PRAZNOVERJE

Praznoverje čine uverenja da postoje određene zakonosti i principi po kojima život funkcioniše, a koja (uverenja) su u suprotnosti sa opšteprihvaćenim društvenim shvatanjima.

Otkud ovakva uverenja?

Jednim delom otuda što u društvu, pored  kulture, postoje i potkulture (različite od mainstream kulture) i kontrakulture (suprotstavljene mainstream kulturi).

Kontrakulture veoma često dele osnovna uverenja ("zdrav razum") o tome kako život funkcioniše sa mainstream kulturom, a razlikuju se u nekim izvedenim uverenjima (koja se istina, u krajnjoj liniji zasnivaju na zdravom razumu, ali ne samo na njemu, već i na mnogim pretpostavkama i zaključcima koji su specifični za tu kontrakulturu) i vrednostima.

Međutim, dešava se da kontrakulture imaju i specifična osnovna uverenja o funkcionisanju realnosti. Uverenja koja su u suprotnosti sa zdravim razumom. Jedan od primera za to je okultizam. Beli magovi se mogu smatrati delom ove kontrakulture.

Kulturološke razlike nisu jedini razlog za odstupanje od zdravog razuma. Drugi važan razlog je i takozvana harizma onoga ko poziva na odstupanje. Harizma bi se mogla definisati na razne načine, ali razmotrimo je, ovom prilikom, kao sposobnost da se, načinom komuniciranja, skrene pažnja većeg broja ljudu. Harizma se koristi da bi se pažnja ljudi privukla, ali i da bi se usmerila na takav način da slušalac/gledalac/čitalac izvuče određene zaključke. Ovi zaključci mogu biti i u suprotnosti sa zdravim razumom.

Razume se, beli magovi nisu jedini koji koriste harizmu da bi naveli ljude na određene zaključke koji su u suprotnosti sa zdravim razumom. Isto tako, harizma se može koristiti i da bi se osnažio zdrav razum. To što neko radi protivno zdravom razumu nije samo po sebi loše, kao što i delovanje u skladu sa zdravim razumom nije samo po sebi dobro. Nije moguće na kulturološki neutralan način utvrditi da li je nesto dobro ili loše, jer su etičke norme sastavni deo kulture.


Ipak, pošto zdrav razum u sebi sadrži mehanizme za preispitivanje sopstvene sadržine, on predstavlja dinamičnu, a i transparentnu kategoriju. Mnogi alternativni sistemi ne mogu se ovime pohvaliti. Ipak, ima izuzetaka. Ima alternativnih modela koji predviđaju mehanizme za sopstveno preispitivanje. Nasuprot tome, moguce je i "zdrav razum" koristiti na dogmatički način, zanemarujući njegov potencijal za samopreispitivanje. To se onda pretvara u slepo verovanje u ono što je naučeno u osnovnoj školi.





Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LITTLE LIES

Postoje dve najčešće situacije u kojima lažemo, i obe uključuju nerealna očekivanja.
Prva situacija je da lažemo jer ne želimo da budemo doživljeni onakvi kakvi jesmo. Zašto? Zato što očekujemo da treba da izgledamo, ponašamo se i živimo na određeni način. Kako se ta očekivanja ne poklapaju sa realnošću, nastojimo da to sakrijemo I prikrijemo. Sakrivanjem od drugih u stvari se krijemo od sebe, jer, na osnovu empatije, u drugima prepoznajemo sebe. Laganjem drugih, pokušavamo da zavaramo sebe, jer naš život nije u skladu sa našim očekivanjima.
Druga opcija je da lažemo zato da bismo izmanipulisali nekoga. Da bismo dobili od nekoga nešto. Nešto što ta osoba ne želi da nam da u okolnostima kakve jesi, ali bi želela da nam da kad bi oklonosti bile drugačije. Mi onda jednostavno lažemo da su te okolnosti drugačije. Ovde se opet radi o problemu očekivanja. Mi od drugih ljudi nešto očekujemo, pa kad oni to ne žele da nam daju, mi manipulišemo realnošću da bi smo fingirali situaciju u kojoj oni to žele da nam daju. Ovo ne mora biti samo pozitivno očekivanje – očekivanje da nam neko nešto da ili učini, već može biti i negativno očekivanje - očekivanje da nam neko ne učini nešto nažao. Na primer, očekujemo da nas državni organi ne stave u zatvor. Međutim, oni to naše očekivanje nisu spremni da ostvare, osim ukoliko poštujemo neka pravila, tj. ne činimo krivična dela zaprećena zatvorom. Ako ipak učinimo takvo delo, mi na sudu lažemo da ga nismo učinili, zato da ne bismo otišli u zatvor. 

