петак, 24. фебруар 2012.

BITI SLOBODAN



Juče me je jedan pas, koji je čekao svog gazdu ispred prodavnice, pogledao sa razumevanjem. Razmenila sam sa prijateljima par rečenica o tome. Kada su u pitanju životinje i mala deca, ljudi obično reaguju pozitivno. Mislim da je to povezano sa prepoznavanjem nevinosti (u smislu spontanosti  i životne razigranost) u nama samima.
Jedan od prijatelja me je u šali upitao da li je pas bio vezan ili ne. Setila sam se da je bio vezan, ali ovlaš. Prijatelj mi je na to odgovorio: „Samo slobodan pas može da bira, da li će da laje, ujeda ili da maše repom pred nekim. Nema tu ovlaš vezan, kad si vezan, vezan si. SLOBODA ILI NIŠTA.“
Onda sam se zapitala šta je to što je pas razumeo u vezi sa mnom, ako je ne-slobodan. Odnosno, otkuda meni uopšte to da me je pas gledao sa razumevanjem. Neki psi, jednostavno, imaju takve poglede koji nam deluju puni razumevanja ili tužno. Ali je verovatnije da na njih, kao i na neke osobe, uostalom, projektujemo neke svoje psihološke sadržaje.
Dakle, došla sam do toga da sam možda ja razumela tog ne-slobodnog, ovlaš vezanog psa. Možda će zvučati smešno i banalno, ali sam povezala to sa mojim držanjem dijete koje mi  je aktuelno ovih dana. Kao i skoro uvek kada držim dijetu (znači, ovo ima neku konstantnost), razmatrala sam eventualnu zavisnost od hrane.
Postoje mnoge zavisnosti, i od svačega se može biti zavistan.  A ako zavisimo od nečega ili nekoga, ne možemo biti slobodni.
Kada smo zavisni od nečega energija koja nam preostaje da u životu uživamo nije dovoljna da preuzmemo odgovornost da aktivno zabavimo sebe. Zbog toga se uglavnom zabavljamo pasivno - kroz pasivne zavisnosti, kao što je  na primer televizija.
Najomiljenije zavisnosti su svuda iste- akohol, cigarete, seks...
Zašto je ovo problem?
Zavisi od osobe do osobe i od zajednice do zajednice, ali jedno je isto - ne smetaju svima iste zavisnosti. Nekome je seks u redu, ali mu smeta što pije, nekome smeta što je sestra stalno na fejsu, a ne smeta mu komšija alkoholičar. Neki kažu da je najveća patnja kada se zavisi od neke osobe.
Da li možemo da biramo svoje zavisnosti i zavisnosti ljudi oko nas?
Ne možemo da naredimo ljudima oko sebe da od nečega budu zavisni, niti možmo da jednostavno odlučimo da od sutra od nečega nećemo više da budemo zavisni.
Ali, možemo da usvojimo jedan realističan odnos prema životu i zavisnostima.
U vremenu u kom živimo je teško reći šta je to realistično.
Naime, ako komšija ima neku zavisnost , teško je reći da li je to naš problem.  Još teže ako je naše dete u pitanju.
Kad bi bio neki jednostavan odgovor on bi glasio –Sve ono što nas uznemirava je naš problem.
Naš je problem upravo zato što nas uznemirava.
Kako rešavamo ovaj problem?
Tako što ga prihvatamo. Nekada je, paradoksalno, upravo prihvatanje ono što nam daje snagu da preduzmemo nesto ako je potrebno i prikladno. Ako nije, prihvatanje nam pomaže da se rasteretimo.
Dakle, to što smo izabrali da od nečega budemo zavisni ne znači da od ostalih stvari nismo zavisni (u očima drugih). To jednostavno znači da neke stvari prihvatamo kao svoje zavisnosti, i time olakšavamo sebi problem.
To što smo izabrali da je naše dete ili komšija od nečeg a zavisno, ne znači da ostalih stvari nije (u svojim očima, očima drugog roditelja, ili druge komšinice). To samo znači da ovu zavisnost priznajemo.
Priznavanje je početak rešavanja.

Danijela


.















Photo by Nemanja Stojanović

уторак, 14. фебруар 2012.

LJUBAV



Moja klijentkinja Svetlana je već neko vreme u dilemi: kaže da ne zna da li još uvek voli svog sadašnjeg dečka Milana, ili ne. Već par godina su zajedno, dobro se slažu, ali kao da su upali u neku rutinu. Nedavno se pojavio i "treći čovek". To je njen novi kolega Goran za koga se veoma zainteresovala u emotivnom smislu. Iz seanse u seansu je pričala o njemu, a opet nije mogla da se reši da prekine vezu sa Milanom.
Predložila sam joj sledeće: da zamisli da se ispred nje na udaljenosti od 5-6 metara nalaze Milan i Goran i da u mislima krene najpre prema jednom, pa onda prema drugom (birajući sama redosled), i da prati rad svog srca.
Evo šta se desilo: krenula je najpre prema Milanu, i što mu je bliže prilazila, njeno srce je sve jače kucalo.
Eksperimentisala je: kada bi krenula da se udaljava od njega, srce je počinjalo mirnije da kuca.
Stavile smo na "praznu stolicu" njeno srce. Ono što je ono imalo da joj poruči je bilo: "Prija mi kada se krećeš prema Milanu."


Geštalt psihoterapiji je svojstven fenomenološki pogled na realnost. To znači da je pored objektivnih shvatanja realnosti (u koje spadaju i stručna shvatanja ljubavi) jednako važan i naš subjektivni doživljaj. Često se može desiti i da smo u konfliktu oko toga šta je ljubav, a šta nije, zato što jedan deo ličnosti ljubav opaža na jedan način, a drugi na drugi.

Kao što konflikte inače možemo da rešavamo na neki od načina koji uključuju razvoj tolerancije na neprijatna osećanja, tako možemo da rešavamo i konflikte o tome šta je ljubav. Preporučuje se da budemo sa osećanjima koje osećamo, prijatnim neprijatnim. U slučaju konfikta o tome šta ljubav jeste, a šta nije, može se preporučiti:

-Da osetimo osećanja koja osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ljubav.
-Da se zapitamo kako se osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ne-ljubav. Najvažnije je postaviti pitanje, a onda kad u nekoj situaciji i osetimo osećanje koje nas podseća na ne-ljubav uvideti da je to upravo odgovor na naše pitanje. To se može desiti u bilo kojoj situaciji. Ovaj uvid nam daje snagu da razvijemo toleranciju na ovo neprijatno osećanje, da budemo sa njim.

Pošto se ljubavna osećanja često osećaju u oblasti srca, može se reći da treba slušati i čuti svoje srce, ali uz jednu veoma važnu napomenu - srce nisu priče o srcu. Skloni smo da kada osećamo nešto veoma snažno pričamo sebi priče o tome šta je to što osećamo, zašto to osećamo i zašto je to opravdano. Čuti svoje srce nikako ne znači poverovati u neku od tih priča. To jednostavno znači da budemo sa onim što osećamo u srcu. U tom smislu naše fizičko srce je metaforički izraz našeg "ljubavnog" srca i način kako možemo da ga osetimo fizički. Ako usmerimo svoju pažnju na ono što osećamo u oblasti srca možemo da budemo sa onime što osećamo "u srcu". Kako dozvoljavamo sebi da budemo sa onime što osećamo, tako se razjašnjava naša percepcija šta ljubav za nas jeste, a šta nije. A tako možemo onda biti svesni i osećanja ne-ljubavi.

Dakle, priča o ljubavi bi bila priča o stvarima koje su potrebne da bismo osetili ljubav. To ne moraju biti vino i gitare, iako je to stereotip. Moguće su i složenije konstrukcije. Sa druge strane, svesnost osećanja ljubavi  nas poziva da ga osetimo odmah sada, bez ikakvih uslova kao što su vino i gitare.
Isto tako, priča o ne-ljubavi je priča o tome kako nas partner zanemaruje i tome slicno. (Opet, ovo je stereotipan slučaj, razni ljudi imaju različite priče o tome šta ljubav nije.) Sa druge strane, svesnost osećanja ne-ljubavi nas poziva da otvorimo  um za uvid da ovo neprijatno osećanje možemo da osetimo u bilo kojoj životnoj situaciji, jer nas ono prati od detinjstva, od odnosa sa roditeljima.

Sa stručne strane, supronost ljubavi je ne-ljubav (odnos koji nije ljubav), a suprotnost osećanju ljubavi je osećanje ne-ljubavi (osećanje da nema ljubavi, tj. da ne volimo i/ili da nismo voljeni). Nijedno drugo osećanje nije suprotnost ljubavi. Iako osećanje ljubavi nema svoju suprotnost (izuzev osećanja ne-ljubavi), interesantno je saznati šta svako od nas smatra za suprotnost  osećanju ljubavi - mržnju, strah, prezir, ignorisanje, ravnodušnost- jer nam to govori o načinu kako razmišljamo o osećanju ljubavi.


Danijela
















Photo by Nemanja Stojanović

четвртак, 09. фебруар 2012.

SIVI DANI




Zimsko vreme je takvo da može uzrokovati depresiju. Pomanjkanje sunčeve svetlosti utiče na to. Međutim, tu depresiju treba razlikovati od depresije kao psihičkog poremećaja.
U ovom periodu se ljudi češće rešavaju i za dolazak na psihoterapiju. Zato je dobro reći nešto o temi o kojoj se možda ne govori dovoljno. Kao da postoji uverenje da je bolje prećutno prelaziti preko pojava kao što su depresija i suicid. Osobama koje, pak, imaju ovaj problem je od koristi da budu svesni toga da nisu jedini koji se nose sa njime, što opet doprinosi prevazilaženju osećanja usamljenosti.

Ono što određuje depresiju je osećanje samomržnje i samoprezira depresivne osobe.
Ova osećanja su neprijatna i intenzivna. Kada su usmerena na vlastito biće, podrazumevaju podelu unutar ličnosti. Podelu na deo koji mrzi i prezire i na deo koji trpi tu mržnju i prezir. Sa delom koji mrzi i prezire depresivna osoba nije u kontaktu, nesvesna je ovih osećanja. Deo koji trpi mržnju i prezir reaguje tako što poveruje u priče o tome kako nije dostojna života, kako nema nikakvu vrednost, kako kao takva nema nikakvu korisnu svrhu u životu, da se to ne može nikako promeniti, pa je samim tim i njen život besmislen.
Osećanje besmislenosti života neko može imati i ako se desi da učini nešto što dovodi do poništavanja neke njegove suštinske vrednosti, što je praćeno osećanjem krivice.

Ovo može biti put ka suicidu, ali ne mora.

Stresne situacije, kao što je gubitak bliske osobe, raskid partnerskog odnosa, gubitak posla, fizička bolest, bitno remete našu unutrašnju ravnotežu. Preterano tugovanje može dovesti do depresivnog sindroma i do suicida ako se gubitak bliske osobe povezuje sa gubitkom smisla života. Inače, na stresne situacije se može reagovati na tri načina koji proističu iz osnovne reakcije "bori se ili beži" na situacije koje su ugrožavajuće. Neko se bori, neko beži, a neko se jednostavno parališe, zaledi (fight, flight, freeze). Suicidalne osobe su sklone da na ovakve situacije reaguju bežanjem od problema.

Ipak, nisu sve depresivne osobe suicidalne, niti svako reaguje na teške stresne situacije suicidom.

Odgovor na to ko će u nekom teškom trenutku svog života postati suicidalan se nalazi u periodu ranog detinjstva. Još pre svoje osme godine deca izgrađuju predstavu o svojoj ličnoj vrednosti. Te predstave su često iskrivljene i iracionalne jer ih dete zasniva na onome što dopire do njega uglavnom od strane roditelja.

Kao deca učimo od svoje okoline, najpre od roditelja, tako što slušamo verbalne poruke i tako što posmatramo neverbalne kojima često verujemo mnogo više (kada smo deca, ne razumemo uvek značenje svih reči). Ove poruke usvajamo i onda ih ponavljamo. Tako nastaje čitav svet fiksnih slika, nedovršenih fiksnih geštalta. U geštalt psihoterapiji nedovršeni geštalti ili "nedovršeni poslovi" su naše nezadovoljene potrebe. Nismo ih zadovoljili jer smo iz nekog razloga blokirali svoju percepciju. Automatski ih ponavljamo ne doživljavajući sebe i druge onakvima kakvi jesmo. Usvajali smo ih i ponavljali, automatski oponašajući ono što smo videli i kada nismo razumeli zašto. Na ove frustrirajuće priče iz našeg detinjstva, "nedovršene poslove", trošimo značajnu energiju u nastojanju da ih dovršimo. Prema drugima se ponašamo i tumačimo njihovo ponašanje uglavnom potvrđujući i produbljujući zaključke i odluke malog deteta u nama. Iako smo odrasli ljudi često smo emotivno zaglavljeni u suženoj perspektivi deteta koje smo nekada bili. Ne percipiramo da su okolnosti drugačijei i da sada imamo mnogo šire polje izbora od onoga koje smo imali kada smo bili deca. Tako ne uviđamo da na životne okolnosti možemo reagovati drugačije.

