je i bilo uglavnom. Uspeo je da održi govor u relativno smirenom stanju, da pribrano barata powerpoint-om, i sve u svemu njegov govor je protekao uspešno i dobio je zadovoljavajući aplauz od svoje publike.

Subota uveče. Kući je, u opuštenoj atmosferi, cela situacija se završila. On sebi govori kako je sve ipak bilo u redu i kako sada može da se opusti i da uživa. A ipak oseća neko neodređeno nezadovoljstvo i nije mu uopšte jasno zbog čega. U nedelju je tokom čitavog dana bio neraspoložen iako su na drugom delu skupa govorile kolege koje je zaista hteo da čuje i pričalo se o temama koje su mu bile zanimljive.

Nedelja uveče. Oseća se nezadovoljno, ali govori sebi da je vreme da se okrene ka sledećoj radnoj nedelji i ka novim radnim poduhvatima.



Naš direktor je kao uspešan poslovni čovek uspešno uradio sve ono što mu je rečeno da se u takvim situacijama radi. Poslušao je svoje prijatelje, kolege, a prisetio se i svega onoga što je naučio na prošlogodišnjoj coaching radionici. Zašto je onda na kraju bio nezadovoljan? Zato što se nije posvetio onome što je suština osećanja treme.

Trema je strah od toga da nismo dovoljno emocionalno, mentalno i fizički spremni za situaciju koja nam upravo predstoji. Trema ima za cilj da se emocionalno, mentalno i fizički pripremimo. Ono što se u našoj kulturi naglašava su mentalne i fizičke pripreme, dok se emocionalne potpuno zanemaruju. Govori nam se kako osećanje treme treba da iskontrolišemo, kako nas ne bi mentalno i fizički ometalo u javnom nastupu. To je deo šireg problema. Emocionalno se posmatra kao nešto što je u funkciji mentalnog i fizičkog, i što treba suzbiti ili iskontolisati ukoliko nam mentalno ili fizički ne odgovara. A u stvari, emocionalna priprema je najvažnija i od nje treba početi, a tek zatim preći na mentalno i fizičko. Emocionalna priprema se sastoji u tome sednemo i osetimo neprijatna osećanja koja primećujemo. Da jednostavno budemo sa njima neko vreme. Ne zato da bismo ih iskontolisali ili suzbili, nego da bi ona mogla da ostvare svoju funkciju. Osnovna funkcija neprijatnih osećanja je da nam omoguće jedan novi pogled na situaciju. Da stvari sagledamo iz onog ugla koji će nam omogućiti da se što dublje povežemo sa drugim ljudima koji su u tu situaciju uključeni, odn. sa kojima ćemo komunicirati. U našem primeru to su "strane kolege". Naš direktor ih je upravo tako sagledao. Kao nekoga ko se bavi tim istim poslom, ali u razvijenijim zemljama, i samim tim se nalazi više na hijerarhijskoj lestvici. Aplauz koji bi dobio od njih bi mu, upravo zbog toga. mnogo više značio nego aplauz od nekoga drugog. On je, dakle, ljude sa kojima će komunicirati pre svega sagledao kao sredstvo za dobijanje jednog posebno dragocenog aplauza. Kako je to izveo? Ponavljanjem određenih misli u različitim kontekstima. I dok je prikupljao podatke, i dok ih je sređivao, i dok je radio na powerpoint prezentaciji, i kada je sve to još jednom proveravao u petak uveče, i kada  se u subotu ujutru fizički pripremao i, konačno,
kada je došlo vreme za govor. Uvek se provlačila ta misao o tome kakav će utisak ostaviti na svoje "strane kolege". Tu misao je, zapravo, ponavljao iz dana u dan, iz sata u sat, od kada je saznao da treba da održi govor, a kako se skup približavao, sve učestalije i učestalije. Šta bi se desilo da je u petak uveče dozvolio sebi da bude sa svojim neprijatnim osećanjem? Bar na kratko bi prekinuo taj neprekidan niz misli i mogao bi da se po prvi put za nekoliko nedelja zaista sabere. Mogao bi da uoči da ima izbor: da li će i dalje da nastavi da razmišlja na isti način, ili će možda situaciju pokušati da sagleda iz nekog drugog ugla. Kada bi zaista obratio pažnju na tok svojih osećanja, verovatno bi uočio da kada o ljudima sa kojima će sutra komunicirati razmisli kao o ljudima, a ne sredstvu za dobijanje aplauza, upravo u tim momentima može da  oseti zaista olakšanje.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PREPOZNAVANJE

Juče sam imala predavanje i radionicu na temu partnerskih odnosa, odnosno o tome kako i na osnovu čega biramo partnera. Dugo se bavim psihoterapijom i nije me iznenadilo što postoji interesovanje za ovu temu, čak i za formiranje stalne grupe koja bi se bavila njome. Ljudima je ovo važna tema zato što su partnerski odnosi važna oblast života. Kroz njih ostvarujemo emocionalnu povezanost i otvaramo se ka iskustvu ljubavi.