Očigledno, problem laganja je problem očekivanja. Što su nam nerealnija očekivanja od života i od ljudi, to imamo veću potrebu da lažemo.

Danijela


 
















Photo by Nemanja Stojanović

SEBIČNOST

Koncept "sebičnost" polazi od toga da postoji neka optimalna ravnoteža između vođenja računa o sopstvenim intersima i vođenja računa o interesima drugih. Prema ovoj teoriji, osobe koje previše vode računa o sopstvenim interesima - a premalo o tuđim – smatraju se sebičnim osobama.

Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. I obrnuto, dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata, ali je za psihologiju veoma relevantna. Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje (često čak i kao nešto najličnije). Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za vrednosti koje uopšte nisu naše. S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.

Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda. Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće i jedno i drugo, i tada izbor izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

EMPATIJA

Empatija je sposobnost da se uživimo u osećanja druge osobe. Da zamislimo kako se ona oseća i da osetimo to isto osećanje.. Na primer, osećamo tugu koju zamišljamo da druga osoba oseća. Naravno, ne možemo da se zaista uživimo u to kako se neko oseća, nego jedino u svoju zamisao o tome kako se ta osoba oseća. Mi o tome nemamo nikakva direktna saznanja, nego možeš da nagađamo - da izvlačimo zaključke iz onoga što vidimo i čujemo. Na primer, ako vidimo da neko plače, mi ćemo pretpostaviti da je tužan. Ako vidimo da je nasmejan, pretpostavićemo da je veseo. Empatija je važna u međljudskim odnosima, jer nam omogućuje da druge ljude vidimo kao slične sebi. Omogućuje emotivno zbližavanje sa drugima. Da li je moguće imati premalo ili previše empatije? Jeste. Ljudi koji imaju nedovoljo razvijenu empatiju slabije razumeju svet oko sebe. Konkretno, slabije razumeju druge ljude. Ovo, međutim, ne treba mešati sa nedostatkom saosećanja. Saosećanje je želja da se drugi oseća prijatno i da se ne oseća neprijatno. Zamislivo je da neko ima sasvim dovoljno razvijenu empatiju (odlično razume kako se drugi osećaju), ali ga nije mnogo briga da drugima bude prijatno. Pa ipak, za očekivati je da ako bolje razumemo kako se drugi oseća, ako više možemo da se uživimo u to, da će nam i više biti stalo do toga kako se drugi osećaju. Kako možemo razvijati empatiju?
Budimo kreativni. Pronalazimo sličnosti između situacija u kojima se drugi nalaze sa situacijama u kojima smo mi sami bili. Čak i kada ove sličnosti nisu očigledne. Ovo je za psihoterapeute naročito interesantno u situaciji kada treba da se uživimo u osećanja osobe sa kojom smo u konfliktu. Rešavanje konflikta pomaže razvijanje empatije, jer zbog ovog brzog fidbeka dobijamo motivaciju da radimo na razvijanju empatije, čak i kada to nije od neposredne koristi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

KRIZNI DOGAĐAJ I KRIZA

Krizni događaj je iznenadni i redak  događaj koji je izrazito uznemirujuć za većinu ljudi, i uključuje pretnju gubitka kontrole nad vlastitim životom, gubitka osoba, stvari i vrednosti važnih za pojedinca ili grupu. Pri tom, ljudi imaju osećanje da ga ne mogu sami savladati koristeći uobičajene mehanizme i strategije suočavanja sa stresom. 

