PODRŠKA JE VAŽNA

Anksioznost kao osećanje straha zbog doživljavanja sebe kao nesposobnih da se nosimo sa svojom celokupnom životnom situacijom je čest razlog dolaska na psihoterapiju. Potrebna nam je pomoć i podrška i tražimo je od okoline.

Na psihoterapiju dolazi neko ko se nalazi u nekoj vrsti egzistencijalne krize. Povod za dolazak je obično neki konkretan problem, ali u njegovoj osnovi je svojevrsno otuđenje ličnosti od sebe same, od svojih potreba. Problem se i javlja zato što počinjemo da radimo nešto i da težimo nečemu, a da zato nemamo podršku u sebi samima, nemamo autentičnu želju.

Od svojih potreba se otuđujemo u nekom trenutku razvoja. To se dešava obično u detinjstvu kroz izbegavanje sukoba sa roditeljima da bi se sačuvala njihovu ljubav. Uspevamo da izbegnemo sukob, ali tako gubimo i mogućnost da nađemo neka nova rešenja i izvršimo promene koje vode razvoju ličnosti. Počinjemo da težimo ne ostvarivanju sebe, već slike koju imamo o sebi, a koju formiramo pod uticajem "treba" i "mora" poteklih od roditelja. Otuđena je i odbačena autentična ličnost sa autentičnim potrebama.

Psihoterapeut ima za cilj da pomogne klijentu da uspostavi narušenu ravnotežu i da postane svestan svojih izvornih potreeba i želja, što će mu omogućiti samoaktualizaciju i razvoj. Geštalt psihoterapeut čini ovo primenjujuci i određene tehnike koje su zasnovane na orijentaciji geštalt terapije na "ovde i sada". Jedino u sadšsnjem trenutku možemo činiti bilo šta, zato se u terapiji koristi eksperiment kao način da se u sadašnjost dovedu "nezavršeni poslovi" iz prošlosti i završe.

Neke tehnike koje se koriste u geštalt psihoterapiji su jako pogodne za rad na osećanjima ili delovima ličnosti sa kojima nismo u dobrom kontaktu, ili čak uopšte nismo u kontaktu.

Geštalt terapija naglašava pridavanje odgovornosti za sve ono što neko čini ili ne čini, pa se u ovu svrhu koristi jezik odgovornosti: npr, terapeut klijentu sugeriše da tvrdnju: "Potsmevanje moje sestre me ljuti" zameni tvrdnjom: "Ja sebe činim ljutitim sestrinim potsmevanjem". Ovo stavlja u prvi plan odgovornost klijenta za njegovo osećanje ljutnje, postaje svestan toga da je on sam pravi i da ima izbor - može da je pravi, a i ne mora. Može da napravi neko drugo osećanje koje bi mu bilo od veće koristi. Ovo postiže time što otkriva načine koje koristi za pravljenje ovog osećanja. Tako se jača poverenje u unutrašnju kontrolu.

Treba napomenuti i da anksioznoet može biti adekvatna, ukoliko je celokupna životna situacija nova i nepoznata (npr. preseljenje u nepoznati grad, promena radnog nesta i sl.)


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

WHAT A WONDERFUL WORLD

Oni koji su  u prilici da vide tek rođenu bebu i da kasnije prate njen razvoj, odrastanje i sazrevanje, mogu da uoče jedan dragoceni trenutak. To je trenutak u kome nam se pogled susretne sa pogledom novorođenčeta. Pogled bića koje je tek došlo na ovaj svet zrači njegovu suštinu, bit. Tu bit možemo uočiti u pogledu tog istog bića i u njegovoj starosti.

Tokom života dolazi do mnogih promena na telesnom, emocionalnom i intelektualnom planu, ali bit ostaje ista.

Imamo telo, misli i osećanja, ali  nismo te misli, telo i osećanja, već nešto više od njihovog prostog zbira, jedna nova celina, i to čini našu  bit.

Ako imamo neku fizičku ili psihičku bolest, naša bit je ista; ako imamo neka neprijatna osećanja ili ako imamo neadekvatna ponašanja, naša bit je ista. Ako smo u nekim lošim okolnostima, naša bit je ista. Sve smo to mi, ma šta da nam se dešava, ma šta da mislimo ili osećamo.

Naša bit je povezana  sa širim životnim poljem, kao i sa sa sveukupnom stvarnošću. U svojoj biti čovek je energetsko biće, i energija je svuda oko nas. Sveukupna stvarnost ima sve ono što nam je potrebno i mi, kao deo nje, možemo doći do toga. Kontakt sa svojom suštinomi i kontakt sa sveukupnom stvarnošću preko nje je blagotvoran i isceljujuć. Taj kontakt nam omogućava usklađivanje i održavanje balansa potrebnog za kvalitetan život. Omogućava nam da se prilagođavamo promenama putem svojih misli, osećanja, ponašanja.To ne bi trebalo biti teško, ali se dešava da ne uspevamo u tome.

Kako dolazi do ovoga možemo videti kroz sledeći primer.

Ako bebu sa početka ovog poglavlja na njenom uzrastu od šest meseci stavimo pred "švedski sto", ona će savršeno znati koja vrsta hrane joj je potrebna i uzeće je. Ako počnemo da je hranimo onako kako bi po našoj zamisli trebalo da se hrani, u početku neće hteti da jede to, ali će onda početi. Uglavnom da bi udovoljila željama roditelja (u ovom uzrastu ljubav i prihvatanje roditelja su bukvalno od životne važnosti). Vremenom će početi da jede i ono što joj ne odgovara, potpuno nesvesna toga da joj to ne odgovara.

Takav je slučaj i sa osećanjima. Svako osećanje je naša reakcija, odgovor na život i stvarnost - kada smo u opasnosti koju ne možemo da savladamo, osećamo strah, kada ostanemo bez nekoga ili nečega što nam je važno, tužni smo. Ali, tokom života i procesa socijalizacije mi i učimo nešto o osećanjima. Mogu nas naučiti da nije lepo ljutiti se, na primer.

Dakle, može se desiti da se udaljimo od svojih potreba i želja i da naša osećanja ne budu adekvatna.

Ako se desi da imamo neku fizičku, psihičku ili psihosomatsku bolest, potrebno je da postanemo svesni toga šta je to što ne radimo kako nam odgovara, gde grešimo. Bolesti nam mogu biti važni učitelji i prijatelji.

Kada smo u kontaktu sa svojom biti, sa samima sobom, stvaramo uslove za zdravlje. Adekvatnim negovanjem i vaspitavanjem deteta ovo se može postići. Ako nije postignuto, kasnije pojedinac može sam da radi na tome. Može da nauči da oseti šta mu je potrebno, a šta ne, šta su njegove želje, a šta ispunjavanje očekivanja drugih. Može da nauči da razlikuje svoju bit od svoga tela, osećanja i misli.

Život je kao "švedski sto". Ako smo dovoljno mudri, možemo se uskladiti sa sobom i sveukupnom stvarnošću, pratiti svoje potrebe i želje, nalaziti najbolje i najadekvatnije načine za njihovo ostvarivanje, biti svesni životnih ciklusa kroz koje prolazimo, kao i ciklusa prirode čiji smo deo, i usklađivati sve ovo.

Naše fizičke bolesti i naša neprijatna osećanja nam mogu biti prijatelji. Oni nam govore: „Hej, stani! Nešto ti ne odgovara, nešto ne radiš dobro.“ Protiv njih se ne treba boriti, već ih treba saslušati. Drugi nam mogu pomoći u tome, ali svaki proces ozdravljenja sprovodimo mi sami. Ako ne znamo kako, možemo pitati ili zatražiti pomoć.

Očuvanje zdravlja, kako fizičkog, tako i psihičkog, nije borba protiv smrti. Kada živimo autentično, ne plašimo se smrti kao normalnog kraja života. Ako nekada porazgovaramo sa veoma starim ljudima koji su imali uravnotežen i ispunjen život, možemo videti da su tokom procesa starenja postepeno uočavali znake prisustva smrti i da su naučili da ih prihvataju, kao i samu smrt, kao deo života.


Danijela

.

Photo by Nemanja Stojanović

KONFLIKTI

Konflikti su neminovni deo života i ne predstavljaju ništa loše. Imamo ponekad želje čije ispunjenje isključuje ispunjenje želje neke druge osobe i onda je to potrebno razrešiti. Potpuno je prirodno da osećamo frustraciju u odnosu na onoga ko nam onemogućava ili otežava zadovoljenje neke naše potrebe ili želje.

Kada izbegavamo konflikte, uvek postoji neki razlog za to.

Razlog zbog koga možemo da izbegavamo ulaženje u konflikt je katastrofična fantazija. Mi nesvesno zamišljamo da će se desiti neka katastrofa ako pokušamo da rešimo konflikt (da uđemo u sukob). Uglavnom je to neka konkretna katastrofa koju zamišljamo ( fizičko nasilje, odbacivanje, emocionalno povređivanje druge osobe, osuda sredine ).

Kada je u pitanju strah od konflikta sa partnerom, to je uglavnom povezano sa nekom emocionalnom povredom iz detinjstva posle koje smo odlučili da nećemo ulaziti u konflikte sa onima koje volimo jer smo zaključili da konflikt može dovesti do odbacivanja ili fizičkog nasilja. Moguće je i da smo zaključili da se ljubav i konflikt međusobno isključuju.

Sa konfliktom su najčesce povezana osećanja ljutnje, frustracije i besa. Može se desiti da namerno i svesno suzbijamo ova osećanja, ako smatramo da su neprimerena ili zbog katastrofičnih očekivanja. Neprijatna osećanja sa kojima ne želimo da se nosimo možemo nesvesno da potiskujemo, a ako ovo radimo kontinuirano duže vreme možemo imati poteškoće da ih izrazimo ( kod suzbijanja ) ili da ih prepoznamo kod potiskivanja ).

Ako još u detinjstvu počnemo da potiskujemo osećanja, ova ili bili koja druga, gubimo kontakt sa njima i kroz život prolazimo sa nekom vrstom otupelosti, prazninom. Veoma često su osobe koje potiskuju svoja osećanja sklone anksioznim poremećajima ( panični poremećaj, fobije ). Porodice u kojima su one odrastale obično su bile sa preterano kritičnim roditeljima koji su postavljali nerealno visoke standarde. Pošto je za dete od presudne važnosti odobravanje roditelja, ono potiskuje svoje prirodne impulse i osećanja ako su oni u suprotnosti sa očekivanjima roditelja. I kad odrastu, mnogi nastavljaju da donose ovakav izbor.

Jedno od najčesce potiskivanih osećanja je bes. U detinjstvu on često nije tolerisan od strane roditelja ili je njegovo ispoljavanje kažnjavano.

Naravno, ovo nije dobro rešenje. Izbegavanje konflikata zbog katastrofičnih očekivanja dovodi i do stvaranja unutrašnjih konflikata.

Osećanja ljutnje i besa su često adekvatna i onda ih je uglavnom dobro izraziti. Postoje dobri načini za izražavanje ovih osećanja, koji nisu destruktivni. Ovladavanje njima nam omogućava da na dobar način razrešavamo konflikte.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović