четвртак, 10. јануар 2013.

ARS LONGA, VITA BREVIS





Kada kao odrasle osobe probamo da se setimo sebe iz najranijeg perioda svog života, to obično budu priče drugih o nama kakvi smo bili nekada. Te priče se uglavnim podudaraju međusobno i mi ih prihvatamo kao tačne. Ipak, ne osećamo uvek da zaista imaju mnogo veze sa nama.

U nekim trenucima u životu naslutimo odakle smo krenuli kad smo se rodili. To su trenuci kada u određenim situacijama osetimo neka neodređena osećanja. Ne možemo čak ni da im damo neko ime, osećamo ih negde u telu. Ako krenemo unazad od sadašnjeg trenutka, ako se krećemo od njega ka trenutku kada smo prvi put osećali to osećanje, put nas vodi u najranije detinjstvo. U period kada nismo ni imali reči za osećanja. Onda shvatimo da to zapravo jesmo mi. Što god se kasnije dešavalo, koliko god novih znanja i veština usvajali, ma koliko se fizički menjali, znamo da smo mi zapravo isti.

Ovaj deo ličnosti je celog našeg života u nama. To je naš detinji deo. Osnovne reakcije na život su u njemu. Strah, tuga, radost. Ako krenemo dalje unazad osetićemo jedno osećanje za koje znamo da je suštinski povezano sa onim što mi jesmo.

Kakve veze ovo ima sa umetnošću?

Ako se pozabavimo ličnošću umetnika, videćemo da njihova kreativnost potiče još iz detinjstva. Shvatićemo da smo i mi imali tu kreativnost. A ipak nismo svi postali umetnici.

Kreativnost smo imali svi, jer u periodu detinjstva mi iz svog bića osećamo potrebu da shvatimo svet i da mu damo neki smisao. To se može videti u dečjoj igri. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život.

Tokom odrastanja i razvoja, počinjemo da usvajamo mnoga znanja, prolazimo kroz mnoge situacije i ostvarujemo kontakte sa mnogo ljudi. Naše reakcije na sve to postaju mnoga osećanja. Naučimo da neke reakcije na život daju dobre rezultate po nas, a neke ne. Usvajamo ono čemu nas uče jer je to dobro za nas. Učimo načine koji nam to omogućavaju. Ponašamo se na određeni način. Naša reakcija na život je i dalje naša, ali nije originalna. To je i dobro, jer naša originalna reakcija nije uvek prilagođena okolini po načinu izražavanja.

Ipak, dobro je ukoliko osećamo i našu originalnu reakciju, odnosno ako smo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Na taj način se nećemo osećati otuđeno od sebe.

Univerzalnost umetnosti potiče upravo odatle što je povezana sa onim što je suštinsko u nama. Iz originalnog odgovora na život potiču umetnička dela. Bilo kojom vrstom umetnosti da se neko bavi, muzikom, plesom, slikarstvom, vajarstvom, filmom, to je izraz te suštine. Suštinski, mi smo energetska bića. Ta osnovna energija nas povezuje sa drugima.

Zato nas umetnička dela koja su izraz toga ganu. Osetimo u njima sebe, osetimo druge, osetimo svoju bit i svoju povezanost sa drugima. Kontakt sa umetnošću može biti doživljen kao povratak sebi.

Umetnici tokom svog života takođe usvajaju mnoga znanja, veštine, prilagođavaju se svetu. Imaju život uglavnom uobičajen. Ako je neuobičajen, to ne mora biti povezano sa time što su umetnici. I osobe koje nisu umetnici mogu imati neuobičajen život. Ono što ih razlikuje od ostalih nije samo kontakt sa sopstvenim unutrašnjim detetom (ovo imaju i drugi, u većoj ili manjoj meri - dobro je ako je veća, ako smo svesniji ovog dela sebe). Oni poseduju i talenat. Sama reč talenat upućuje na neku vrstu dara, nešto što nije neophodno, ali je dragoceno. To se može manifestovati kao određena energija, naboj, koji ih vodi ka stvaralaštvu. Kroz stvaralaštvo oni ovaploćuju svoju ljudsku suštinu. Istovremeno imaju i sposobnost da to izraze kroz pokret, boju, muziku. Većina njih tokom života i usavršava ove sposobnosti, školuje se. Kada se nađemo pred umetničkim delom, koje je rezultat svega toga, ako dozvolimo sebi da samo budemo svesni njega, bez razmišljanja, donošenja zaključaka, možemo da osetimo suštinu koja je u osnovi. Taj doživljaj nas pokrene da osetimo sebe.