Ova vrsta traume se razlikuje od stresa po tome što je retka, ne dešava se svima, izbacuje ljude iz ravnoteže u znatno većoj meri od stresa, i veoma je teško ponovo  povratititi ravnotežu. Nezavisno od strategija i prethodnog psihofizičkog stanja dovodi do patnje većine ljudi.

Kriza predstavlja psihičko stanje izazvano kriznim događajem posle kojeg uobičajeni mehanizmi suočavanja sa stresom ne pomažu i povezana je s osećanjem gubitka kontrole,  pa je propraćena različiti stresnim ili traumatskim reakcijama (na fizičkom, misaonom, emocionalnom planu, kao i na planu ponašanja).

Kriza je vremenski kratka i ograničena (4-6 nedelja) i veoma su važni preventivni postupci kojima se ublažavaju posledice kriznog događaja- uklanjanje, odn. smanjivanje znakova krize i uspostavljanje emocionalne ravnoteže. Ovi postupci se sprovode što pre nakon kriznog događaja jer su ljudi tada "najotvoreniji" za pružanje pomoći, ali je potrebno i imati u vidu da ljudi prolaze kroz različite faze tokom krize i da intervencije treba pružiti pravovremeno, kada je osoba spremna da ih primi, a ne na osnovu jednostanog kriterijuma kao što je vreme proteklo od kriznog događaja. Everli (Everly, 2000), između ostalih autora, ističe da ljudi prolaze kroz različite faze tokom krize te da intervencije treba da pospeše prelazak iz jedne faze u drugu. Faberou i Gordon (Faberow & Gordon, 1981) ističu sledeće faze:

1) Faza herojstva-počinje nakon događaja ili čak i pre događaja,tokom iščekivanja. Sastoji se od pokušaja da se spasi i zaštiti život i imovina.

2) Faza medenog meseca-karakteriše je optimizam i zahvalnost zbog preživaljavanja.

3) Faza razbijenih iluzija-javlja se nakon 3-4 nedelje nakon događaja i karakteriše je razvoj svesti o tome da se nešto strašno dogodilo. Osećanja kao što su ljutnja, frustracija i osećaj krivice su česta. Tokom ove faze, osoba može da počne da dovodi u pitanje svoj pogled na svet. Česta su i pitanja tipa "Zašto se to baš meni desilo?"

Proces žaljenja, ukoliko je događaj izazvao gubitak, započinje tokom ove faze. Treća faza može da traje nedeljama, mesecima, čak i godinama. Prema Faberou i Gordonu, svrha kriznih intervencija je da pomognu osobi da pređe iz ove fazu u poslednju fazu ili fazu rekonstrukcije.

4) Faza rekonstrukcije-podrazumeva uspostavljanje normalnog funkcionisanja. Uspomene na događaj ostaju, ali osoba ima doživljaj da se život dalje nastavlja.

Dakle, potrebno je odabrati najbolje moguće strategije i taktike zavisno od specifičnosti događaja, specifičnosti ugrožene populacije i primeniti ih u adekvatno vreme, kao i angažovati posebne timove za intervencije u slučajevima kriznih događaja. Dobro je pribeći i merama samopomoći: podeliti osećanja sa bližnjima, učestvovati u zajedničkim aktivnostima, kao i baviti se aktivnostima koje nas opuštaju (šetnje prirodom, bavljenje sportom, slušanje muzike itd).

Korišćena literatura:

- Psihologija krize, Ljiljana Mihić (2008.god)

- Psihološke krizne intervencije, Lidija Arambašić (2000.god)

PREDRASUDE

Predrasude su sudovi koji nisu zasnovani na iskustvu, već na mišljenjima koja su prihvaćena apriori, bez provere u realnosti. To su često veoma paušalne generalizacije. Na primer "Cigani smrde", "Šiptari su veoma loši ljudi", "Debeli ljudi su lenji i ružni". Predrasude se održavaju kroz nedostatak iskustvenih informacija. Iskustvene informacije imaju moć da demantuju predrasude. Na primer, kada jednom upoznamo Albanca koji je veoma dobar čovek, predrasuda "Šiptari su loši ljudi" gubi svoju prividnu verodostojnost. Na prvi pogled deluje neverovatno da predrasude uopšte mogu da funkcionišu. Iskustvene informacije su svuda oko nas. Dovoljno je da budemo malo uporniji u upoznavanju Roma, homoseksualaca i osoba sa invaliditetom, pa ćemo videti koliko su neutemeljene predrasude o njima.

Međutim ovde postoji jedna začkoljica: predrasude nas demotivišu da istražujemo njihov predmet. Na primer, ako verujemo da su "pederi bolesni ljudi", neći nam biti ni na kraj pamet da upoznamo neku osobu drugačije seksualne orijentacije. Samim tim, ni proverljive informacije o njima nam neće biti dostupne, pa ni predrasuda neće biti "razbijena". Predrasuda će ostati, a sa njom i sistem izbegavanja iskustvenih informacija.

Kako izaći iz ovog začaranog kruga? Pa, pre ili kasnije iskustvena informacija će doći do nas, hteli mi to ili ne.

Silina priliva iskustvenih informacija o nekoj temi zavisi od više faktora, između ostalog od spremnosti objekta predrasude da se bude predmet tuđeg iskustva. Spremnost da se bude predmet nečijeg iskustva zovemo iskrenost. Na primer, ako ljudi drugačije seksualne orijentacije na različite načine sakrivaju "ko su i šta su", oni time izbegavaju da budu predmet našeg iskustva. Kada se većina ljudi homoseksualne orijentacije ponašaju na ovaj način, silina priliva iskustvenih informacija koje demantuju predrasudu "pederi su bolesni ljudi" je manja. Međutim, ako su otvoreniji po pitanju svoje seksualnosti i ne pribegavaju prikrivanju, silina priliva iskustvenih informacija je veća. U tom slučaju iskustvene informacije demantuju predrasude, i velika je verovatnoća da će predrasuda izgubiti svoj prividni kredibilitet.

Ipak, ne zavisi sve samo od ponašanja objekta predrasude. Poverenje u realnost takođe igra veliku ulogu. Ukoliko verujemo da ono što misli govore ima veći autoritet od onoga što realnost pokazuje, biće nam potrebna mnogo veća silina priliva iskustvenih informacija. Isto važi za prekomerno poverenje u stavove autoriteta. Poverenje u realnost ima veliki značaj, ne samo zarad razbijanja predrasuda, već i inače. Bez poverenja u realnost, ostavljeni smo na milost i nemilost mislima i raznoraznim autoritetima.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

                                                                                                       

MOBING

Psihičko maltretiranje, poniženja, uvrede, nipodaštavanje ili seksualno zlostavljanje na radnom mestu obuhvaćeni su terminom koji se poslednjih godina sve češće koristi i kod nas – mobing. Posledice napada na ličnost, dostojanstvo pa čak i zdravlje zaposlenih su višestruke. Definitivni odlazak sa radnog mesta, samo je jedna i to najbezbolnija od svih mogućih posledica mobinga.

Demonstracija moći nad slabima ili potčinjenima, koja leži u osnovi mobinga, izraz je nemoći pojedinca. Iskazivanje prepotencije često je dokaz impotencije u nekoj oblasti života, što naravno osobi sa tom vrstom problema ne daje za pravo da se iživljava nad drugima.