Ako roditelji govore ili postupaju sa mržnjom (svesnom ili nesvesnom) prema detetu ono može zaključiti da ono suštinski nije dobro.

Neke od poruka koje dete može čuti od roditelja mogu dovesti do toga da ono zaključi da suštinski, kao biće, nije dobro, i da kao takvo ne zaslužuje život, kao i da će, ako umre, dobiti roditeljsku ljubav (poruke tipa: nemoj postojati). Onda donosi neke odluke koje određuju u znatnoj meri njegov dalji život. Osoba aktivira ove odluke o samoubistvu koje je internalizovala onda kada se nađe u određenim u određenim životnim okolnostima

U knjizi "Working with suicidal individuals"(Tony White) autor govori o vrstama ovih ranih odluka:

- "Ako se ne promeniš, ubiću se"
Ovu odlukui neka osoba donosi kao način manipulacije drugima, pokušaj da se drugi promene. Ne dobija nešto važno što želi i na ovan način pokušava da reši problem.

-"Ako stvari postanu preteške, ubiću se"
Ovo je verovatno najčešći tip odluke, a značajno je otkriti šta neko ko donosi ovu odluku podtrazumeva pod time da su stvari postale preteške. Za nekoga je to gubitak novca, za nekoga raskid ljubavne veze, za nekoga gubitak reputacije i ugleda.

-"Pokazaću ti čak iako me to ubije"
Ova osoba želi da "pokaže" nekome - to uključuje suicid iz buntovničke pozicije kada pojedinac vraća nekome za koga misli da ga je tretirao nepravedno, imajući pri tom magijsko razmišljanje o smrti. Zamišlja da će moći da prisustvuje sopstvenoj sahrani i da vidi koliko oni koji su ga povredili pate i kako im je krivo što su to radili.

-"Nateraću te da me ubiješ"
U situacijama porodičnog nasilja, ili kada osoba koja ima ovu odluku preti policiji do tog stepena da pucaju na nju ("samoubistvo policijom"), kao i u nekim slučajevima dobrovoljnog odlaska na ratište.

-"Ubiću se slučajno"
Osoba koja ima ovu odluku ulazi u preterane rizike što može dovesti do njene smrti.

-"Umreću zamalo (iznova i iznova) kako bih te naterao/la da me voliš"
Ova odluka je slična prvoj i ima cilj da osoba samoubilačkim gestovima natera nekog drugog da se promeni, odnosno da ga voli.

-"Ubiću se da bih te povredio/la"
Ova odluka je slična trećoj i ima za cilj da povredi nekoga ko ga je po njegovom mišljenju nepravedno tretirao.

Kada se nađemo u određenim, za nas teškim životnim okolnostima, ove odluke dobijaju na značaju. Kada smo doneli neku ranu životnu odluku o tome šta ćemo raditi u takvim prilikama.

U psihoterapiji je potreban izuzetno pažljiv rad, jer nije jednostavna promena ovih odluka. Ona je povezana i sa nekim neintegrisanim emocionalnim iskustvima za čiju integraciju je potrebno najpre stvoriti uslove. Podrška okoline, terapeuta, omogućava jačanje unutrašnje podrške suicidalne osobe, a time i odvijanje ovog procesa. Menjanje odluka se postiže na osnovu percepcije sadašnje životne situacije kakva ona realno jeste, a ne na osnovu iskrivljenih predstava i pogrešnih zaključaka.


Danijela















Photo by Nemanja Stojanović

петак, 03. фебруар 2012.

