Koncept "sebičnost" polazi od toga da postoji neka optimalna ravnoteža između vođenja računa o sopstvenim intersima i vođenja računa o interesima drugih. Prema ovoj teoriji, osobe koje previše vode računa o sopstvenim interesima - a premalo o tuđim – smatraju se sebičnim osobama.
Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. I obrnuto, dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata, ali je za psihologiju veoma relevantna. Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje (često čak i kao nešto najličnije). Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za vrednosti koje uopšte nisu naše. S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.
Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda. Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće i jedno i drugo, i tada izbor izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.
Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. I obrnuto, dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata, ali je za psihologiju veoma relevantna. Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje (često čak i kao nešto najličnije). Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za vrednosti koje uopšte nisu naše. S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.
Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda. Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće i jedno i drugo, i tada izbor izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