Termin mobing se u našoj praksi koristi od pre nekoliko godina, i mogli bismo reći da je relativno mlad pojam. Međutim, suština odnosa poznata je odranije, dok posledice maltretiranja imaju višeslojne i dalekosežne posledice. Kada bi se pravio profil mobera, pojedinca, jasno je da njegovo ponašanje sadrži komponente nezdravog ili čak patogenog ispoljavanja sopstvene ličnosti prilikom komunikacije. Samo frustrirane osobe, kojima nedostaje samopouzdanje u nekoj sferi života, mogu svoj ego da uzdižu na osnovu tuđe patnje. Žrtva nije nužno slaba, neobrazovana ili na bilo koji način inferiorna u odnosu na mobera, često je upravo obrnuto.

Psihološke posledice mobinga se ispoljavaju preko određenih simptoma - obično su to strahovi, napetost, nesanica ili lupanje srca. Kada se lekarskim pregledom utvrdi da su fizički zdravi, žrtve mobinga najčešće pomisle da sa njima nešto nije u redu. Ne povezuju ovo sa zastrašivackim nastupom pojedinaca, što stvara tenziju kod zaposlenih. Sa druge strane, otvara se mogućnost osobama koje često karakterišemo kao “sposobne” da, prikrivajući svoje mane, grade autoritet pogrešnim metodama. Jedno od često korišćenih sredstava je ucena i zastrašivanje kojim se žrtva drži u neizvesnosti. Konstantni pritisak dovodi do produženog stresa, bez mogućnosti da ga se oslobode na pravi način.

Posledice psihološkog zlostavljanja često zadiru dublje u socijalnu strukturu društva. Nervozu osećaju i trpe pre svega porodica i najbliži prijatelji.

Najvažnije, ali često i najteže je stvoriti ravnotežu u odnosu između poslovnog i privatnog ili intimnog života. Ukoliko se mobing prepozna, potrebno je stvoriti vrstu mentalnog štita i ne dozvoliti sebi da budete uvučeni u sistem nezdravih odnosa. Svaka reakcija na provokaciju, koja vodi produbljivanju konflikta, znak je pristajanja na nametnuta pravila igre, koju vodi onaj ko nas u taj odnos uvlači. Kada prihvatimo da osoba svesno, što znači sa određenim ciljem teroriše druge, možemo lakše da se branimo.

Reč mobing (engl. mobbing) bukvalno znači “rulja, bagra, nasrnuti u masi, linčovati”. Prvi put je upotrebljena prilikom opisivanja ponašanja životinja u odnosu na jedinku koju žele da isključe iz krda ili da je ubiju. Savremeni poslovni trendovi, naročito u zemljama u tranziciji, doprineli su da se od 90-tih godina prošlog veka ovaj termin koristi za opisivanje međuljudskih odnosa na radnom mestu.

Psihičko zlostavljanje teško je dokazati zbog suptilnosti metoda kojima se sprovodi. Najčešći načini su kritikovanje, vređanje, ignorisanje ili neosnovano ogovaranje. Najveći problem je što mober, osoba koja sprovodi teror, najčešće to radi sa svesnom namerom. Neravnopravna, sistematski vođena borba, najčešće se završava porazom žrtve, koja je prinuđena da napusti radno mesto.

Što se tiče psihološke strane ovog problema, ono što se može uraditi je da se radi na očuvanju opšteg mentalnog zdravlja, da se jača tolerancija na stres, upoznavanje sa načinima na koje mogu da se prevaziđu psihološke posledice mobinga, kao što su anksioznost, depresija, psihosomatske tegobe.

