BE AS YOU ARE

Psihologija je relativno mlada nauka koja se bavi čovekom i njegovom psihom na jedan sistematičan način i koristeći naučno zasnovane metode. Ipak, nije prvo nastala psihologija, pa onda čovek, nego obrnuto. Čovek se u svojoj težnji da shvati sebe, svoje postojanje, odnose sa drugim ljudima, da nađe smisao svog življenja, bavi raznim naukama. Ali, to se postiže i na druge načine. Razgovori sa drugim ljudima, neka životna iskustva, neka dešavanja, takođe pomažu  čoveku u boljem određenju samog sebe. Ipak, postoje neki problemi  koji se ne mogu rešiti kroz ovu vrstu razgovora.

To je jednim delom zato što je uloga prijatelja različita od uloge psihoterapeuta. Prijatelj je tu da nam pruži podršku, i/ili da nam iznese svoj pogled na taj problem, a psihoterapeut da otkrijemo neke greške u načinu na koji emocionalno reagujemo i da povećamo svesnost o tome. Pored toga on je i stručno osposobljen i ima iskustva u tome.

Kroz proces psihoterapije klijent i terapeut se kreću ka ovom cilju zajedno. Uz uzajamno poštovanje i razumevanje, sklapaju "radni savez", pri čemu terapeut prihvata klijenta bez nekog ličnog vrednovanja njegovih osećanja i ponašanja.Terapeut je ljudsko biće kao i klijent, s tim što poseduje određena stručna znanja i iskustva koja koristi u radu sa klijentom.

U geštalt psihoterapiji se praktikuje Ja – Ti odnos: klijent i psihoterapeut su u odnosu uzajamnog poštovanja i razumevanja  za neponovljivost ličnosti onog drugog, s tim što terapeut poseduje određena stručna znanja i iskustva koja mogu biti od pomoći klijentu u rešavanju njegovih problema psihološke prirode.

Kao osnovni postupak za postizanje ovog odnosa u geštalt psihoterapiji se koristi dijaloški metod. Njegova suština je u dijalogu između Ti i Ja koji podrazumeva uzajamno poštovanje i prihvatanje, odnosno tretiranje Ti od strane Ja kao osobe, ličnosti. U Ja-Ti odnosu, Ja se nalazi pod uticajem Ti, i obratno (proces je dvosmeran). Odnos ili dijalog koji nije dvosmeran je odnos Ja-Ono, gde se drugi ne priznaje, ne prihvata se njegova ličnost. Tada taj drugi služi više kao sredstvo za manipulaciju ili postizanje određenog cilja.

Uspostavljanje Ja-Ti odnosa (koji se naziva još i egzistencijalni dijalog) je veoma značajno za odnose uopšte, a terapijske naročito.

Danijela 

 

Photo by Nemanja Stojanović

UBI ME PREJAKA REČ

Probajte da zamislite da u ustima držite krišku limuna. Veoma kiselog limuna. Ili recite par puta reč "limun". Primetićete ubrzo da je počela da vam se luči pojačano pljuvačka.

Kada bismo u ustima zaista imali krišku limuna, desilo bi se isto.

Kako je to moguće?

U prvom slučaju bila je u pitanju slika ili reč "limun", a u drugom stvarni limun. A rezultat je bio isti, ili skoro isti.

Ako vam neko kaže :"Volim te", vaše srce će zakucati brže, ako i vi osećate ljubav. Ljubav te osobe, ako vas zaista voli, nikako ne može da se direktno prenese u vaše telo i da izazove ubrzano lupanje srca. A ne radi se ni o tahikardiji u smislu oboljenja srca

Reči i slike mogu da proizvedu isti rezultat kao i stvarnost kada je telo u pitanju.

Naše telo i um su povezani. Ovo utiče na opšti pristup problemima kako na fizičkom, tako i na psihičkom nivou.

Od samog rođenja može se primetiti ova povezanost i sadejstvo. Mnoga istraživanja govore o tome kako bebe kojima je uskraćena taktilna stimulacija, koje nisu dovoljno dodirivane, mažene, sporije napreduju. Odvajanje od roditeljske brige i staranja dovodi do promena na nivou fiziologije. Kvalitet odnosa između roditelja i dece, na koji utiče stepen razumevanja detetovih potreba i roditeljska osećajnost, određuje kasniju otpornost na stres i depresiju.

Međutim, ovo ne važi samo za period nakon rođenja. I kod odraslih osoba optimalna regulacija fiziologije zavisi od odnosa koji imamo sa drugima, pogotovu sa onima koji su nam emotivno bliski.

Hajde da razmotrimo ova istraživanja i ove tvrdnje sa stanovišta ideje o ličnoj odgovornosti za kvalitet svog života. To je u psihologiji dosta popularna ideja, naročito među psiholozima koji su istovremeno i psihoterapeuti.

Kako se ova ideja odnosi na odnos između fizičkog i psihičkog?

Možda sve ono što smo mislili o telu nije tačno. Možda telo funkcioniše na sasvim drugačiji način, a veza između fizioloških, psiholoških i emocionalnih faktora je mnogo dublja nego što smo mislili. Tako se u skorije vreme razvija sve više teorija o povezanosti između fizičkog, emocionalnog i mentalnog zdravlja. Govori se npr. o tome kako nedostatak fizičkog kontakta utiče na psihičko zdravlje, kako osećanje depresije utiče na fizičko zdravlje. Time se još jedanput podržava teorija koja kaže da postoje dobra i loša osećanja, te da nas ona loša mogu, između ostalog, odvesti u "preranu smrt". Ne samo da se podržava teorija o dobrim i lošim osećanjima, nego se takođe podržava i teorija koja očuvanje zdravlja izjednačava sa borbom protiv smrti. Boriti se protiv smrti znači boriti se protiv promena. Kako su promene neizbežne, tako je i ta borba uzaludna. Dakle, ako želimo da istražimo savremene teorije o povezanosti između fizičkih i emocionalnih faktora, dobro je da, kad god naiđemo na neku takvu teoriju, postavimo sebi pitanje: "Na šta me ova teorija poziva? Da li me poziva da kontrolišem i ublažavam svoje emocije kako bih sprečio/la fizička oboljenja, ili me poziva da sagledam fizičke simptome kao dobronameran signal da se nešto važno dešava u emocionalnom svetu i da tome vredi posvetiti pažnju?" Ključno pitanje je da li se fizički simptomi shvataju kao signal da nešto sa emocijama nije u redu, ili pak, da je nešto sa emocijama vredno pažnje?

Nije, dakle, sporno da emocionalni faktori i emocionalni odnosi sa bliskim ljudima utiču na fizičko zdravlje, međutim, taj uticaj ne mora da se kvalifikuje kao negativan, već kao nešto što pokušava da nam privuče pažnju. Nije potrebno da menjamo svoja emocionalna stanja ili odnose sa bliskim ljudima da bismo popravili fizičko zdravlje. Dovoljno je da određene fizičke promene shvatimo kao signal da se nešto vredno naše pažnje dešava u emocionalnom i intimnom svetu.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

I DON'T WANNA GROW UP

Marko je došao na psihoterapiju zbog paničnog poremećaja. Bio je to 50-ogodišnji uspešan poslovni čovek koji je u tom periodu počeo naglo da napreduje još više u svojoj karijeri. Napadi panike su ga značajno remetili u tom napretku.

Napadima panike su prethodile obično situacije u kojima je Marko bio frustriran od svojih najbližih. Žena i sinovi su se osećali zapostavljeno s njegove strane i  on je nastojao da to reši skupim odmorima i skupim školama za sinove. To, naravno, nije suštinski rešavalo problem, i do svađa je dolazilo povodom i najbezazlenijih stvari.

Marko je naporno radio da bi uspeo, počevši od osnovne škole. Bio je jedinac roditelja koji su živeli u jednom planinskom selu, i on od njega se očekivalo da "uspe u životu" – da završi visoke škole i ima dobar posao, uzornu porodicu i uticajne prijatelje.

U svemu tome kao da je nekako "preskočio" detinjstvo.

Na seanse je dolazio redovno i trudio se da bude "dobar i poslušan" klijent, često bi pitao da li treba nešto da uradi i kod kuće kao "domaći zadatak" .

U slobodnom vremenu je voleo da sluša bluz i da sakuplja marke. Njegova žena se podsmevala ovome i smatrala da je to detinjasto, tako da je lišavao sebe tih zadovoljstava.

Međutim, na psihoterapiji je počeo sve češće da govori o tome. Bila sam pažljiv slušalac, i uskoro je uživao u tome da mi govori o novim markama koje je nabavio. Sklopio je i neka nova poznanstva sa ljudima koji su imali isti hobi, i ta druženja su mu postala značajna. U njima je nalazio radost, zabavu, igru.

Ovako osnažen, mogao je lakše da radi na svom problemu paničnog poremećaja.

Svi mi u sebi imamo jedan deo ličnosti koji ima potrebu za igrom, kreativnošću i spontanošću. To je naše dečje "ja".

Dečje "ja" je zanimljiv deo naše ličnosti. Sa jedne strane nešto želi i nešto mu je potrebno, a sa druge strane jedan deo tog našeg unutrašnjeg deteta je već  unapred odlučio da li ćemo te potrebe i želje da ostvarimo ili nećemo, odn. koje ćemo da ostvarimo, a koje nećemo. Tom delu  našeg bića, koji je doneo odluku, nije važno da li će da ostvari potrebe, nego mu je najviše stalo da nam privuče pažnju. U ključnim životnim trenucima upravo će taj deo ličnosti odlučiti šta ćemo da uradimo i šta će se desiti. Zato je naša "sudbina" upravo u rukama tog dela ličnosti koji samo hoće našu pažnju. Stoga, što mu više pažnje posvećujemo, to će više sarađivati sa nama i naš će život biti kvalitetniji.

Kako da mu posvetimo pažnju? 

Geštalt psihoterapija nudi mnogobrojne tehnike. Međutim, uspešnost ovih tehnika zavisi od toga koliko su "obe strane" spremne da sarađuju. Spremnost našeg odraslog  "ja" se zasniva upravo na shvatanju da kvalitet našeg života zavisi od našeg odnosa sa dečjim "ja".

A od čega zavisi spremnost naseg dečjeg "ja"?

Postoji više delova našeg dečjeg "ja". Jedan od njih  hoće da zadovolji svoje želje i potrebe, ili bar one koje su mu važnije od drugih. Dijalog sa njim zasniva se na našoj spremnosti da čujemo koje su to želje i potrebe i da ih zadovoljimo ukoliko je to razumno. Drugi hoće samo da privuče našu pažnju. Uspešnost tog dijaloga zavisi od naše spremnosti da mu pružimo bezuslovnu pažnju.

Šta je to bezuslovna pažnja?

To znači da jednostavno udobno sednemo i posmatramo svoja osećanja. Ovo bi nam moglo biti teško ako se identifikujemo sa svojim osećanjima. Ako ne razlikujemo sebe kao bića od svojih pojedinih osećanja. Geštalt psihoterapija nam nudi različite tehnike da napravimo ovu razliku (u svom radu ja savetujem klijentima da vizualizuju svoja osećanja, da im daju oblik, veličinu, boju, teksturu). Važno je da znamo da smo mi nešto dublja i šira celina od svojih pojedinih osećanja, misli i fizičkih doživljaja.

Ovo je osnova geštalt psihoterapije: mi smo celina koja je više od prostog zbira svojih pojedinih delova. Geštalt psihoterapija se zasniva, pre svega, na geštalt psihologiji koja se bavi ljudskom percepcijom. To je jedini način da nešto zaista znamo: da to i percipiramo. Da bismo zaista znali da smo celina, potrebno je da to i percipiramo. Nasa percepcija se sastoji od opažanja figure i pozadine (polja). Figura je pojedini fizički, mentalni ili emocionalni stimulus (čulni doživljaj, misao ii osećanje). Figure se menjaju, ali je nešto uvek figura. Uvek percipiramo neki deo. Međutim, uvek je tu i pozadina (polje, celina) koju takođe možemo da naučimo da opažamo. Što je vise opažamo, to ćemo više znati da smo celina. Jer jedino ono što opažamo zaista znamo. To je ono što zanima nase dečje „ja“, onaj njegov deo koji samo želi našu pažnju. Njega ne zanimaju nikakve figure, već samo polje. Zato je ovo važno – da naučimo da budemo svesni polja. To je dečji svet.

Inače, figura nisu trajne. Ono što je sada figura, posle nekog vremena postaje pozadina, a iz pozadine dolaze nove figure. Ovo je sve promenljivo i u geštaltu možemo da radimo sa time kako bismo zadovoljili svoje potrebe i želje. Međutim, postoji jedan deo pozadine koji nikada ne moze postati figura. To je nešto što bismo mogli nazvati emocionalnim ožiljakom. To je jedini element pozadine (dečjeg sveta) koji ne možemo da organizujemo kao figuru (ne možemo da ga dovedemo u svet odraslih) kako bismo radili sa njime i rešili ga na odrastao nacin. Jedino što nam preostaje je da svoju pažnju usmerimo na pozadinu.

Kako usmeravamo svoju pažnju na pozadinu?

Kada dozvolimo različitim fizičkim, mentalnim i emocionalnim figurama da nam dođu i prođu kroz svest, ostaje jedna opšta nelagoda koja ne može da prođe kao pojedinačne emocije. Jednostavno možemo da posmatramo kao jedan proces koji se kreće po našem telu fizički, mentalno i emocionalno. Posmatranje tog procesa sa namerom da osetimo emocionalni ožiljak i budemo sa svojim dečjim „ja“ dok mu je teško, dovodi do naseg približavanja dečjem "ja". Ovo neće voditi ka zadovoljenju potreba i želja, ali će voditi ka trajnom ublažavanju naše patnje.

Dečjem "ja" je urođena spontana kreativnost, radost i stvaralaštvo. Povezivanje sa ovim delom naše ličnosti vodi ka tome da postajemo izvorniji, autentičniji, spontano zaigrani sa drugim ljudima, kao i da sve više opažamo koliko smo svi mi povezani u polju. Dobrobit je jedan pozadinski osećaj mira, nevinosti i povezanosti sa sveukupnim životom.



Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

REBEL WITHOUT A CAUSE

Pre petnaestak godina počeo je da dolazi kod mene na terapiju mlad čovek od dvadeset godina.  Filip je je došao zbog zastoja u studiranju. Majka mu je pružila podršku, a ona je i finasirala terapiju.

Majka je bila njegov saveznik u mnogim životnim situacijama.  Stariju sestru u tom periodu nije mnogo pominjao, ali je otac bio lajt motiv – jedna vrsta tiranina koji ih je svo troje emotivno zlostavljao.

Njegove priče o detinjstvu su bile pune prigušenih i bolnih sećanja na događaje u kojima je otac radio onako kako je njemu odgovaralo, a Filip i sestra su zaklonjeni iza majke "gutali" sve to.

Rad sa adolescentima, kao i onima koji su tu negde sa svojom zrelošću, obično započinjem sa preispitivanjem raznih „treba“ i "mora" nasuprot  "hoću" i "želim". To pomaže u osvešćivanju vlastitih potreba , želja, stavova, nasuprot  onima koji su nekritički usvojeni tokom odrastanja.

Kod Filipa je bilo mnogo "treba" i "mora". Za njega je bilo iznenađujuće da toliko stvari u njegovom životu zapravo nisu njegov izbor. Kako mu je postajalo jasnije šta želi, a šta ne, počeli su sukobi sa ocem. Ranije mu je bilo nezamislivo da se otvoreno suprotstavi ocu. Sve je to nekako išlo preko majke.  Promene u Filipovom ponašanju su zasmetale ne samo ocu, već i majci. Poslala je sina na psihoterapiju da bi rešio jedan problem, a pojavili su se novi. Posle nekog vremena, prestala je da mu plaća dolaske na psihoterapiju. Filip je počeo da daje časove matematike i da sam sebe finansira.

Kada radim sa adolescentima obično u nekom trenutku uključim i roditelje – dođu makar na jednu konsultaciju. Oni uglavnom sami i izraze tu želju. Filipovi roditelji nisu nikada došli. Došla je sestra. Naravno, nisam joj pričala o onome na čemu je Filip radio na terapiji (to uvek ostaje između klijenta i terapeuta, terapeut ima obavezu čuvanja tajne). To i nije bila njena želja. Htela je samo da dođe i da popriča sa mnom uopšteno, da me upozna. Ono što sam tokom našeg razgovora mogla da osetim je velika ljubav i nežnost prema Filipu i neka vrsta zahvalnosti što mu pomažem.

Filip je završio fakultet.  Ono što je važno je da je shvatio da je njegov život njegova stvar i da nije "osuđen" na obrasce ponašanja koje je usvojio u porodici. Da ne mora da ćuti i trpi kao njegova majka i da može da dozvoli sebi da radi kako mu odgovara. Takođe, važno je i to što je uspeo da razgraniči šta je ono što želi od onoga što je mislio da želi. I, najvažnije, da uvidi da se neka "želim" i "hoću" podudaraju sa nekim "treba" i "mora".

Adolescencija je važan životni period. Ono sto je čini posebno interesantnom je to što nas vodi iz sveta detinjstva u svet odraslih.

U životu deteta najveći uticaj na njegov razvoj imaju roditelji i primarna porodica. Ono izgrađuje svoju ličnost unošenjem, introjekcijom, onoga što dolazi iz ovog okruženja. Samim tim je uglavnom dobro uklopljeno u porodični milje.

Adolescent ima šire polje u koje se uklapa. Za to uklapanje je potrebno preispitivanje onoga što je usvojeno od roditelja - raznih "treba" i "mora". On se okreće društvu vršnjaka i društvu. Sistem vrednosti koji je ranije usvojio sada preispituje, koriguje, ponekad i odbacuje. Formira sistem vrednosti koji mu omogućava da funkcioniše, u većoj ili manjoj meri uspešno, kao član društva. Ovo je period ispitivanja i eksperimentisanja. Greške koje se čine su važne jer su dobra smernica za to kako nešto nije dobro činiti. Da se nisu desile, odn. da ih adolescent nije načinio, ne bi imao uvida u to. Naravno, nije neophodno, niti je preporučljivo baš o svemu učiti na greškama, dobro je uzeti u obzir i iskustvo drugih. Ali je nepotrebna često preterana briga roditelja od grešaka koje njihov adolescent može načiniti.

Ono odakle dete ide je njegova porodica. A ono kuda ide je društvo. Adolescencija je prelazni period sa mnogo nepoznanica. Primarna porodica ostaje, naravno, u životu mlade osobe, ali se menja njen položaj u životnom polju. Društvo i vršnjaci dobijaju više na značaju, rečnikom geštalt terapije oni postaju figura u polju.

Društvo utiče na izgrađivanje novog sistema vrednosti adolescenta. Zato je od velikog značaja da taj sistem bude takav, kada je društvo u pitanju, da omogućuje dobar i kvalitetan život uz toleranciju i razumevanje za sve njegove članove. Ovo je dobro i za pojedinca i za društvo.

Dakle, dobro je da i porodica i društvo imaju sluha za krizu kroz koju prolaze adolescenti. Adolescenti formiraju svoj sistem vrednosti na osnovu onoga sto se manifestuje vise na planu ponašanja, a ne toliko na verbalnom planu. Ako roditelji i društvo žele da adolescent poštuje određene norme ponašanja koje su za opštu dobrobit, dobro je da i sami neguju i pokazuju poštovanje prema ličnosti adolescenta. Time mu pružaju model ponašanja i stvara se pogodna situacija za njegovo sazrevanje.

Odnos postovanja je jako bitan i inace, a u ovom periodu pogotovu. Kada nekome pokazujemo da ga prihvatamo i cenimo kao ljudsko bice, postavljamo osnovu za dobru komunikaciju i za dobar odnos.


Danijela
 

Photo by Nemanja Stojanović