FACEBO OK EFEKAT


 


U okviru internet prezentacije rada mog savetovališta imam profil na Facebook –u. Facebook profil  bi trebalo da imaju samo fizička lica, a ne i firme, ali sam ja to nekako previdela. Kada nešto ne želimo da vidimo, može se desiti da previdimo to.
U jednom trenutku sam na ovom profilu imala duže vreme preko 5000 prijatelja (to je gornja granica za broj prijatelja), a zahtevi za prijateljstvo su još uvek pristizali. A onda jednoga dana više nisam mogla da „uđem“ na taj profil.
Reagovala sam uspaničeno.  Na tom profilu sam imala puno beležaka za svoju knjigu, ali mi je još strašnija bila pomisao da toliki ljudi sa kojima sam se „družila“ sada ne znaju šta se dešava.
Ova situacija je rešena tako što sam u prepisci sa Facebook timom nekako uspela da postignem dogovor da na jedan dan „uđem“ na taj profil da bih mogla da prebacim beleške, a da nakon toga profil konvertujem u stranu, koju mogu imati i firme i gde ne postoji ograničenje broja ljudi koji mogu da je prate.
O ovom iskustvu pričam jer sam u periodu njegovog dešavanja počela da razmišljam o zavisnosti od Facebook-a. Najpre zbog sopstvene reakcije. Zapitala sam se da li sam postala, na neki način, zavisna od Facebook-a.  Osim toga, na tom profilu je dosta ljudi zaista pratilo moj rad, tekstove koje sam objavljivala, komentarisalo, postavljalo pitanja. Čak su često na chat-u tražili informacije o načinu rada u savetovalištu, slali poruke.  Želeći da im izađem u susret, pre ovog dešavanja sa profilom savetovališta, rešila sam da jedan dan u nedelji izdvojim termin za besplatan dolazak na konsultaciju za moje Facebook prijatelje. Svi su imali reči hvale za ovaj gest, ali pogodite šta- niko nije došao.
Ovo me je još tada navelo na razmišljanje u kojoj meri je ponekad Facebook zamena za neposredan ljudski kontakt, i u kom trenutku od sredstva za postizanje tog kontakta postaje cilj sam po sebi i prerasta u zavisnost.
Od nečega smo zavisni kada bez toga ne možemo opstati. Ne možemo opstati bez vazduha, hrane, vode. Kada se rodimo, jedan period ne možemo opstati bez staranja roditelja, pogotovu majke, o nama.

Kako onda možemo biti zavisni od Facebook-a?

Kao i kod drugih vrsta zavisnosti, radi se o nedovršenom procesu psihološkog razdvajanja na početku našeg života. Zavisnost od roditeljskih figura se razvija, dostiže kulminaciju i onda opada. Ako ova potreba nije zadovoljena u odgovarajućem periodu i na adekvatan način, kasnije se nosimo sa posledicama toga.

Zavisnost od Facebook-a je jedna od posledica.
Mnogima je danas ovo najvažniji oblik komunikacije. (Naravno, ovde se treba ograditi od slučajeva kada je komunikacija posredna iz objektivnih razloga, kao što je npr. velika fizička udaljenost). Šta se tu zapravo dešava?

Na Facebook-u veoma lako možemo zadovoljiti svoju potrebu za zavisnošću - možemo dobiti skoro sve ono što u realnom životu ne možemo, ili možemo ali na teži način. Pošto dobijamo nerealnu sliku osobe sa kojom smo u ovakvoj komunikaciji (a to je neminovno jer nikako ne možemo imati informacije potrebne za sticanje realne slike), imamo mnogo prostora za idealizaciju i projekciju. Formiramo sliku o nekome na osnovu onoga što nam je potrebno da bismo dozvolili sebi da se emocionalno vežemo. Tako se može desitii da se jako vežemo za nekoga samo na osnovu posredne komunikacije.

Ovo može biti dobro. Ako zadovoljimo svoju potrebu za zavisnošću, možemo početi da težimo ka nezavisnosti i da završimo razvojni zadatak koji nismo završili u određenom periodu.

Ali ako se ovo ne dešava, već se zadržava na posrednoj komunikaciji (chat, poruke), onda znači da ne rešavamo dobro svoj problem.

Ako primetimo da nas Facebook komunikacija više ne zadovoljava i da želimo da pređemo na direktan kontakt sa nekim, to je dobar pokazatelj da smo spremni da razvijemo realan ljudski odnos. Problem može biti ako druga strana nije spremna za to. Moguće je da je njoj neposresredna komunikacija postala cilj sam po sebi. Ostajanje u takvoj komunikaciji onda vodi samo iscrpljivanju.

Dakle, zavisnost od Facebook komunikacije nekada može biti od koristi. Ako ne dozvolite da postane potreba čije zadovoljavanje predstavlja održavanje potrebe za zavisnošću, onda je to taj slučaj.


Danijela
















 Photo by Nemanja Stojanović