петак, 27. децембар 2013.

TI TRENUCI



Nova godina je dan kao i svaki drugi, ali je društveno označena kao dan kada su svi veseli, srećni i radosni. Nekada može biti velika razlika između onoga kako se zaista osećamo u tom periodu, od onoga što je "očekivano i poželjno".
"Praznična depresija" je, inače, poznata pojava. Da li zato na nju treba da gledamo kao na nešto prolazno, zanemarljivo, poput kijavice? Proći će Nova godina, pa i depresija. Proći će ti neprijatni trenuci u kojima nam je bilo teško,  činilo nam se da su svi zaboravili na nas, da su nas nekako "izdali", bili veseli i raspoloženi i nisu hteli da vide kako nam je, nisu nam se "našli" onda kada su nam bili potrebni.

Ipak, ti neprijatni trenuci su važni i značajni.


Kakav je značaj i važnost ovakvih  trenutaka? Trenutaka kada smo ostavljeni sami sa sobom, na "cedilu".
To su momenti u kojima se suočavamo sa nekim osećanjima koja su nam jako neprijatna. Glavni problem je to što smo ih celog života izbegavali, tako da nam sada izgledaju potpuno nepoznata i strana. A sve ono što je nepoznato i strano deluje zastrašujuće i opasno. Kada malo bolje razmislimo, svaka "izdaja" od strane onih koji su nam značajni, na ovaj ili onaj način vodi do takvih trenutaka. To može biti manje ili više očigledno. Ali, ono što najviše zameramo bližnjima je što u nekim situacijama nisu tu da nas zaštite od naših osećanja, da nam pomognu da se ne osećamo tako kako se osećamo.

Šta možemo učiniti u vezi sa ovim?

Ono što geštalt psihologija uvek preporučuje je eksperiment.  Kad god se pojavi neki problem, teškoća, možemo da zastanemo i da osetimo. Da udahnemo duboko i da osetimo. Šta da osetimo? Šta god. Svako osećanje je dobrodošlo. Iz svega možemo nešto da naučimo. Kako smo sve svesniji svojih osećanja, tako smo sve manje skloni da pravimo dramu oko toga šta naši bližnji rade ili ne rade, a onda smo i sve manje spremni da slušamo njihove drame. 
I ono što može da bude posebno interesantno - da obratimo pažnju na to kako takvi momenti (kada zastanemo i osetimo), utiču na dalji tok događaja  Sve promene su dobrodošle. Posmatrajmo ih znatiželjno, bez prosuđivanja. Zato što se sve ono što se u početku može činiti kao negativna promena veoma brzo može, ako jednostavno budemo sa time, pokazati u pravom svetlu. Ako sa znatiželjom posmatramo život i sve promene u njemu, sve više sagledavamo širu sliku. To isto važi i za odnose sa drugima. Ako sagledamo širu sliku shvatamo da svaka dozvola da osetimo dodaje jednu novu dubinu našim odnosima.

To je ono što je čarolija zivota. Sve ono što nam na prvi pogled izgleda loše ili negativno možemo da sagledamo iz novog ugla, ako jednostavno budemo sa time.


Danijela



недеља, 08. децембар 2013.

RAZMAŽENOST




Roditelji su od samog detetovog rođenja jako okupirani time da ono preživi. Vode računa o njegovim potrebama, sigurnosti. Ovo, naravno, važi za većinu roditelja. Iz ovakvog odnosa nastaje psihička struktura kod deteta koja služi sprečavanju smrti i ona kasnije doprinosi stvaranju njegovog identiteta. Preterana zaštita od ugrožavajucih situacija, međutim, može dovesti do pojave razmaženosti kod dece.

Ovo naročito dolazi do izražaja kroz fazu negativizma treće godine. Dete izgrađuje svoje "ja" tako što odbija sve ono što roditelji traže od njega. To je, u stvari, manifestacija razvoja detetovog identiteta i normalna razvojna pojava. Međutim, kod većine dece roditelji koriguju ovo tako što im postavljaju određena ograničenja. Ukoliko su ta ograničenja previše slaba ili ne postoje, detetov ego ostaje jedna preterano snažna psihička struktura koja ga teroriše tokom čitavog života, faktički ga onemogućava da mu bude stalo do drugih ljudi i da oseti bilo šta duboko.

Razmažena deca postaju razmaženi ljudi. Njima je uskraćena ili ograničena mogućnost da im bude stalo do drugih ljudi. Ako se usude da im bude stalo, bivaju surovo kažnjeni osećanjem frustracije. Frustracija, ili nezadovoljstvo, je normalno u ljudskim odnosima, jer je nemoguće i nepotrebno da nam drugi ljudi ostvaruju sve naše želje. Za razmažene ljude ovo osećanje je nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što ramaženost znači da ne razlikujemo sebe od svojih želja i svog ponašanja. Ako smo razmaženi, kad god neko neće da nam ostvari želju, mi to doživljavamo kao odbacivanje vlastitog bića. A kad god se neko naljuti na nas zbog nekog našeg ponašanja koje nije prikladno, mi to doživljavamo kao napad na našu ličnost. Pošto su i frustracija i ljutnja sastavni deo međuljudskih odnosa, ovakav stav po pravilu vodi do ravnodušnosti prema drugim ljudima. Ako nam nije stalo drugih, nije nam stalo ni do toga što nas "odbacuju" i "atakuju" na našu ličnost. Onda nema onog nepodnošljivog osećanja frustracije, okeanske neprijatnosti.

Kako razmaženi ljudi održavaju ovu ravnodušnost prema drugim ljudima i prema svetu? Neko bi pomislio da je to vrlo jednostavno, međutim, to uopšte nije slučaj. Ravnodušnost prema drugima nije nimalo prirodna, pa ju je potrebno stalno različitim mehanizmima ublažavati i kontrolisati - alkohol, hrana, droga, cigarete...( ovo ne znači da su svi koji imaju ove zavisnosti bili razmažena deca). Ovu ravnodušnost je tokom života sve teže i teže održavati, pa je potrebno sve veća i veća primena ovih mehanizama. Međutim, u većini slučajeva, to ipak ne pređe neku kritičnu granicu, pa većina razmaženih ljudi uspeva da do kraja života ublažava i kontroliše svoju patnju.
Međutim, time gube sve više i više životne energije i sve im je teže da održavaju iluziju da vode jedan kvalitetan život. Sve im je jasnije koliko sebi uskraćuju ovakvim načinom života.


Danijela




















Photo by Nemanja Stojanović

субота, 02. новембар 2013.

SAMO POSTAVI PITANJE




Imala sam jednu klijentkinju, davno je to bilo. Došla je na terapiju zato što je imala problem sa završavanjem fakulteta. Želela je da radi na tome.
U to vreme ja sam imala problem sa viškom kilograma. Možda sam zato mislila da ono što se meni čini očitim, ne mora da bude tačno. Bilo mi je očito da ima višak kilograma,  jedno 40-ak.

Negde posle mesec dana je došla uplakana na seansu.  Desila joj se, po njenim rečima, jedna ponižavajuća scena u taksiju - bilo je leto i taksista joj je kazao da ne voli da vozi debele ljude po vrućini, jer se mnogo znoje.
Najpre nisam mogla da verujem da je tako nešto moguće. Obuzeo me gnev. 
Taj događaj je imao i dobru stranu - počele smo da govorimo o njenom višku kilograma. Ranije se uopšte nismo doticale te teme. (Možda sam i na osnovu ovoga mogla da pretpostavim da to ipak jeste neki problem).

Kada u mom životu postoji nešto nerazrešeno, i desi se da i klijent ima nešto slično u svom životu, obično mu ili predložim drugog terapeuta, ili, ako mislim da sam sa "razrešavanjem" stigla do tačke u kojoj sam dovoljno svesna onoga šta je moje, a šta klijentovo, krenem sa radom.
Razgovarale smo o tome, a onda krenule od tradicionalnog pristupa.

Držanje dijete, treninzi, preporuke lekara, nutricioniste - sve je davalo kratkoročne rezultate. Čak i kada je uspevala da skine i po 10-ak kilograma, vraćala se na staro, a posle toga čak i dodavala još nekoliko kilograma.

Tada bi plakala, a ja sam pokušavala da ne dozvolim sebi da smišljam opravdanja za sebe kao terapeuta.

Počela sam da pratim šta se dešava sa mnom po pitanju mog viška kilograma.

Ranije sam više puta razmišljala o tome, radila na tome kroz svoju psihoterapiju, činilo mi se da znam sve na tu temu. A ipak je problem i dalje ostajao. Povremeno sam se gojila po 5-6 kilograma, onda držala dijete, trenirala - slični scenario kao i kod moje klijentkinje.

Zato sam promenila pristup. Samo sam povećavala svesnost, posebno u trenucima kada sam osećala potrebu da jedem, iako sam već bila pojela dovoljno.
U tim trenucima sam uvek imala isto osećanje. Negde između stomaka i grudiju sam osećala neku uznemirenost.
Čim bih je osetila, obično sam uzimala neku hranu, i ono je nestajalo.
Počela sam da obraćam pažnju na to osećanje. U početku sam veoma kratko mogla da ostanem sa njim, da ga ne prekinem jedenjem. Postepeno sam produžavala to vreme. Bilo mi je teško, ali kada sam uspevala da ostanem dovoljno dugo da kulminira, onda bi postepeno počinjalo da jenjava.

I sa klijentkinjom sam počela da radim malo više na taj način - povećavanjem njene svesnosti o osećanjima.
I dešavalo se slično.
Osećanje koje dozvolimo sebi da osećamo u trenucima pre nego što počnemo da jedemo i kada nam hrana nije potrebna (a što dovodi do viška kilograma) je važno i ima svoju priču.
Kada se zatrpavamo hranom, zatrpavamo i to osećanje. Pošto ima svoju poruku i smisao, postaje sve jače - da bismo ga čuli i shvatili njegovu poruku. Ako počnemo da ga zatrpavamo još i više, zato što je jače, to postaje začarani krug. Meni se dešavalo da "izdržim" da ne jedem, bila bih zadovoljna zbog svoje "jake volje", a onda bi me osećanje "sustiglo"- onda sam jela i plakala.

