CRVENKAPA

Posle svog drugog porođaja sam bila veoma zabrinuta zbog svoje životne situacije. Bila sam još uvek student psihologije. Brinula sam se oko svega - šta sa dvoje male dece mogu da rade mladi ljudi koji još uvek zavise od svojih roditelja, da li ću ikada završiti fakultet, da li ću ikada naći posao. Da li ću imati dovoljno hrane za decu (bile su to 90-te).
Posle jedne posete lekaru sam imala napad panike. Problem zbog koga sam išla nije bio ništa posebno, ali je usplahireni način na koji sam ga iznela naveo lekara da mi, za svaki slučaj, da uput za niz pretraga.
Na putu do kuće (petnaestak minuta hodanja), ja sam od misli tipa: "Možda sa mnom nešto nije u redu", došla do misli: "Umreću, i moja deca će ostati bez majke". Blizu zgrade u kojoj sam tada živela nalazi se atomsko sklonište. Prošavši pored njega, moje misli su kulminirale mišlju: "Ja ću umreti i moja deca će ostati bez majke. To je strašno, ali je još strašnije to što će izbiti atomski rat i nestaće planeta Zemlja".
Došavši kući, primetila sam da osećam slabost u rukama i nogama i da skoro uopšte ne mogu da dišem. Poslednjim atomima snage sam se odvukla u kupatilo.  Zaključala sam vrata, da se moji bližnji ne bi potresli od tog prizora, i sela na stolicu koja se tamo nalazila (u svim mojim kupatilima uvek ima neka stolica, za svaki slučaj). Sedela sam i čekala da umrem. Vreme je prolazilo i ja sam i dalje bila živa. Posle nekog vremena sam izašla iz kupatila i gledala TV. U to vreme je bila aktuelna Rumunija, Čaušesku i njegova vladavina. Pratila sam vesti prilično mirno - šta može biti strašnije od iskustva koje sam imala.

Kada sam počela da se bavim psihoterapijom, panični poremećaj mi je bio naročito interesantan. Mogu reći da sam danas, po mom mišljenju, pravi specijalista za ovu vrstu problema.
U radu sa klijentom koji ima panični poremećaj primenjujem, u okviru geštalt terapije, edukaciju klijenta nizu tehnika preuzetih iz kognitivno - bihejvioralne terapije, ukoliko je potrebno zbog izraženosti simptoma uputim ga na konsultaciju sa psihijatrom koji prepisuje određene lekove, ponekad koristim EMDR metodu.
Međutim, sve to uklapam u jednu celinu. Problem kod paničnog poremećaja (koji nastaje kada panični napadi postanu hroničnog tipa), je što se paničnom reakcijom prekida pojavljivanje nekih nesvesnih psiholoških sadržaja koji teže da postanu svesni. U njima se "krije" uzrok, panična reakcija je samo posledica.
U psihoterapijskom radu često kao sredstvo za povećanje svesnosti koristim i rad na bajkama. Klijent odabere neku bajku, bilo koju. Izbor, naravno nije slučajan. Povezan je sa njegovom realnom životnom situacijom. Neko to prepozna, neko ne (što ukazuje na stepen ne/svesnosti).
Evo šta sam primetila: klijenti koji imaju panični poremećaj veoma često biraju "Crvenkapu".
Osećanje koje ovde ima "glavnu ulogu" je osećanje straha. I to straha povezanog sa preživljavanjem. Iz ovog straha potiče posebna vrsta ponašanja: "Bori se ili beži". Kada neko ima napad panike dešava se niz promena u organizmu koje bi trebalo da mu pomognu da pobegne iz neke situacije.

Naše ponašanje ima veoma različite oblike, kako po sadržini, tako i po jačini i složenosti ispoljavanja. Mogu biti nasledno, genetski uobličeni vidovi ponašanja (refleksi, urođeni nagoni i instikti), ili ponašanja koja imaju urođenu osnovu, ali  nastaju i pod uticajem okoline, ili razumno ponašanje.
U grupu razumnih ponašanja spadaju oni vidovi ponašanja koji se odvijaju pod uticajem i kontrolom razuma i volje.
Osnovni urođeni nagon je nagon za preživljavanjem (za hranom, vodom, vazduhom) a iz njega proističe drugi urođeni nagon - seksualni nagon koji je povezan sa produženjem vrste.

Kod napada panike mi imamo intenzivan strah, a realne opasnosti nema.
Ono kako se ponašamo tada proističe iz nagona za preživljavanjem. Problem je u tome što situacija nije neposredno opasna po život i mi onda ne možemo da protumačimo taj strah. Mnogi ono što tada osećaju uopšte i ne prepoznaju kao strah. Razum tu ne pomaže. Nagon za preživljavanjem najviše determiniše naše ponašanje kada smo životno ugroženi. Urođen je i genetski uobličen. Kada imamo panični napad mi smo uvereni da smo neposredno životno ugroženi, tako i reagujemo, a istovremeno shvatamo da situacija nije neposredno ugrožavajuća po nas.

Da sam razmišljala na ovaj način posle svog drugog porođaja, u situaciji kada je nestašica hrane bila uobičajena pojava, i kada sam osećanje zavisnosti, nedostatka unutrašnjeg oslonca i bespomoćnosti prekinula napadom panike, možda bi mi bilo lakše. I možda bih zatražila dodatnu podršku koja mi je bila očajnički potrebna.

Danijela

EYE OF THE TIGER

Odlazak u Zoo vrt ima, po mom mišljenju, i neki drugi smisao osim razgledanja životinja.

Čini mi se da se ljudi najviše zadržavaju pred kavezima u kojima su "najdivljije" i "najopasnije" životinje. Lavovi, tigrovi, vukovi.
Kada sam poslednji put išla u Zoo vrt, zatekla sam sebe kako stojim pred kavezom tigra i fascinirano gledam u njega. Ležao je mirno, ali sam mogla da osetim neku tenziju iza te mirnoće. Njegov pogled je bio opčinjavajući. Kao da zna sve o meni, čak i više od mene same.

Ono što divlje životinje čini divljim je nemogućnost da se one pripitome. To znači da ih možemo i zatvoriti u kavez, ali će one nastaviti da budu uglavnom divlje.
Ono što je u psihologiji najpribližnije ovome su ljudski nagoni.
U biologiji nagon označava naše instiktivno i automatsko ponašanje koje nam omogućava opstanak. Ono ne zavisi od našeg iskustva, predstavlja genetički programiran impuls i ne možemo ga savladati tako što ćemo da ga negiramo ili izbegavamo.
Gledajući divlje životinje u kavezima, možemo da osetimo da imamo nešto zajedničko sa njima, što je nepripitomljivo. Nagone.

Jedna od oblasti u kojima postojanje nagona može da unese pometnju je partnerski odnos, emotivna veza koju izgrađujemo.
Svoje partnerske veze regulišemo nizom odluka, dogovora, usaglašavanja. Zato se može reći da se one ne dešavaju same od sebe, već da ih mi gradimo zato što nekoga volimo i taj neko voli nas.
Ali šta ako ako naš partner bude primoran da nas izneveri, ako mu se desi nešto, ne njegovom voljom što dovede do ovoga? Odnosno, šta ako ga savladaju njegovi nagoni? Ili ako nas savladaju naši nagoni?
Nagoni koji bi mogli da dovedu osobu koju volimo u situaciju da nas izneveri  su nešto što on ne može da izbegne. Ne zavise od njegove volje i njegovih odluka. Ne može da ih pripitomi. Isto važi i za nas.
Ovo nije razlog da pokušavamo da izbegnemo svoje nagone. Oni ne mogu da nas povrede, služe nam za opstanak. Ali, tačno je da mogu da budu opasni po opstanak emotivne veze koju smo izgradili - ukoliko mi to dozvolimo.
Nagoni trećih osoba koji su usmereni na osobu do koje nam je stalo, ili na nas, nisu naša stvar, niti stvar našeg partnera, već onoga čiji su.

Mislim da volimo da idemo u Zoo vrt da osetimo da postoji nešto u nama što ne možemo da pripitomimo. Kada gledamo lavove i tigrove, fascinira nas moć i snaga koju imaju. Prepoznamo to u njihovom pogledu. A onda tu moć i snagu prepoznamo i u sebi. Naši nagoni su jaki jer nam omogućavaju preživljavanje. Nema potrebe da se borimo protiv njih, niti smisla - oni se ne mogu savladati, ali možemo nastojati da sprovedemo mere predostrožnosti da ne podivljaju. Kada kažem podivljaju, mislim na to da ako uradimo nešto nagonski, to tako i shvatimo. Takođe, i ako osoba koju volimo uradi nešto nagonski, to nije razlog za prekid veze koju smo izgrađivali. Ako smo joj postavili dobre osnove, opstaće.
Nagoni trećih osoba, usmereni bilo na nas, bilo na našeg partnera su "tigrovi od papira". Ne treba da ih se plašimo kada je u pitanju budućnost naše veze.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

ORMAN

Orman je deo nameštaja gde čuvamo garderobu, posteljinu i sl.- to uglavnom znamo. Ono što možda ne znamo, a što može biti interesantno, je da nam ovaj deo nameštaja može reći nešto o svom vlasniku. Orman predstavlja deo nameštaja koji, pošto je povezan sa intimnijim delom našeg života, može biti povezan i sa intimnijim delom naše ličnosti. Zato, ako se, recimo, nalazi u dnevnoj sobi, a da to nije zbog nedostatka prostora, možda govori o tendenciji vlasnika da svoju intimu dele sa svima koji im dolaze u posetu, a to mogu biti i skoro potpuni neznanci.

Izgled ormana takođe može da nam ukazuje  na neke aspekte ličnosti. Ukoliko je napravljen da bude pretežno funkcionalan, govori o praktičnoj prirodi vlasnika, o sklonosti da svoj život ne komplikuje previše nepotrebnim stvarima. Postoje mnoge finese što se tiče izgleda ovog dela nameštaja - stilski ormar je možda izraz snobizma, ali možda je i izraz težnje ka lepom, ili se jednostavno uklapa u ostatak nameštaja. Ako je to orman koji nam je ostao od bake može da govori da nemamo novca da kupimo drugi, ili da imamo, ali da nam to nije neki prioritet, ali i to da se u životu povremeno osetimo dosta bespomoćno, pa nam je potrebna neka dodatna podrška. Bake i dede često od najranijeg detinjstva povezujemo sa sigurnošću i stabilnošću. Nekada se deca, kada se uplaše od nečega, sakriju u orman. Tu se osećaju sigurno i zaštićeno.

Sadržina ormara i način na koji je ona složena možda najviše govori o ličnosti vlasnika. Izreka: "Nered u kući, nered u duši", u značajnoj meri se može odnositi  i na stanje našeg ormana. Optimalno bi bilo da su stvari složene tako da su razvrstane na neki način koji omogućava da što lakše i brže pronađemo ono što nam je  potrebno u nekom trenutku. Ako su pomešane čarape sa haljinama, donjim vešom, verovatno ćemo dosta vremena gubiti na beskonačno preturanje i prevrtanje gomila stvari. I, naravno, to će dovoditi do kašnjenja, odlaganja obaveza.
Nekada se može uočiti da baš osobe koje koje su imale roditelje koji su insistirali na redu, imaju neuredne ormane. One možda nikada nisu ni uspele da razviju kod sebe sposobnost da se organizuju, ili je nered u ormanu i stalno odlaganje njegovog sređivanja neka vrsta pobune protiv roditelja (prokrastinacija).
Preterano pedantno i uredno složene stvari mogu ukazivati na opsesivnu prirodu vlasnika ormana. Oni mogu provoditi sate sređujući ormane jer na taj način smanjuju svoju uznemirenost i napetost.
Naravno, i kvalitet i vrsta stvari koje sadrže naši ormani govore nešto o nama. Skupa i firmirana garderoba nije loša sama po sebi. Čak je uglavnom veoma lepa, kvalitetna i udobna. Ali ako nemamo dovoljno sredstava za osnovne životne potrebe, a imamo skupu garderobu, možda se naše "javno ja" (persona), slika koju želimo da pružimo drugima o sebi, dosta razlikuje od našeg "privatnog ja". To baš nije najbolje rešenje, jer onda dosta vremena i energije trošimo na održavanje te nerealne slike.

Dakle, posmatranjem nečijeg ormana možemo dosta saznati o toj osobi. Možemo dosta saznati i o sebi posmatranjem vlastitog ormana.


Danijela












Photo by Nemanja Stojanović

AMBIVALENTNOST

Pre desetak godina prijateljica mi je kucala  tekst za neki kongres. U to vreme nisam uopšte koristila internet i za mene je kuckanje po tastaturi bilo ravno sviranju na klaviru (koji ne znam da sviram). Njene ruke su prosto letele, tako je brza bila. O čemu kucka, nije ni obraćala pažnju. U jednom trenutku sam joj izdiktirala rečenicu u kojoj je bila reč "ambivalentnost". Zastala je i rekla: "Što je lepa reč". Nasmejale smo se, malo zastale, pa nastavile. Povremeno bismo se samo pogledale, neka bi izgovorila "ambivalentnost" i na licu bi nam se pojavio smešak.
Reč mi i danas lepo zvuči.
Ali nije u pitanju samo zvučnost. Sviđa mi se i njeno značenje u psihološkom smislu.

Ambivalentnost  je jedna vrsta unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt postoji kada istovremeno definišemo realnost na dva različita, međusobno suprotstavljena načina. Ta međusobna suprotstavljenost dvaju pogleda na život može se ogledati u tome da jedan isti psihički objekat istovremeno sagledavamo kao pozitivan i kao negativan, kao koristan i kao štetan.
Ti psihički objekti povodom kojih smo ambivalentni mogu biti različite stvari.

Ovog jutra sam razmišljala o svojoj ambivalentnosti prema fizičkom vežbanju.
Redovno se bavim plivanjem ili nekim drugim sportom vezanim za vodu. Poslednjih mesec dana nekako mi se ništa od toga ne radi. Govorim sebi da se saberem i skoncentrišem, čak i odem na Tašmajdan. Tašmajdanski park su  renovirali i izgleda potpuno novo i sveže. Uvek prolazim kroz njega na putu do bazena.
Primetila sam jednu stvar: sve češće i češće zastanem, skoro nesvesno, pored one spomen- ploče za decu stradalu u NATO bombardovanju, na kojoj piše: "Bili smo samo deca". Ta rečenica me i ljudski, ali nekako i potpuno lično dotakne. Napisana je i na engleskom: " We were just  children". U poslednje vreme sam se baš bacila na usavršavanje svog engleskog. I dok tako stojim i čitam tu rečenicu, na srpskom i na engleskom, osetim neko grčenje u stomaku i zebnju.

Ovo povezujem sa svojom ambivalentnošću prema fizičkom vežbanju. Znam da je to dobro, i uživam u tome. To je deo mene koji je brižan prema samoj sebi. S druge strane, jedan deo mene ima potrebu da kada se oseća neraspoloženo, ne radi ništa. Samo bi da sedi i gleda u prazno (taj deo mi je nerazumljiv).  Ovo su dva poprilično suprotstavljena pogleda na svet - aktivan i pasivan odnos prema životu.
Ambivalentnost kao reč lepo zvuči, ali nije baš prijatno stanje ukoliko se produži.
Šta da se radi?
Po mom mišljenju, najdugotrajnije rezultate daje nepristrasan odnos svesti prema psihičkim sadržajima, prema stranama u konfliktu. Da doživimo i onaj deo ličnosti koji nam nije  razumljiv kao svoje ja.

Rečenica: "Bili smo samo deca" me asocira na period detinjstva, na rana jutra kada je trebalo da se spremim i idem u školu, a meni se samo ostajalo kod kuće. Ono što bih sada uradila u toj situaciji je da ostanem kod kuće. Da vidim zašto mi se ne ide. Volela sam da učim, i to sigurno ne bi dovelo do toga da "popustim" u školi. Pokazala bih više saosećanja prema toj Danijeli. Bila je samo dete.
Mislim da je dobro rešenje ambivalentnosti  celovit i nepristrasni odnos svesti prema delovima ličnosti. Ovo je u stvari psihički pojam koji je najbliži onome sto samoljubav jeste. Ljubav se uvek odnosi na celinu, tako da celovit odnos jeste najpribližniji ljubavi.
Ljubav prema sebi u situaciji unutrašnjeg konflikta znači voleti obe strane u konfliktu, voleti sam konflikt i ceo proces njegovog rešavanja. Ovo  može biti čudno, zato što mnogi od nas imaju negativan odnos prema konfliktima, kako u odnosima sa drugima, tako i u unutrasnjoj dinamici. Konfilikt i pokušaj njegovog rešavanja se često  doživljavaju kao negacija ljubavi. Ako ih i ne smatramo za negaciju ljubavi u svakom slučaju nam nimalo ne prijaju, ometaju nam svakodnevicu i psihički su naporni. Ljubav prema sebi se upravo ogleda u svesnosti da je jedino dugoročno rešenje konflikta moguće ako taj konflikt volimo i ako imamo strpljenja i ljubavi za ceo proces njegovog rešavanja. Ovo strpljenje se zasniva na veri u sebe, i na svesnosti da smo mi vredni toga.
 

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

CIGARETE

Psihoterapeuti koji pomažu drugima da reše neke svoje probleme, mogu imati, a ne retko i imaju i svoje nerešene probleme. Tokom rada sa klijentima je važno da budu svesni toga, u cilju dobrog postavljanja granica u odnosu na klijenta. Dobro je i da prevaziđu svoje probleme, u cilju poboljšanja kvaliteta svog života.
Problem koji sam uspela da prevaziđem, a o kome bih htela da napišem nešto je zavisnost od nikotina. Cigarete. Neću vam opisivati kako je sve to teklo dok nije postala zavisnost, već kako je prestalo.

Počelo je da prestaje kada sam postala svesna svoje ambivalentnosti.
Pušila sam već bila deset godina, to je postalo sastavni deo mog života. Istovremeno je počelo i da mi smeta iz raznih razloga. Tako sam rešila da prestanem sa pušenjem. Oduvek sam smatrala da imam jaku volju i da sam uporna. Smatrala sam da će to ići lako.
A evo kako je išlo.
Videla sam da mogu i da ne pušim cigarete, ali da mislim o njima sve vreme.
Na kraju prvog dana to me je iznerviralo. Osetila sam se veoma frustrirano.  Zapalila sam cigaretu.
Sutradan sam bila ljuta na samu sebe što nisam "izdržala" i rešila sam da ponovo počnem sa "nepušenjem".
Na kraju drugog dana to me je ponovo iznerviralo. Ponovo sam se osetila frustrirano. Ponovo sam zapalila cigaretu.
A onda sam počela da pušim još više nego ranije. Sve vreme misleći o tome kako da prestanem.
Rešila sam da promenim pristup. Zapitala sam deo svoje ličnosti (nazvala sam ga "smoker") dokle misli tako. Dok sam ga to pitala, osećala sam ljutnju. A onda sam zamislila da sam ja "smoker" i iznela sam svoje argumente u prilog pušenju. Najvažniji je bio taj da mi je cigareta potrebna kada ne mogu da kontrolišem situaciju, a plašim se ishoda. To je bila ključna reč: strah. Tog straha nisam bila svesna, bio je prikriven osećanjem ljutnje. Rekla sam najpre u sebi, a onda i naglas: "Ja se plašim". Ponovila sam to jače par puta.
Ovo mi je bilo veoma važno saznanje.
Počela sam da predočavam sebi kako mogu dozvoliti  i da ne vladam uvek u potpunosti svakom situacijom. i da je sasvim u redu da se plašim.
Pušenje cigareta kao problem je nakon ovoga otišlo u drugi plan.
Rekla sam sebi:"Cigarete postoje na ovom svetu, ali one nisu u mojoj orbiti."
Osetila sam neku prazninu i usamljenost kao da sam potpuno sama u celom svemiru.
Nisam želela da tu prazninu popunjavam nečim drugim. Sada sam osećala i usamljenost i strah. Posle nekog vremena ta usamljenost i strah su počeli da se smanjuju. Kao dim od cigarete.
Jave se ponekad ponovo, ali se onda podsetim najvažnijeg  iz ovog iskustva ostavljanja cigareta, a to je dozvola koju sam dala samoj sebi - da ne moram uvek da budem jaka i uporna i da mogu da budem ponekad i slaba i da jednostavno pustim da stvari idu kako idu, ili da tražim pomoć. Dozvolila sam samoj sebi  da se plašim i da se ne osuđujem zbog toga.


Danijela