PLAY IT AGAIN SAM

Nedavno sam počela da radim sa klijentkinjom, mladom ženom od 30-ak godina (nazvaću je Suzana), koja je na terapiju došla posle raskida veze. Veza je bila kratkotrajna, ali burna, kao i sve prethodne.

Suzana ostavlja utisak osobe kojoj se može diviti - obrazovana je, cenjena na dobro plaćenom poslu, ima bogat društveni život, lepo izgleda. Ipak, posle par seansi je počela da govori o hroničnom osećanju praznine koje prožima njen život i pored sve pažnje koju dobija od drugih.
Do raskida njene veze je došlo tako što je, po njenim rečima, njen dečko počeo da je zanemaruje. U početku je činio sve za nju, a onda se nekako "ohladio". I njoj samoj je počelo da bude pomalo dosadno u toj vezi, ali je ipak mnogo pogodilo kad je on, jednostavno, prestao da se javlja.  Po njenim rečima, pobesnela je - nije mogla da shvati kako je neko mogao tako nešto da joj uradi.

Slično je bilo i u njenim prethodnim vezama. Pitala sam je u kojim još situacijama ima takvo osećanje besa.  Spisak je bio poduži - uglavnom razne situacije u kojima ne bi išlo onako kako je ona želela. Njena tolerancija na frustraciju je bila veoma nerazvijena. I to je tako oduvek i bilo - od ranog detinjstva. (Mišljenja sam da se radi o narcističkom poremećaju ličnosti).
Suzana je, zbog prezaštićivanja i ramaženosti kad je bila dete, naučila da reaguje besom kad god je u situaciji da neka njena želja ne bude ispunjena. Za nju je ispunjavanje želja povezano sa ljubavlju i prihvatanjem. Kada joj se ne bi ispunila želja, javljao se veliki strah od odbacivanja. Tako je i došlo do toga da, zapravo, nikada stvarno niti voli, niti mrzi. Za nju je mnogo bezbednije emocionalno nevezivanje. Kada uspostavi neku emocionalnu vezu ona je kratkotrajna i burna jer time ispunjava prazninu koju oseća.


Proučavanjem situacija u kojima je reagovala ovakvim osećanjem besa, uočile smo da postoji šema. Kada poželi nešto, ona iskreno misli da svi drugi treba da joj izađu u susret i da ona nekako ima prava na to. Sve je u redu dok oni to čine, ali kada počnu da "gledaju i svoja posla", ona prosto "ekspolodira".

U ovakvim slučajevima kada u novim situacijama reagujemo starim osećanjima, mislima i načinima ponašanja, radi se o emocionalnim navikama.
Svaka naša emocija je dobra. Predstavlja našu reakciju na život i na životne situacije i omogućava nam adaptaciju. Nekada nemamo adekvatne načine ispoljavanja, ali to se može naučiti. Veći problem je kada nismo svesni svojih osećanja.
Iz nekog razloga sebi ne dozvoljavamo da osetimo neka osećanja. Onda ih "prekidamo", odnosno potiskujemo i reagujemo nekim alternativnim osećanjem. To osećanje, dakle, nije izvorno i autentično, ali nam je prihvatljivo. Počinjemo da reagujemo njime i u narednim istim ili sličnim situacijama. Kao i ostale navike, načini na koje mislimo, osećamo, ponašamo se, ako se stalno ponavljaju, ostavlju određene "zapise" na neurološkom nivou. Što je veći broj ponavljanja, to su ovi "zapisi" dublji (pojačava se veza između određenih moždanih ćelija). Tako, kada su emocionalne navike u pitanju, kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji kao što je bila ona u kojoj smo reagovali alternativnim osećanjem, počinjemo automatski da se ponovo tako osećamo. Ovo alternativno osećanje nije autentično. Zato, dok ga ponavljamo, mi, zapravo, nismo prisutni u svom životu. Živimo po navici. Otuda se može javiti osećanje velike praznine koju ne možemo sebi objasniti.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović