среда, 04. септембар 2013.

BOLESTI ZAVISNOSTI



 


Ono čime se rukovodim u pisanju ovog bloga je traženje odgovora na pitanje šta se zapravo može nazvati zavisnošću i na koji način je dobro da se odnosimo prema njoj.
Posledice zavisnosti se manifestuju u sadašnjosti, ali je njihovo poreklo u prošlosti.
Ako krenemo od sadašnjeg trenutka u proučavanju ove problematike, možemo uočiti da se zavisničko ponašanje manifestuje kroz osećanje prisile da mu se pribegne. Osećanje koje je povezano sa ovim ponašanjem je osećanje uznemirenosti ukoliko se ne pribegne određenom ponašanju - konzumiranju alkohola, droge, seksa, interneta, hrane... Može se biti zavistan od sijaset stvari.
Veoma je važan celovit pristup problemu zavisnosti.

Od velikog značaja je ono što nam telo kaže.
U radu sa klijentima moje zapažanje je da se uznemirenost koju osećaju, a koja se manifestuje kroz osećanje stezanja u grudima, grča u stomaku, "knedle" u grlu..., pokazuje put ka detinjstvu. Kada ih upitam da se sete kada su najranije imali takvo osećanje, obično dođemo do toga da su to bile neke situacije ranog odvajanja od roditelja (obično se do ovoga dođe postepeno - najpre se sete "svežijih" situacija, kao što je raskid neke partnerske veze, polazak u srednju školu, odlazak na rekreativnu nastavu, polazak u vrtić...). Ove situacije su neminivne tokom odrastanja i razvoja ličnosti. Kako to da kod nekoga dovedu do problema sa zavisnostima, a kod nekoga ne?
Osobe koje imaju problema sa zavisnostima pokazuju tendenciju ka postizanju osećanja sigurnosti. Ovo je donekle u redu - čoveka sve što je novo i nepoznato plaši, jer je potencijalno opasno. Ali život je takav da je svaki naredni trenutak nov i nepoznat. A nije uvek opasan, čak uglavnom nije. Tokom života ovo shvatimo i stvorimo neku vrstu tolerancije na novo i nepoznato.
Ovo može biti otežano ukoliko nismo završili neke razvojne zadatke. Jedan od prvih je sticanje osećanja osnovne sigurnosti. Dete ovo osećanje stiče kroz svoj odnos sa majkom. Nakon rođenja, ono postepeno razvija osećanje zavisnosti sa njom. Ovo je neophodno da bi preživelo. Međutim, ne dešava se uvek da se ovaj odnos razvije u dovoljnoj meri da bi dete došlo do toga da oseti potrebu za odvajanjem.
Ukoliko je steklo osećanje osnovne sigurnosti, dete će u periodu negativizma (negde oko 2.-3. godine) početi da pokazuje tendenciju za upuštanjem u nove i nepoznate situacije, da se suprotstavlja roditeljima. Ukoliko njegove potrebe za zavisnošću nisu zadovoljene u dovoljnoj meri iz bilo kog razloga, ili ako je, pak, bilo prezaštićeno, imaće poteškoća u ovom procesu i neće završiti uspešno ovu fazu razvoja - sticanje osećanja osnovnog poverenja i težnja ka odvajanju.
Sve ono što nismo završili kroz neku fazu ravoja, ponavlja se u narednoj. Ukoliko se ne završava, može se desiti da ove "nezavršene poslove" počnemo da "rešavamo" nekom zavisnošću. Kada se pojavi anksioznost, uznemirenost, počinjemo da nalazimo načine kojima ćemo izbeći ovo neprijatno osećanje. Osećanje je zaista neprijatno, to je neka vrsta "slobodno lebdećeg" straha. Imamo simptome straha, a ne vidimo nijednu realnu opasnost, tako da to uglavnom i ne identifikujemo kao strah. Konzumiranje neke zavisnosti redukuje ovo osećanje. Činimo to da pomognemo sebi. Pomoć nije prava jer je privremena, a ima štetne posledice često i po fizičko zdravlje. Zato je dobro da pribegnemo nalaženju pravih rešenja.
Ovo nije jednostavno, zahteva vreme, i ne dešava se samo od sebe - potrebno je da načinimo napor.
Pošto je anksioznost samo izraz nekih unutrašnjih konflikata kojih osoba nije svesna, ubrzo ponovo dolazi do nagomilavanja napetosti, i ponovo se javlja prisilno ponašanje. Ponekad, kad je osoba i pod nekim dodatnim pritiskom (stres npr.), ovo joj može u potpunosti poremetiti normalno funkcionisanje. Može zanemariti svakodnevne obaveze, može doći do poremećaja odnosa sa okolinom (porodični, bračni problemi, poslovni).
Kroz psihoterapiju se radi na ovom osecanju anksioznosti, iz kojeg potiče prisilno ponasanje, bolest zavisnosti, ali se, naročito na početku terapije nastoji i da se stavi pod kontrolu problematično ponašanje, pošto u mnogome remeti normalno funkcionisanje. Postepeno se povećava tolerancija na osećanje nelagode koja nastaje ako se ne izvrši odredjena radnja tako što se osoba sa ovim problemom upućuje na to da, uprkos "provokativnoj situaciji", ne podlegne impulsu, vec da nauči da toleriše ovu nelagodu, što dovodi do toga da ona postepeno slabi . Može da se pribegne i medikamentoznoj terapiji, da bi došlo do redukcije napetosti i da bi se moglo raditi na onome što je u osnovi poremećaja . U saradnji sa terapeutom osoba sa ovim problemom postaje svesnija toga šta zapravo dovodi do stvaranja osećanja uznemirenosti i napetosti i onda može da sagleda bolje celu situaciju i donese nove odluke. Ako se tretira samo simptomatski, može doci do "pomeranja" zavisnosti sa jedne na drugu (prestaje se sa seksualnom zavisnoscu, ali osoba počinje da preterano jede ili sl). Naravno, bolje je biti zavistan od čokolade nego od droge i ponekad se može ovo praktikovati dok se ne razreše unutrašnji konflikti koji dovode do uznemirenosti. Unutrašnji konflikti podrazumevaju postojanje suprotstavljenih strana u našoj ličnosti. Njihovim osvešćivanjem postižemo integraciju naše ličnosti.


Danijela



 















Photo by Nemanja Stojanović