Ono
čime se rukovodim u pisanju ovog bloga je traženje odgovora na pitanje šta
se zapravo može nazvati zavisnošću i na koji način je dobro da se odnosimo
prema njoj.
Posledice
zavisnosti se manifestuju u sadašnjosti, ali je njihovo poreklo u prošlosti.
Ako
krenemo od sadašnjeg trenutka u proučavanju ove problematike, možemo uočiti da
se zavisničko ponašanje manifestuje kroz osećanje prisile da mu se pribegne.
Osećanje koje je povezano sa ovim ponašanjem je osećanje uznemirenosti ukoliko
se ne pribegne određenom ponašanju - konzumiranju alkohola, droge, seksa,
interneta, hrane... Može se biti zavistan od sijaset stvari.
Veoma je važan celovit pristup problemu zavisnosti.
Od
velikog značaja je ono što nam telo kaže.
U
radu sa klijentima moje zapažanje je da se uznemirenost koju osećaju, a koja se
manifestuje kroz osećanje stezanja u grudima, grča u stomaku,
"knedle" u grlu..., pokazuje put ka detinjstvu. Kada ih upitam da se
sete kada su najranije imali takvo osećanje, obično dođemo do toga da su to
bile neke situacije ranog odvajanja od roditelja (obično se do ovoga dođe
postepeno - najpre se sete "svežijih" situacija, kao što je raskid
neke partnerske veze, polazak u srednju školu, odlazak na rekreativnu nastavu,
polazak u vrtić...). Ove situacije su neminivne tokom odrastanja i razvoja
ličnosti. Kako to da kod nekoga dovedu do problema sa zavisnostima, a kod nekoga
ne?
Osobe
koje imaju problema sa zavisnostima pokazuju tendenciju ka postizanju osećanja
sigurnosti. Ovo je donekle u redu - čoveka sve što je novo i nepoznato plaši,
jer je potencijalno opasno. Ali život je takav da je svaki naredni trenutak nov
i nepoznat. A nije uvek opasan, čak uglavnom nije. Tokom života ovo shvatimo i
stvorimo neku vrstu tolerancije na novo i nepoznato.
Ovo
može biti otežano ukoliko nismo završili neke razvojne zadatke. Jedan od prvih
je sticanje osećanja osnovne sigurnosti. Dete ovo osećanje stiče kroz svoj
odnos sa majkom. Nakon rođenja, ono postepeno razvija osećanje zavisnosti sa
njom. Ovo je neophodno da bi preživelo. Međutim, ne dešava se uvek da se ovaj
odnos razvije u dovoljnoj meri da bi dete došlo do toga da oseti potrebu za
odvajanjem.
Ukoliko
je steklo osećanje osnovne sigurnosti, dete će u periodu negativizma (negde oko
2.-3. godine) početi da pokazuje tendenciju za upuštanjem u nove i nepoznate
situacije, da se suprotstavlja roditeljima. Ukoliko njegove potrebe za zavisnošću
nisu zadovoljene u dovoljnoj meri iz bilo kog razloga, ili ako je, pak, bilo
prezaštićeno, imaće poteškoća u ovom procesu i neće završiti uspešno ovu fazu
razvoja - sticanje osećanja osnovnog poverenja i težnja ka odvajanju.
Sve
ono što nismo završili kroz neku fazu ravoja, ponavlja se u narednoj. Ukoliko
se ne završava, može se desiti da ove "nezavršene poslove" počnemo da
"rešavamo" nekom zavisnošću. Kada se pojavi anksioznost,
uznemirenost, počinjemo da nalazimo načine kojima ćemo izbeći ovo neprijatno
osećanje. Osećanje je zaista neprijatno, to je neka vrsta "slobodno
lebdećeg" straha. Imamo simptome straha, a ne vidimo nijednu realnu
opasnost, tako da to uglavnom i ne identifikujemo kao strah. Konzumiranje neke
zavisnosti redukuje ovo osećanje. Činimo to da pomognemo sebi. Pomoć nije prava
jer je privremena, a ima štetne posledice često i po fizičko zdravlje. Zato je
dobro da pribegnemo nalaženju pravih rešenja.
Ovo
nije jednostavno, zahteva vreme, i ne dešava se samo od sebe - potrebno je da
načinimo napor.
Pošto
je anksioznost samo izraz nekih unutrašnjih konflikata kojih osoba nije svesna,
ubrzo ponovo dolazi do nagomilavanja napetosti, i ponovo se javlja prisilno
ponašanje. Ponekad, kad je osoba i pod nekim dodatnim pritiskom (stres npr.),
ovo joj može u potpunosti poremetiti normalno funkcionisanje. Može zanemariti
svakodnevne obaveze, može doći do poremećaja odnosa sa okolinom (porodični,
bračni problemi, poslovni).
Kroz
psihoterapiju se radi na ovom osecanju anksioznosti, iz kojeg potiče prisilno
ponasanje, bolest zavisnosti, ali se, naročito na početku terapije nastoji i da
se stavi pod kontrolu problematično ponašanje, pošto u mnogome remeti normalno
funkcionisanje. Postepeno se povećava tolerancija na osećanje nelagode koja
nastaje ako se ne izvrši odredjena radnja tako što se osoba sa ovim problemom
upućuje na to da, uprkos "provokativnoj situaciji", ne podlegne
impulsu, vec da nauči da toleriše ovu nelagodu, što dovodi do toga da ona
postepeno slabi . Može da se pribegne i medikamentoznoj terapiji, da bi došlo
do redukcije napetosti i da bi se moglo raditi na onome što je u osnovi
poremećaja . U saradnji sa terapeutom osoba sa ovim problemom postaje svesnija
toga šta zapravo dovodi do stvaranja osećanja uznemirenosti i napetosti i onda
može da sagleda bolje celu situaciju i donese nove odluke. Ako se tretira samo
simptomatski, može doci do "pomeranja" zavisnosti sa jedne na drugu
(prestaje se sa seksualnom zavisnoscu, ali osoba počinje da preterano jede ili
sl). Naravno, bolje je biti zavistan od čokolade nego od droge i ponekad se
može ovo praktikovati dok se ne razreše unutrašnji konflikti koji dovode do
uznemirenosti. Unutrašnji konflikti podrazumevaju postojanje suprotstavljenih
strana u našoj ličnosti. Njihovim osvešćivanjem postižemo integraciju naše
ličnosti.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