Ne moramo ići na izložbe i koncerte da bismo došli u kontkt sa umetnošću (mada je to jedan od boljih načina). Umetnost ćemo prepoznati bilo gde ako je ima. Nećemo je prepoznati ako smo zaboravili svoje unutrašnje dete. Ono je negde u nama i potrebna mu je pažnja. Ukoliko se fokusiramo, obratimo pažnju na njega, to je kao da smo dobar roditelj samima sebi. (Dosta nas ima u svom iskustvu situacije iz doba detinjstva kada su naši roditelji bili odsutni, a mi nismo znali zašto i da li ćemo ih ponovo videti. Niko nam nije objasnio. Ili mi to nismo shvatili. Kada obraćamo pažnju na svoje unutrašnje dete, to je slično osećanju koje smo imali kada su se naši roditelji vratili, i sve je ponovo bilo u redu i imalo smisla.)
Kontakt sa umetnošću nam može biti od koristi u ovome. Umetnici stvaraju zato što njima to nešto znači, traže put ka sebi, izražavaju sebe i ponovo se vraćaju sebi i uz pomoć svog dela, i uz pomoć odgovora i reakcije onih koji su u kontaktu sa njihovim stvaralaštvom.


Danijela


субота, 05. јануар 2013.

TREBA ILI HOĆU




Kada rešim da uradim nešto, a nikako da se pokrenem da to i uradim, obično počnem da vrtim po glavi misli o tome kako sam možda bolesna. Pošto se uglavnom osećam dobro, pojave se misli o tome kako sam verovatno bolesna od neke smrtonosne bolesti, a da to i ne znam. Onda mislim o tome kako ću umreti, i rastužim se zbog toga - žao mi i sebe i moje dece koja će ostati bez majke. Žao mi bude i ostalih koji će, verovatno, biti tužni zbog moje smrti.
U nekom trenutku mi obično padne na pamet kako je jako glupo da umrem samo zato što mi se nešto ne radi. Onda se naljutim, i ili uradim to što sam bila naumila, ili ne uradim. I to je onda završena priča.
Najbolje bi bilo da sam odmah na početku raščistila sa sobom - da li zaista želim da uradim to što sam planirala, ili ne. Jednostavno.
Kako dođe do toga da iskomlikujemo nešto, iako je jednostavno?
Onaj trenutak koji sam opisala - kada rešimo da nešto uradimo, a nikako da to i uradimo, je važan.
Ako zaista želimo nešto da uradimo, onda nema velikog premišljanja. A ako ima, postoji velika verovatnoća da ne želimo to. Samo mislimo da želimo.
Koren ove pojave (da mislimo da želimo nešto, a ne da zaista želimo), je u ranom detinjstvu.
U periodu detinjstva osnova na kojoj se dete uči kako da organizuje svoje lično iskustvo i da se njime služi u interakciji sa drugima je porodično polje. Dete bez nekih većih preispitivanja usvaja mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formira sliku i doživljaj sebe (ovo se u psihologiji naziva introjekcijom). U adolescenciji mlada osoba počinje da usvaja senzorna iskustva na nov način - počinje da doživljava vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinje da preuzima vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok dete doživljava kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, adolescent počinje da stvara sopstveno gledište, postaje svestan da njegovi opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću (počinje da " gleda stvari sopstvenim očima"). Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija. Adolescent svoj doživljaj sebe samog, svog "ja", formira tako što kritički preispituje ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovu od strane roditelja. Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer omogućavaju mladoj osobi da postane svesnija toga šta su njene potrebe, a šta ne, da jasnije počne da razlikuje "ja" od "oni". Tako dobija šansu da postane svesna svojih otuđenih potreba i delova ličnosti i da ih integriše, poveže, da počne da teži aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji ima o sebi.

Međutim, svesnost o svojim potrebama često nemamo ni kao odrasle osobe.
Do ovoga dolazi zato što nismo sve "introjekte" asimilovali - slikovito rečeno, nismo svarili ono što smo progutali. Držimo se i dalje nekih "treba" i "mora", misleći da je to ono što želimo i hoćemo. I kada krenemo da radimo nešto što mislimo da želimo, javi se nelagoda. Jedan deo nas se buni, ponekada i sabotira sve to. U želji da izbegnemo nelagodu, mi radimo ono što ne želimo. Propuštamo priliku da postanemo svesniji sebe i svojih želja i potreba. Ono što je moglo biti jednostavno, postaje komplikovano.


Danijela


















Photo by Nemanja Stojanović

уторак, 01. јануар 2013.

MEMORIJSKA KARTICA




Pri kraju upravo minule godine sam razmišljala o tome šta bi mogla da bude moja Novogodišnja odluka. Nekako je sve išlo u prilog tome da bude na istu temu kao i prethodnih godina - činiti stvari koje sam ranije smatrala nemogućim za mene.
Smatram da sam učinila dosta takvih stvari. Kao najvažniju sam izdvojila što sam počela da putujem u daleke zemlje. Oduvek sam volela da putujem, ali uglavnom u ista mesta, a najviše na Vlasinu, gde žive moji roditelji od kako su se penzionisali. Istraživala sam to, i shvatila da se nesvesno pridržavam roditeljske zabrane: "Ne idi daleko od kuće i  nas". Naravno, oni mi tu poruku  nisu uputili svesno, kao što je ni ja nisam svesno primila.  Ali, što god sam radila u životu, ma koliko nekada to i buntovnički delovalo, je bilo u njihovoj blizini.
Možda zvuči smešno, ali ja sam i bukvalno onesposobila sebe za udaljavanje od roditelja: nikada nisam naučila da vozim bicikl, automobil, nisam učila strane jezike koji bi mi olakšali kretanje po svetu.
Zato sam počela da učim engleski i "otkrila" avione. Odletela sam avionom do Australije, Nemačke, Španije,Turske, Holandije. Sinovi su u šali počeli da me nazivaju svetskom putnicom. Učitelj engleskog jezika je uglavnom zadovoljan mojim znanjem.
Činilo mi se da sam  uspela da prevaziđem roditeljsku zabranu koja već dugo vremena nije imala smisla.

Elem, negde pred ponoć prošle godine sam krenula sa društvom na ulice grada.
Moja izjava pred polazak je bila: "Hajdemo napolje, ali ne daleko, da bismo brzo mogli da se vratimo kući". Samo što sam izgovorila ovo, počela sam da se smejem. Kao da sam čula eho iz svog detinjstva.
Ipak, smatrala sam da napredujem, jer sam prepoznala šta se dešava.

Krenuli smo sa jasnim ciljem-otići do Trga Republike i tamo dočekati Novu Godinu. Bilo je taman dovoljno vremena.
Ponela sam sa sobom foto-aparat, jer u poslednje vreme pratim proces realizacije i nerealizacije raznih svojih odluka i preko fotografija. Nekako mi se čini-ako je nešto na fotografiji, onda se stvarno i desilo. Nemam dovoljno sigurnosti i pomalo se  plašim da se meni samo čini da nešto radim, a da u stvari ne radim ništa.

Negde na pola puta sam shvatila da  u foto-aparat nisam stavila memorijsku karticu. Moja prva reakcija je bila da se vratim kući.
I opet nisam mogla da verujem - opet ja po starom. Kući.

Nisam se vratila po memorijsku karticu. Koristila sam kameru mobilnog telefona za fotografisanje.
Da li je to dalji napredak u procesu osamostaljivanja, ne znam. Posle ovih dešavanja od prošle noći postala sam svesnija toga da neke stvari nisu tako jednostavne i da predstavlju proces u kome nekada ima i zastajkivanja i vraćanja nazad.

Ono što znam je da mnogi od nas imaju svoje "memorijske kartice". Živimo život odraslih osoba, ali pamtimo ono što smo davno naučili i ponašamo se po odlukama koje smo davno doneli, a da toga nismo ni svesni.

Na nama je da ih prepoznamo i da donesemo nove odluke, jer niko osim nas ne može znati šta je najbolje za nas.

Možda je i to dobra odluka: biti svestan sebe i onoga što želimo, pa tek onda donositi bilo koju drugu odluku.


Danijela