понедељак, 26. септембар 2011.

PREPOZNAVANJE








Juče sam imala predavanje i radionicu na temu partnerskih odnosa, odnosno o tome kako i na osnovu čega biramo partnera. Dugo se bavim psihoterapijom i nije me iznenadilo što postoji interesovanje za ovu temu, čak i za formiranje stalne grupe koja bi se bavila njome. Ljudima je ovo važna tema zato što su partnerski odnosi važna oblast života. Kroz njih ostvarujemo emocionalnu povezanost i otvaramo se ka iskustvu ljubavi.

Kao što znamo, može se preživeti bez ljubavi. Može se čak često mnogo udobnije živeti kada nismo u nekoj emotivnoj vezi u smislu partnerskog odnosa. Imamo veću slobodu, ne moramo se ni sa kim usklađivati. Ipak se mnogi od nas rešavaju da uđu u vezu. Osećamo se ispunjenije i život nam je svrhovitiji.
Kako i na osnovu čega donesemo odluku da sa nekim počnemo da izgrađujemo emotivnu vezu? Kako se prepoznamo?
Na početku ne može odmah biti ljubavi, ona se vremenom izgrađuje. Možemo se zaljubiti u nekog, ali je to onda na osnovu idealizacije te osobe. Idealizujemo je upravo onako kako nam je potrebno da bismo mogli voleti. Ovo može preći u ljubav, ali ne obavezno. Čak ovaj prelazak može biti otežan upravo zbog toga što smo na početku stvorili nerealnu sliku osobe u koju smo se zaljubili. Kada počinje da se pokazuje realna slika, mi se razočaravamo.
Međutim, nije mi namera da ovom prilikom stavljam akcenat ni na ljubav, ni na zaljubljivanje.
Želim da napišem nešto o tome kako dođe do toga da "jednostavno znamo da je on(a) ona(j) pravi za nas", a da nije u pitanju zaljubljivanje. Vidimo realnu sliku te osobe, nepotpunu doduše, pošto se ne poznajemo dovoljno, ta slika ne odgovara nekom našem idealu, a ipak se osećamo privučeni tom osobom.
Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emotivnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj. Svako od nas ima neki svoj "nedovršeni posao". To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emotivno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure sa kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi takođe u odgajivanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, potrebno je gledati širi kontekst svega ovoga. Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo. Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni llubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi.
Neke situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo sa ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emotivno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem npr. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli to da shvatimo, da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati sa ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati sa napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.
Šta se onda kasnije dešava kad se otvorimo ka iskustvu partnerske ljubavi? Mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi. Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili sa distanciranošću, bićemo privučeni upravo  osobom koja se teško emotivno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas "nešto vuče". Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.
Šta se dešava sa drugom osobom? Ona takođe ima svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Ako je povezala ljubav sa povređivanjem, možda je tako donela nesvesnu odluku da se emocionalno distancira da bi izbegla povređivanje. Ona će takođe biti privučena nama jer ćemo mi biti spremni da učinimo mnogo toga za nju (to smo verovatno radili kao deca kada su nas roditelji zanemarivali na neki način). Na taj način stiče dovoljno poverenja da emocionalni kontakt bude moguć.
Ono što se dalje dešava tokom veze je da svako od nas dobija mogućnost da ispravi svoju definiciju ljubavi.
Ovo je mogućnost.
Dešava se da se veza ne razvija, niti mi kroz nju. Onda to postaje situacija u kojoj gubimo životnu radost i stagniramo.
Ako se veza razvija i mi kroz nju, onda naučimo da je najvažnije iskustvo ljubavi koje imamo najpre ljubav prema sebi. To naučimo tako što shvatimo (slučaj koji sam navela) da nećemo biti napušteni iako ne učinimo uvek sve za onoga koga volimo. Da smo mu i dalje dragoceni. Naučimo da bolje postavljamo granice svoje ličnosti u odnosu na druge, da ne težimo "stapanju". Onaj drugi shvati da je bezbedno biti emocionalno otvoren, da nas nas neko drugi ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo. Granice njegove ličnosti postaju fleksibilnije i propustljivije. Na taj način oboje postajemo zrelije i autonomnije osobe koje mogu da izgrađuju dalje svoju vezu, sada kao dve autentične osobe. Onda se autentično i volimo. Ne izjednačavamo više ljubav sa onim što ona nije - neprihvatanje nekoga onakvim kakav jeste.
Dakle, sa nekim se prepoznamo tako što sa njim zajedno možemo da prođemo kroz ovo iskustvo.
Kao što sam već rekla, ovo je mogućnost.

Danijela












Photo by Nemanja Stojanović

среда, 21. септембар 2011.

PŠENIČNE KLICE



















Pre par godina sam imala klijentkinju sa kojom mi je bilo veoma teško da radim. Bila je to simpatična 37-ogodišnja žena, službenica u banci. Njen problem je bio anksioznost koja je počela da dobija odlike depresivnog raspoloženja. Sa mužem se slagala uglavnom dobro, a deca školskog uzrasta su je, po njenim rečima, iscrpljivala.
Bila je veoma spremna za saradnju, ali smo se nekako uvek zaustavljale u istoj tački - za svakoga u odnosu sa kim bi došlo do nekog problema je imala neko objašnjenje i opravdanje. Nikada se na nikoga nije stvarno naljutila. Tražila je krivicu u sebi za sve što nije išlo kako treba, pogotovu u odnosima sa bliskim ljudima. Kada bi joj nešto smetalo, postajala bi tužna. Na jednoj seansi je plakala skoro sat vremena pričajući o svađi sa mužem. Njen muž je prethodnog dana  pred prijateljima govorio o tome kako je ona kriva što njihova deca nemaju radne navike. Kada su ostali sami,  rekla  mu je kako je tužna što je tako govorio.  Na seansi smo "odigrale"  scenu razgovora sa prijateljima.  Predložila sam joj da prati kako se oseća i da nekako vizualizuje svoje osećanje. Rekla je da bi ga predstavila kao pšenične klice. Mlade, bledozelene i nežne. Bila sam zainteresovana otkud joj to. Kazala mi je da je to njeno osećanje tako mlado, a opet tako puno potencijala. Predložila sam joj da zamisli da su te klice zelenije i jače i da onda, iz tog osećanja, kaže nešto mužu. Na njeno iznenadjenje, ono što je rekla mužu se razlikovalo  od onoga kako je bilo u realnosti. Rekla mu je da joj to smeta i da nije u redu da govori takve stvari. Rekla mu je: "Ti si kreten". Kada je to rekla, zastala je i počela da priča kako nije u redu reći tako nešto, ali da joj prija. Bila je zbunjena.

Adekvatno osećanje kada nam smeta nečije ponašanje je  ljutnja, ali je možemo izbegavati ako  je povezana sa strahom od gubitka voljene osobe. Kada postanemo svesni ovog procesa, kada dozvolimo sebi da osetimo ljutnju, ne moramo dalje da praktikujemo ovu strategiju. Tada se može javiti zbunjenost jer više ne osećamo tugu, ali još uvek ne umemo da osetimo ni ljutnju. Mozemo naučiti da osetimo svoje autentično osećanje (u psihoterapiji kroz eksperiment), i da onda donesemo odluku o adekvatnoj reakciji. To onda neće biti odvijanje jedne emocionalne navike, već življenje života.

Kada nismo svesni svojih potreba i osećanja,  živimo po emocionalnim navikama i izgradjujemo čitav niz strategija koje nam to omogućavaju. Terminima geštalt terapije, radi se o nedovršenom geštaltu - iz nekih razloga izbegavamo, prekidamo odredjena osećanja, koja su nam isuviše bolna i neprijatna. Ovo, međutim, vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti.
U trenutku kada smo spremni da dovršimo nedovršeni geštalt - da postanemo svesni svojih pravih osećanja, može se javiti zbunjenost.

Zbunjenost ukazuje na našu spremnost da prestanemo da se kroz svoje emocije krećemo uz pomoć starih navika. Emoconalne navike se zasnivaju na našem bolu i nelagodi. Kada je čovek spreman da se oslobodi od nekog emocionalnog problema, mora da se oslobodi od onih navika koje se zasnivaju na tom problemu. Onda je zbunjen.
Postoje i katastrofična očekivanja o tome šta će se desiti ako osetimo neko osećanje, da li ćemo moći da ga podnesemo.
Put u geštalt terapiji je put od nedovršenih ka dovršenim geštaltima (celinama). U trenutku kada je osoba spremna da sagleda ili definiše realnost na novi nacin, onda će izaći na površinu razlog zbog čega to ranije nije učinila. Onda ima izbor: može da nastavi po starom, i onda će imati čitav niz psiholoških strategija da to izvede, a koje je razvila tokom života, ili, ako je spremna da savlada svoj otpor, neće imati nikakve strategije za to, i zato je zbunjena. Zbunjenost je pozitivna, jer pokazuje da je osoba spremna da savlada svoje otpore, da završi "nedovršene poslove" i unese promene koje će je voditi boljoj životnoj prilagođenosti i uravnoteženosti.