Kao što znamo, može se preživeti bez ljubavi. Može se čak često mnogo udobnije živeti kada nismo u nekoj emotivnoj vezi u smislu partnerskog odnosa. Imamo veću slobodu, ne moramo se ni sa kim usklađivati. Ipak se mnogi od nas rešavaju da uđu u vezu. Osećamo se ispunjenije i život nam je svrhovitiji.
Kako i na osnovu čega donesemo odluku da sa nekim počnemo da izgrađujemo emotivnu vezu? Kako se prepoznamo?
Na početku ne može odmah biti ljubavi, ona se vremenom izgrađuje. Možemo se zaljubiti u nekog, ali je to onda na osnovu idealizacije te osobe. Idealizujemo je upravo onako kako nam je potrebno da bismo mogli voleti. Ovo može preći u ljubav, ali ne obavezno. Čak ovaj prelazak može biti otežan upravo zbog toga što smo na početku stvorili nerealnu sliku osobe u koju smo se zaljubili. Kada počinje da se pokazuje realna slika, mi se razočaravamo.
Međutim, nije mi namera da ovom prilikom stavljam akcenat ni na ljubav, ni na zaljubljivanje.
Želim da napišem nešto o tome kako dođe do toga da "jednostavno znamo da je on(a) ona(j) pravi za nas", a da nije u pitanju zaljubljivanje. Vidimo realnu sliku te osobe, nepotpunu doduše, pošto se ne poznajemo dovoljno, ta slika ne odgovara nekom našem idealu, a ipak se osećamo privučeni tom osobom.
Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emotivnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj. Svako od nas ima neki svoj "nedovršeni posao". To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emotivno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure sa kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi takođe u odgajivanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, potrebno je gledati širi kontekst svega ovoga. Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo. Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni llubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi.
Neke situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo sa ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emotivno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem npr. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli to da shvatimo, da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati sa ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati sa napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.
Šta se onda kasnije dešava kad se otvorimo ka iskustvu partnerske ljubavi? Mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi. Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili sa distanciranošću, bićemo privučeni upravo  osobom koja se teško emotivno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas "nešto vuče". Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.
Šta se dešava sa drugom osobom? Ona takođe ima svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Ako je povezala ljubav sa povređivanjem, možda je tako donela nesvesnu odluku da se emocionalno distancira da bi izbegla povređivanje. Ona će takođe biti privučena nama jer ćemo mi biti spremni da učinimo mnogo toga za nju (to smo verovatno radili kao deca kada su nas roditelji zanemarivali na neki način). Na taj način stiče dovoljno poverenja da emocionalni kontakt bude moguć.
Ono što se dalje dešava tokom veze je da svako od nas dobija mogućnost da ispravi svoju definiciju ljubavi.
Ovo je mogućnost.
Dešava se da se veza ne razvija, niti mi kroz nju. Onda to postaje situacija u kojoj gubimo životnu radost i stagniramo.
Ako se veza razvija i mi kroz nju, onda naučimo da je najvažnije iskustvo ljubavi koje imamo najpre ljubav prema sebi. To naučimo tako što shvatimo (slučaj koji sam navela) da nećemo biti napušteni iako ne učinimo uvek sve za onoga koga volimo. Da smo mu i dalje dragoceni. Naučimo da bolje postavljamo granice svoje ličnosti u odnosu na druge, da ne težimo "stapanju". Onaj drugi shvati da je bezbedno biti emocionalno otvoren, da nas nas neko drugi ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo. Granice njegove ličnosti postaju fleksibilnije i propustljivije. Na taj način oboje postajemo zrelije i autonomnije osobe koje mogu da izgrađuju dalje svoju vezu, sada kao dve autentične osobe. Onda se autentično i volimo. Ne izjednačavamo više ljubav sa onim što ona nije - neprihvatanje nekoga onakvim kakav jeste.
Dakle, sa nekim se prepoznamo tako što sa njim zajedno možemo da prođemo kroz ovo iskustvo.
Kao što sam već rekla, ovo je mogućnost.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PŠENIČNE KLICE

Pre par godina sam imala klijentkinju sa kojom mi je bilo veoma teško da radim. Bila je to simpatična 37-ogodišnja žena, službenica u banci. Njen problem je bio anksioznost koja je počela da dobija odlike depresivnog raspoloženja. Sa mužem se slagala uglavnom dobro, a deca školskog uzrasta su je, po njenim rečima, iscrpljivala.
Bila je veoma spremna za saradnju, ali smo se nekako uvek zaustavljale u istoj tački - za svakoga u odnosu sa kim bi došlo do nekog problema je imala neko objašnjenje i opravdanje. Nikada se na nikoga nije stvarno naljutila. Tražila je krivicu u sebi za sve što nije išlo kako treba, pogotovu u odnosima sa bliskim ljudima. Kada bi joj nešto smetalo, postajala bi tužna. Na jednoj seansi je plakala skoro sat vremena pričajući o svađi sa mužem. Njen muž je prethodnog dana  pred prijateljima govorio o tome kako je ona kriva što njihova deca nemaju radne navike. Kada su ostali sami,  rekla  mu je kako je tužna što je tako govorio.  Na seansi smo "odigrale"  scenu razgovora sa prijateljima.  Predložila sam joj da prati kako se oseća i da nekako vizualizuje svoje osećanje. Rekla je da bi ga predstavila kao pšenične klice. Mlade, bledozelene i nežne. Bila sam zainteresovana otkud joj to. Kazala mi je da je to njeno osećanje tako mlado, a opet tako puno potencijala. Predložila sam joj da zamisli da su te klice zelenije i jače i da onda, iz tog osećanja, kaže nešto mužu. Na njeno iznenadjenje, ono što je rekla mužu se razlikovalo  od onoga kako je bilo u realnosti. Rekla mu je da joj to smeta i da nije u redu da govori takve stvari. Rekla mu je: "Ti si kreten". Kada je to rekla, zastala je i počela da priča kako nije u redu reći tako nešto, ali da joj prija. Bila je zbunjena.

Adekvatno osećanje kada nam smeta nečije ponašanje je  ljutnja, ali je možemo izbegavati ako  je povezana sa strahom od gubitka voljene osobe. Kada postanemo svesni ovog procesa, kada dozvolimo sebi da osetimo ljutnju, ne moramo dalje da praktikujemo ovu strategiju. Tada se može javiti zbunjenost jer više ne osećamo tugu, ali još uvek ne umemo da osetimo ni ljutnju. Mozemo naučiti da osetimo svoje autentično osećanje (u psihoterapiji kroz eksperiment), i da onda donesemo odluku o adekvatnoj reakciji. To onda neće biti odvijanje jedne emocionalne navike, već življenje života.

Kada nismo svesni svojih potreba i osećanja,  živimo po emocionalnim navikama i izgradjujemo čitav niz strategija koje nam to omogućavaju. Terminima geštalt terapije, radi se o nedovršenom geštaltu - iz nekih razloga izbegavamo, prekidamo odredjena osećanja, koja su nam isuviše bolna i neprijatna. Ovo, međutim, vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti.
U trenutku kada smo spremni da dovršimo nedovršeni geštalt - da postanemo svesni svojih pravih osećanja, može se javiti zbunjenost.

Zbunjenost ukazuje na našu spremnost da prestanemo da se kroz svoje emocije krećemo uz pomoć starih navika. Emoconalne navike se zasnivaju na našem bolu i nelagodi. Kada je čovek spreman da se oslobodi od nekog emocionalnog problema, mora da se oslobodi od onih navika koje se zasnivaju na tom problemu. Onda je zbunjen.
Postoje i katastrofična očekivanja o tome šta će se desiti ako osetimo neko osećanje, da li ćemo moći da ga podnesemo.
Put u geštalt terapiji je put od nedovršenih ka dovršenim geštaltima (celinama). U trenutku kada je osoba spremna da sagleda ili definiše realnost na novi nacin, onda će izaći na površinu razlog zbog čega to ranije nije učinila. Onda ima izbor: može da nastavi po starom, i onda će imati čitav niz psiholoških strategija da to izvede, a koje je razvila tokom života, ili, ako je spremna da savlada svoj otpor, neće imati nikakve strategije za to, i zato je zbunjena. Zbunjenost je pozitivna, jer pokazuje da je osoba spremna da savlada svoje otpore, da završi "nedovršene poslove" i unese promene koje će je voditi boljoj životnoj prilagođenosti i uravnoteženosti.


Terapeut je tu da pomogne klijentu da razvije sasvim novu vrstu strategija. U geštalt terapiji se kao glavni metod rada koristi eksperiment. Eksperiment se ne koristi da bi se klijenet naučio da reaguje na određeni način, već da bi naučio da isprobava i pravi razliku. Na ovaj način postaje sposoban za izbor ponašanja koje zadovoljava njegove autentične potrebe. Eksperiment je suprotno od navike - ne traži ponavljanje nekog ponašanja, već stalno isprobavanje novih ponašanja. Ponašanja koja su usklađena sa aktualnom situacijom.
Zbunjenost je momenat praznine kada osoba ne može više da koristi navike, a još uvek nije naučila da eksperimentiše, da traži uvek nova rešenja koja će voditi promenama. Stalne promene su neminovne - ništa nije uvek isto, drugačiji smo mi, ili naša sredina, ili i jedno i drugo. Zato je potrebno stalno prilagođavanje kroz promene.
Zbunjenost, dobro upotrebljena, je korisna jer vodi promenama i boljoj životnoj adaptaciji.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović                                                                          

JUMP

U periodu adolescencije sam bila veoma buntovna. Uradila sam mnoge stvari sa kojima se moji roditelji nisu slagali. Kasnije sam smatrala da je to bilo jako dobro kao deo moje adolescentne pobune, u smislu formiranja mog ličnog identiteta.

Nedavno sam bila u prilici da razmislim da li sam bila dovoljno buntovna. Zapravo, da li sam bila zaista buntovna.

Bila sam na odmoru na Vlasinskom jezeru, gde moji roditelji imaju vikendicu i gde provode svoje penzionerske dane. U šetnji sa sinom sam prošla pored jednog od kanala kojim se slivaju Vlasinske vode u jezero. Ispričala sam mu kako je taj kanal bio noćna mora mog detinjstva. Roditelji su meni i sestri strogo zabranili da ga preskačemo, pošto je dubok, a voda koja teče u njemu brza i začas može odneti do brane (Vlasinsko jezero je akumulaciono veštačko jezero). Sestra i ja smo bacale grančice u njega i gledale kako se izlomljene pojavljuju u sledećem otvorenom delu kanala.
Dok sam pričala sinu o ovome, shvatila sam da kasnije, iako sam uradila sijaset stvari koje su mi roditelji zabranjivali, nisam nikada preskočila ovaj kanal. Pitala sam se zašto. Sada mi uopšte nije delovao tako zastrašujuće.
Znala sam da se odgovor nalazi u periodu mog detinjstva, kada se i usvajaju roditeljske zabrane.

U periodu detinjstva osnova na kojoj se učimo kako da organizujemo svoje lično iskustvo i da se njime služimo u interakciji sa drugima je porodicno polje. Bez nekih većih preispitivanja usvajamo mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formiramo sliku i doživljaj sebe. U adolescenciji počinjemo da usvajamo senzorna iskustva na nov način-počinjemo da doživljavamo vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinjemo da preuzimamo vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok kao deca doživljavamo kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, počinjemo da stvaramo sopstveno gledište, postajemo svesni da naši opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću (počinjemo da " gledamo stvari sopstvenim očima"). Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija. Kao adolescenti svoj doživljaj sebe samih, svog "ja",formiramo tako što kritički preispitujemo ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovu od strane roditelja. Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer  nam omogućavaju  da postanemo svesniji toga šta su naše potrebe, a šta ne, da jasnije počnemo da razlikujemo "ja" od "oni". Tako dobijamo šansu da postanemo svesni svojih otudjenih potreba i delova ličnosti i da ih integrišemo, povežemo, da počnemo da težimo aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji imamo o sebi.
Dakle, zapitala sam se šta to nisam, eventualno, preispitala u periodu svoje adolescencije, a što potiče iz detinjstva. Pitala sam se kako to da nikada nisam preskočila taj kanal.
Jednostavno mi nije ni palo napamet. To je za mene bila jedna od zabrana koje nisam ni preispitivala.

Mislila sam da će mi u nalaženju odgovora pomoći ako preskočim kanal sada, što sam i učinila.
Osećala sam se odlično kada sam to uradila - veoma živo, i kao da se velika količina energije oslobodila u meni. Ta energija mi je govorila da se krećem napred, u nepoznato. I da je to nepoznato uzbudljivo. Strah od preuzimanja rizika je bio u delu mene koji je bio previše poslušan da bi se ikada pobunio protiv jedne roditeljske zabrane.
Nekada preveliko buntovništvo može da prikriva preveliku poslušnost.


Danijela




Photo by Nemanja Stojanović