Ono što hoću da kažem je da je (ako imamo problem sa viškom kilograma) dobro da konsultujemo lekara, nutricionistu, da smo fizički aktivni, imamo određeni režim ishrane, ali i da imamo u vidu da su to sredstva i načini koji će nam omogućiti da smršamo onda kada tome dođe trenutak. A to je onaj trenutak kada razdvojimo uzrok i posledicu. Uzimanje više hrane nego što nam je potrebno je posledica koja ima svoj uzrok.
Uzrok tražimo tako što smo dovoljno dugo sa osećanjem od koga bežimo tako što jedemo kada smo siti, i tako što sebi postavimo pitanje: "Koja je poruka ovog osećanja?". Na pitanje ne odgovaramo odmah, samo ga postavimo. U nekom trenutku odgovor će nam sam "doći".


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović

субота, 12. октобар 2013.

KRIZA SREDNJIH GODINA I KRIZA PARTNERSKOG ODNOSA






Osobe u srednjim godinama uglavnom prolaze kroz krizu koja im omogućuje da bolje sagledaju sebe i da postignu bolju integrisanost svoje ličnosti. Ukoliko su se emocionalno vezale na zreli način, želeće da pomognu jedno drugome u svemu tome. Može se desiti da neko od partnera ima “nedovršene poslove” iz prošlosti koje sada želi da završi. Ukoliko je u svom prethodnom razvoju uspevao da dobro postavi granice u odnosu na svog partnera, moći će da bude svestan toga da je to njegova stvar, neće pokušavati da ga uvuče u ovu priču. Iskoristiće krizu da osvesti neka svoja osećanja, da redefiniše neke odnose, donese nove odluke, a da pri tom ne prebaci odgovornost za sve to na svog partnera.

Na primer, ako u adolescenciji nije uspeo da se "izbori" sa svojim roditeljima, pa je nastojao da ispuni njihova očekivanja, verovatno je nastavio da radi to i nadalje u odnosu na osobe koje su mu emocionalno važne, pa i na partnera.

Kada u srednjim godinama postane svestan da je nezadovoljan jer ne ispunjava svoja očekivanja, već očekivanja drugih (partnera), neće se ljutiti na njega. Jer to i nema veze sa njim - kriza je omogućila da ponovo "isplivaju" nezadoljstva iz prošlosti.

Kriza mu omogućava da odgovornost za svoj život preuzme u svoje ruke. Njegova sreća ne zavisi od partnera. Njegova sreća zavisi od njega samog.
Ako se za nekoga vezujemo na emocionalno nezreli način, onda smo sa njim iz nekog straha ili interesa. Ovo je i inače problem, jer se prema drugoj osobi postavljamo ne kao ravnopravnom ljudskom biću koje je slobodno i koje je sa nama zato što tako želi, već kao da je ona zadužena da zadovoljava naše potrebe - predstavlja naš pojas za spasavanje. Kada naiđe kriza srednjih godina, ova težnja može biti još izrazitija. Ukoliko se plašimo da gubitak mladosti i lepote predstavlja naše propadanje, osiromašenje ličnosti, biće još veća potreba da nas neko drugi spase od ovoga. Ponašanje u odnosu na partnera može postati još posesivnije, težnja za njegovim posedovanjem još izrazitija.

Partner koji se, verovatno, i sam nalazi u svojoj krizi, ovo doživljava kao "gušenje". I da se ne nalazi u svojoj krizi, pritisak je veliki.
Ovo može dovesti i do raskida partnerskog odnosa
Raskid u stvari nije posledica krize srednjih godina, nego odluke partnera koju mogu doneti kao odgovor na izazove ove krize.

Do raskida tokom krize srednjih godina dolazi iako je neko nezrela, iako je zrela osoba.


Šta da radi nezrela, a šta zrela osoba u ovoj situaciji?

Nezrela osoba može da se zapita da li joj i dalje odgovara da bude nezrela, pošto su ovo dobre godine za početak sazrevanja.

Zrela osoba može da dozvoli i svom detinjem delu da učestvuje u donošenju ove veoma važne odluke - ostati u vezi ili rastati se. Drugim rečima, kad imamo neku dilemu, dobro je da pre donošenja bilo kakve odluke, jedno vreme jednostavno budemo sa tom dilemom, da je osetimo.
Dakle, kriza srednjih godina može da se iskoristi za poboljšanje partnerskog odnosa, ili za njegovo pogoršanje. Sve zavisi od toga kako se postavimo.


Danijela




















Photo by Nemanja Stojanović

субота, 05. октобар 2013.

"NEDOVRŠENI POSAO" U GEŠTALT TERAPIJI





Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju.  Ovo  vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti. 
Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti  (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već  senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka,  jer ne umemo da budemo u njemu. Da se radi o emocionalnoj navici  i "nedovršenom poslu" možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes.  Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu. Ovo se dešava i u našim snovima.  


Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se "zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici. Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.
Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset).
Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje).


Danijela



























Photo by Nemanja Stojanović