Terapeut je tu da pomogne klijentu da razvije sasvim novu vrstu strategija. U geštalt terapiji se kao glavni metod rada koristi eksperiment. Eksperiment se ne koristi da bi se klijenet naučio da reaguje na određeni način, već da bi naučio da isprobava i pravi razliku. Na ovaj način postaje sposoban za izbor ponašanja koje zadovoljava njegove autentične potrebe. Eksperiment je suprotno od navike - ne traži ponavljanje nekog ponašanja, već stalno isprobavanje novih ponašanja. Ponašanja koja su usklađena sa aktualnom situacijom.
Zbunjenost je momenat praznine kada osoba ne može više da koristi navike, a još uvek nije naučila da eksperimentiše, da traži uvek nova rešenja koja će voditi promenama. Stalne promene su neminovne - ništa nije uvek isto, drugačiji smo mi, ili naša sredina, ili i jedno i drugo. Zato je potrebno stalno prilagođavanje kroz promene.
Zbunjenost, dobro upotrebljena, je korisna jer vodi promenama i boljoj životnoj adaptaciji.


Danijela











Photo by Nemanja Stojanović                                                                          

уторак, 13. септембар 2011.

JUMP





U periodu adolescencije sam bila veoma buntovna. Uradila sam mnoge stvari sa kojima se moji roditelji nisu slagali. Kasnije sam smatrala da je to bilo jako dobro kao deo moje adolescentne pobune, u smislu formiranja mog ličnog identiteta.

Nedavno sam bila u prilici da razmislim da li sam bila dovoljno buntovna. Zapravo, da li sam bila zaista buntovna.

Bila sam na odmoru na Vlasinskom jezeru, gde moji roditelji imaju vikendicu i gde provode svoje penzionerske dane. U šetnji sa sinom sam prošla pored jednog od kanala kojim se slivaju Vlasinske vode u jezero. Ispričala sam mu kako je taj kanal bio noćna mora mog detinjstva. Roditelji su meni i sestri strogo zabranili da ga preskačemo, pošto je dubok, a voda koja teče u njemu brza i začas može odneti do brane (Vlasinsko jezero je akumulaciono veštačko jezero). Sestra i ja smo bacale grančice u njega i gledale kako se izlomljene pojavljuju u sledećem otvorenom delu kanala.
Dok sam pričala sinu o ovome, shvatila sam da kasnije, iako sam uradila sijaset stvari koje su mi roditelji zabranjivali, nisam nikada preskočila ovaj kanal. Pitala sam se zašto. Sada mi uopšte nije delovao tako zastrašujuće.
Znala sam da se odgovor nalazi u periodu mog detinjstva, kada se i usvajaju roditeljske zabrane.

U periodu detinjstva osnova na kojoj se učimo kako da organizujemo svoje lično iskustvo i da se njime služimo u interakciji sa drugima je porodicno polje. Bez nekih većih preispitivanja usvajamo mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formiramo sliku i doživljaj sebe. U adolescenciji počinjemo da usvajamo senzorna iskustva na nov način-počinjemo da doživljavamo vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinjemo da preuzimamo vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok kao deca doživljavamo kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, počinjemo da stvaramo sopstveno gledište, postajemo svesni da naši opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću (počinjemo da " gledamo stvari sopstvenim očima"). Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija. Kao adolescenti svoj doživljaj sebe samih, svog "ja",formiramo tako što kritički preispitujemo ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovu od strane roditelja. Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer  nam omogućavaju  da postanemo svesniji toga šta su naše potrebe, a šta ne, da jasnije počnemo da razlikujemo "ja" od "oni". Tako dobijamo šansu da postanemo svesni svojih otudjenih potreba i delova ličnosti i da ih integrišemo, povežemo, da počnemo da težimo aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji imamo o sebi.
Dakle, zapitala sam se šta to nisam, eventualno, preispitala u periodu svoje adolescencije, a što potiče iz detinjstva. Pitala sam se kako to da nikada nisam preskočila taj kanal.
Jednostavno mi nije ni palo napamet. To je za mene bila jedna od zabrana koje nisam ni preispitivala.

video
Mislila sam da će mi u nalaženju odgovora pomoći ako preskočim kanal sada, što sam i učinila.
Osećala sam se odlično kada sam to uradila - veoma živo, i kao da se velika količina energije oslobodila u meni. Ta energija mi je govorila da se krećem napred, u nepoznato. I da je to nepoznato uzbudljivo. Strah od preuzimanja rizika je bio u delu mene koji je bio previše poslušan da bi se ikada pobunio protiv jedne roditeljske zabrane.
Nekada preveliko buntovništvo može da prikriva preveliku poslušnost.


Danijela




Photo by Nemanja Stojanović

субота, 03. септембар 2011.

AKO SE NE NAĐEMO, NE MOŽE SE NIŠTA




U blogu u kome sam pisala o paničnom poremećaju sam opisala svoje iskustvo sa paničnim napadom. Prijateljica i koleginica mi je rekla da je njeno mišljenje da svojim paničnim napadom nisam zaustavila nesvesno intenzivno osećanje straha koga sam počela da bivam svesna,  već osećanje ljutnje.
Naljutila sam se povodom toga - kako neko može bolje znati od mene kako se ja osećam.
I sada mislim, pošto sam kroz psihoterapiju radila na problemu svoje anksioznosti, kao i na ovom iskustvu sa paničnim napadom, da se radilo o intenzivnom osećanju straha i bespomoćnosti.
Ipak, njena primedba me je navela da razmislim o ljutnji kao osećanju. S obzirom da me moja prijateljica poznaje, mislim da to nije tek tako rekla.
Ranije je bilo poznato u mojoj bližoj i široj okolini da je prava retkost da se ja sa nekim posvađam. Uglavnom sam mirila ljude. Od ranog detinjstva sam slušala da nije lepo ljutiti se. Izbegavala sam konflikte i ne znajući da to radim. Mislila sam da je to podrazumevajuće i poželjno.

Kada izbegavamo konflikte, uvek postoji neki razlog za to. Konflikti su neminovni deo života i ne predstavljaju nista loše. Imamo ponekad želje čije ispunjenje isključuje ispunjenje želje neke druge osobe i onda je to potrebno razrešiti.

Razlog zbog koga možemo da izbegavamo ulaženje u konflikt je katastrofična fantazija. Mi nesvesno zamišljamo da će se desiti neka katastrofa ako pokušamo da rešimo konflikt.
Kada je u pitanju strah od konflikta sa bliskim osobama, to je uglavnom povezano sa nekom emocionalnom povredom iz detinjstva posle koje smo odlučili da nećemo ulaziti u konflikte sa onima koje volimo jer smo zaključili da to može dovesti do odbacivanja. Moguće je i da smo zaključili da se ljubav i konflikt medjusobno isključuju.

Ako još u detinjstvu počnemo da potiskujemo osećanje ljutnje, gubimo kontakt sa njim i kroz život prolazimo sa nekom vrstom otupelosti, prazninom. Možemo postati skloni anksioznim poremecajima (panični poremećaj, fobije). Ljutnju i bes možemo kao deca potiskivati zato što nam je u tom periodu od presudne važnosti odobravanje roditelja. Ovakav izbor možemo da nastavimo da donosimo i kad odrastemo.
Naravno, ovo nije dobro rešenje. Izbegavanje konflikata zbog katastrofičnih očekivanja dovodi i do stvaranja unutrašnjih konflikata.

Što se tiče moje ljunje, bilo mi je potrebno vreme i rad na njenom osvešćivanju. Ovo je bilo povezano sa strahom da ću biti odbačena od strane nekoga do koga mi je stalo ako se naljutim na njega. I sada mi je ponekad teško da prepoznam da sam ljuta. Kada uspem u tome, rešim da rizikujem po cenu odbacivanja i da pokažem svoju ljutnju. Ako se neko naljuti na mene zato što sam se naljutila na njega i zbog toga me odbaci, taj odnos je onda ionako bio problematičan - ljudi se nekad, jednostavno, ne nađu.

Danijela













Photo by Nemanja Stojanović