понедељак, 23. јун 2014.

SEBIČNOST

Koncept "sebičnost" polazi od toga da postoji neka optimalna ravnoteža između vođenja računa o sopstvenim intersima i vođenja računa o interesima drugih. Prema ovoj teoriji, osobe koje previše vode računa o sopstvenim interesima - a premalo o tuđim – smatraju se sebičnim osobama.

Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. I obrnuto, dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata, ali je za psihologiju veoma relevantna. Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje (često čak i kao nešto najličnije). Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za vrednosti koje uopšte nisu naše. S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.

Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda. Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće i jedno i drugo, i tada izbor izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.



Danijela


















Photo by Nemanja Stojanović

понедељак, 09. јун 2014.

EMPATIJA

Empatija je sposobnost da se uživimo u osećanja druge osobe. Da zamislimo kako se ona oseća i da osetimo to isto osećanje.. Na primer, osećamo tugu koju zamišljamo da druga osoba oseća. Naravno, ne možemo da se zaista uživimo u to kako se neko oseća, nego jedino u svoju zamisao o tome kako se ta osoba oseća. Mi o tome nemamo nikakva direktna saznanja, nego možeš da nagađamo - da izvlačimo zaključke iz onoga što vidimo i čujemo. Na primer, ako vidimo da neko plače, mi ćemo pretpostaviti da je tužan. Ako vidimo da je nasmejan, pretpostavićemo da je veseo. Empatija je važna u međljudskim odnosima, jer nam omogućuje da druge ljude vidimo kao slične sebi. Omogućuje emotivno zbližavanje sa drugima. Da li je moguće imati premalo ili previše empatije? Jeste. Ljudi koji imaju nedovoljo razvijenu empatiju slabije razumeju svet oko sebe. Konkretno, slabije razumeju druge ljude. Ovo, međutim, ne treba mešati sa nedostatkom saosećanja. Saosećanje je želja da se drugi oseća prijatno i da se ne oseća neprijatno. Zamislivo je da neko ima sasvim dovoljno razvijenu empatiju (odlično razume kako se drugi osećaju), ali ga nije mnogo briga da drugima bude prijatno. Pa ipak, za očekivati je da ako bolje razumemo kako se drugi oseća, ako više možemo da se uživimo u to, da će nam i više biti stalo do toga kako se drugi osećaju. Kako možemo razvijati empatiju?
Budimo kreativni. Pronalazimo sličnosti između situacija u kojima se drugi nalaze sa situacijama u kojima smo mi sami bili. Čak i kada ove sličnosti nisu očigledne. Ovo je za psihoterapeute naročito interesantno u situaciji kada treba da se uživimo u osećanja osobe sa kojom smo u konfliktu. Rešavanje konflikta pomaže razvijanje empatije, jer zbog ovog brzog fidbeka dobijamo motivaciju da radimo na razvijanju empatije, čak i kada to nije od neposredne koristi.


Danijela
















Photo by Nemanja Stojanović