Danijela

 

Photo by Nemanja Stojanović

LJUBAV I PREVARA

Moja klijentkinja Svetlana je već neko vreme u dilemi: kaže da ne zna da li još uvek voli svog sadašnjeg dečka Milana, ili ne. Već par godina su zajedno, dobro se slažu, ali kao da su upali u neku rutinu. Nedavno se pojavio i "treći čovek". To je njen novi kolega Goran za koga se veoma zainteresovala u emotivnom smislu. Iz seanse u seansu je pričala o njemu, a posle nekog vremena je i stupila u vezu sa njim. Po njenim rečima, osećala se "ponovo živom", ali je često imala i osećanje krivice. Razmišljala je da razgovara iskreno sa Milanom o raskidu, ali bi joj se onda učinilo da ga još uvek voli, a da je Goranom samo privremeno očarana.

Predložila sam joj sledeće: da zamisli da se ispred nje na udaljenosti od 5-6 metara nalaze Milan i Goran i da u mislima krene najpre prema jednom, pa onda prema drugom (birajući sama redosled), i da prati rad svog srca. Evo šta se desilo: krenula je najpre prema Milanu, i što mu je bliže prilazila, njeno srce je sve jače kucalo. Eksperimentisala je: kada bi krenula da se udaljava od njega, srce je počinjalo mirnije da kuca. Stavile smo na "praznu stolicu" njeno srce. Ono što je ono imalo da joj poruči je bilo: "Prija mi kada se krećeš prema Milanu."

U daljem radu je postala svesnija toga da je, i pored toga što su se Milan i ona udaljili jedno od drugog, ono što oseća prema njemu ljubav. Njena prevara je bila potraga za onim što joj nedostaje u njihovoj vezi.

Motivi za prevaru partnera mogu biti najraznovrsniji, a  posledica može biti udaljavanje, pa i raskid partnerskog odnosa. Međutim, prevara može voditi i njegovom poboljšanju, uviđanju šta je ono što nam nedostaje u našem odnosu. Takođe, može nam pomoći da postanemo svesniji toga šta za nas ljubav jeste, a šta nije.



Geštalt psihoterapiji je svojstven fenomenološki pogled na realnost. To znači da je pored objektivnih shvatanja realnosti (u koje spadaju i stručna shvatanja ljubavi) jednako važan i naš subjektivni doživljaj. Često se može desiti i da smo u konfliktu oko toga šta je ljubav, a šta nije, zato što jedan deo ličnosti ljubav opaža na jedan način, a drugi na drugi.



Kao što konflikte inače možemo da rešavamo na neki od načina koji uključuju razvoj tolerancije na neprijatna osećanja, tako možemo da rešavamo i konflikte o tome šta je ljubav. Preporučuje se da budemo sa osećanjima koje osećamo, prijatnim neprijatnim. U slučaju konfikta o tome šta ljubav jeste, a šta nije, može se preporučiti:



-Da osetimo osećanja koja osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ljubav.

-Da se zapitamo kako se osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ne-ljubav. Najvažnije je postaviti pitanje, a onda kad u nekoj situaciji i osetimo osećanje koje nas podseća na ne-ljubav uvideti da je to upravo odgovor na naše pitanje. To se može desiti u bilo kojoj situaciji. Ovaj uvid nam daje snagu da razvijemo toleranciju na ovo neprijatno osećanje, da budemo sa njim.



Pošto se ljubavna osećanja često osećaju u oblasti srca, može se reći da treba slušati i čuti svoje srce, ali uz jednu veoma važnu napomenu - srce nisu priče o srcu. Skloni smo da kada osećamo nešto veoma snažno pričamo sebi priče o tome šta je to što osećamo, zašto to osećamo i zašto je to opravdano. Čuti svoje srce nikako ne znači poverovati u neku od tih priča. To jednostavno znači da budemo sa onim što osećamo u srcu. U tom smislu naše fizičko srce je metaforički izraz našeg "ljubavnog" srca i način kako možemo da ga osetimo fizički. Ako usmerimo svoju pažnju na ono što osećamo u oblasti srca možemo da budemo sa onime što osećamo "u srcu". Kako dozvoljavamo sebi da budemo sa onime što osećamo, tako se razjašnjava naša percepcija šta ljubav za nas jeste, a šta nije.

Danijela