субота, 02. новембар 2013.

SAMO POSTAVI PITANJE




Imala sam jednu klijentkinju, davno je to bilo. Došla je na terapiju zato što je imala problem sa završavanjem fakulteta. Želela je da radi na tome.
U to vreme ja sam imala problem sa viškom kilograma. Možda sam zato mislila da ono što se meni čini očitim, ne mora da bude tačno. Bilo mi je očito da ima višak kilograma,  jedno 40-ak.

Negde posle mesec dana je došla uplakana na seansu.  Desila joj se, po njenim rečima, jedna ponižavajuća scena u taksiju - bilo je leto i taksista joj je kazao da ne voli da vozi debele ljude po vrućini, jer se mnogo znoje.
Najpre nisam mogla da verujem da je tako nešto moguće. Obuzeo me gnev. 
Taj događaj je imao i dobru stranu - počele smo da govorimo o njenom višku kilograma. Ranije se uopšte nismo doticale te teme. (Možda sam i na osnovu ovoga mogla da pretpostavim da to ipak jeste neki problem).

Kada u mom životu postoji nešto nerazrešeno, i desi se da i klijent ima nešto slično u svom životu, obično mu ili predložim drugog terapeuta, ili, ako mislim da sam sa "razrešavanjem" stigla do tačke u kojoj sam dovoljno svesna onoga šta je moje, a šta klijentovo, krenem sa radom.
Razgovarale smo o tome, a onda krenule od tradicionalnog pristupa.

Držanje dijete, treninzi, preporuke lekara, nutricioniste - sve je davalo kratkoročne rezultate. Čak i kada je uspevala da skine i po 10-ak kilograma, vraćala se na staro, a posle toga čak i dodavala još nekoliko kilograma.

Tada bi plakala, a ja sam pokušavala da ne dozvolim sebi da smišljam opravdanja za sebe kao terapeuta.

Počela sam da pratim šta se dešava sa mnom po pitanju mog viška kilograma.

Ranije sam više puta razmišljala o tome, radila na tome kroz svoju psihoterapiju, činilo mi se da znam sve na tu temu. A ipak je problem i dalje ostajao. Povremeno sam se gojila po 5-6 kilograma, onda držala dijete, trenirala - slični scenario kao i kod moje klijentkinje.

Zato sam promenila pristup. Samo sam povećavala svesnost, posebno u trenucima kada sam osećala potrebu da jedem, iako sam već bila pojela dovoljno.
U tim trenucima sam uvek imala isto osećanje. Negde između stomaka i grudiju sam osećala neku uznemirenost.
Čim bih je osetila, obično sam uzimala neku hranu, i ono je nestajalo.
Počela sam da obraćam pažnju na to osećanje. U početku sam veoma kratko mogla da ostanem sa njim, da ga ne prekinem jedenjem. Postepeno sam produžavala to vreme. Bilo mi je teško, ali kada sam uspevala da ostanem dovoljno dugo da kulminira, onda bi postepeno počinjalo da jenjava.

I sa klijentkinjom sam počela da radim malo više na taj način - povećavanjem njene svesnosti o osećanjima.
I dešavalo se slično.
Osećanje koje dozvolimo sebi da osećamo u trenucima pre nego što počnemo da jedemo i kada nam hrana nije potrebna (a što dovodi do viška kilograma) je važno i ima svoju priču.
Kada se zatrpavamo hranom, zatrpavamo i to osećanje. Pošto ima svoju poruku i smisao, postaje sve jače - da bismo ga čuli i shvatili njegovu poruku. Ako počnemo da ga zatrpavamo još i više, zato što je jače, to postaje začarani krug. Meni se dešavalo da "izdržim" da ne jedem, bila bih zadovoljna zbog svoje "jake volje", a onda bi me osećanje "sustiglo"- onda sam jela i plakala.

Ono što hoću da kažem je da je (ako imamo problem sa viškom kilograma) dobro da konsultujemo lekara, nutricionistu, da smo fizički aktivni, imamo određeni režim ishrane, ali i da imamo u vidu da su to sredstva i načini koji će nam omogućiti da smršamo onda kada tome dođe trenutak. A to je onaj trenutak kada razdvojimo uzrok i posledicu. Uzimanje više hrane nego što nam je potrebno je posledica koja ima svoj uzrok.
Uzrok tražimo tako što smo dovoljno dugo sa osećanjem od koga bežimo tako što jedemo kada smo siti, i tako što sebi postavimo pitanje: "Koja je poruka ovog osećanja?". Na pitanje ne odgovaramo odmah, samo ga postavimo. U nekom trenutku odgovor će nam sam "doći".


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović