KRIZNI DOGAĐAJ I KRIZA

Krizni događaj je iznenadni i redak  događaj koji je izrazito uznemirujuć za većinu ljudi, i uključuje pretnju gubitka kontrole nad vlastitim životom, gubitka osoba, stvari i vrednosti važnih za pojedinca ili grupu. Pri tom, ljudi imaju osećanje da ga ne mogu sami savladati koristeći uobičajene mehanizme i strategije suočavanja sa stresom. 

Ova vrsta traume se razlikuje od stresa po tome što je retka, ne dešava se svima, izbacuje ljude iz ravnoteže u znatno većoj meri od stresa, i veoma je teško ponovo  povratititi ravnotežu. Nezavisno od strategija i prethodnog psihofizičkog stanja dovodi do patnje većine ljudi.

Kriza predstavlja psihičko stanje izazvano kriznim događajem posle kojeg uobičajeni mehanizmi suočavanja sa stresom ne pomažu i povezana je s osećanjem gubitka kontrole,  pa je propraćena različiti stresnim ili traumatskim reakcijama (na fizičkom, misaonom, emocionalnom planu, kao i na planu ponašanja).

Kriza je vremenski kratka i ograničena (4-6 nedelja) i veoma su važni preventivni postupci kojima se ublažavaju posledice kriznog događaja- uklanjanje, odn. smanjivanje znakova krize i uspostavljanje emocionalne ravnoteže. Ovi postupci se sprovode što pre nakon kriznog događaja jer su ljudi tada "najotvoreniji" za pružanje pomoći, ali je potrebno i imati u vidu da ljudi prolaze kroz različite faze tokom krize i da intervencije treba pružiti pravovremeno, kada je osoba spremna da ih primi, a ne na osnovu jednostanog kriterijuma kao što je vreme proteklo od kriznog događaja. Everli (Everly, 2000), između ostalih autora, ističe da ljudi prolaze kroz različite faze tokom krize te da intervencije treba da pospeše prelazak iz jedne faze u drugu. Faberou i Gordon (Faberow & Gordon, 1981) ističu sledeće faze:

1) Faza herojstva-počinje nakon događaja ili čak i pre događaja,tokom iščekivanja. Sastoji se od pokušaja da se spasi i zaštiti život i imovina.

2) Faza medenog meseca-karakteriše je optimizam i zahvalnost zbog preživaljavanja.

3) Faza razbijenih iluzija-javlja se nakon 3-4 nedelje nakon događaja i karakteriše je razvoj svesti o tome da se nešto strašno dogodilo. Osećanja kao što su ljutnja, frustracija i osećaj krivice su česta. Tokom ove faze, osoba može da počne da dovodi u pitanje svoj pogled na svet. Česta su i pitanja tipa "Zašto se to baš meni desilo?"

Proces žaljenja, ukoliko je događaj izazvao gubitak, započinje tokom ove faze. Treća faza može da traje nedeljama, mesecima, čak i godinama. Prema Faberou i Gordonu, svrha kriznih intervencija je da pomognu osobi da pređe iz ove fazu u poslednju fazu ili fazu rekonstrukcije.

4) Faza rekonstrukcije-podrazumeva uspostavljanje normalnog funkcionisanja. Uspomene na događaj ostaju, ali osoba ima doživljaj da se život dalje nastavlja.

Dakle, potrebno je odabrati najbolje moguće strategije i taktike zavisno od specifičnosti događaja, specifičnosti ugrožene populacije i primeniti ih u adekvatno vreme, kao i angažovati posebne timove za intervencije u slučajevima kriznih događaja. Dobro je pribeći i merama samopomoći: podeliti osećanja sa bližnjima, učestvovati u zajedničkim aktivnostima, kao i baviti se aktivnostima koje nas opuštaju (šetnje prirodom, bavljenje sportom, slušanje muzike itd).

Korišćena literatura:

- Psihologija krize, Ljiljana Mihić (2008.god)

- Psihološke krizne intervencije, Lidija Arambašić (2000.god)

PREDRASUDE

Predrasude su sudovi koji nisu zasnovani na iskustvu, već na mišljenjima koja su prihvaćena apriori, bez provere u realnosti. To su često veoma paušalne generalizacije. Na primer "Cigani smrde", "Šiptari su veoma loši ljudi", "Debeli ljudi su lenji i ružni". Predrasude se održavaju kroz nedostatak iskustvenih informacija. Iskustvene informacije imaju moć da demantuju predrasude. Na primer, kada jednom upoznamo Albanca koji je veoma dobar čovek, predrasuda "Šiptari su loši ljudi" gubi svoju prividnu verodostojnost. Na prvi pogled deluje neverovatno da predrasude uopšte mogu da funkcionišu. Iskustvene informacije su svuda oko nas. Dovoljno je da budemo malo uporniji u upoznavanju Roma, homoseksualaca i osoba sa invaliditetom, pa ćemo videti koliko su neutemeljene predrasude o njima.

Međutim ovde postoji jedna začkoljica: predrasude nas demotivišu da istražujemo njihov predmet. Na primer, ako verujemo da su "pederi bolesni ljudi", neći nam biti ni na kraj pamet da upoznamo neku osobu drugačije seksualne orijentacije. Samim tim, ni proverljive informacije o njima nam neće biti dostupne, pa ni predrasuda neće biti "razbijena". Predrasuda će ostati, a sa njom i sistem izbegavanja iskustvenih informacija.

Kako izaći iz ovog začaranog kruga? Pa, pre ili kasnije iskustvena informacija će doći do nas, hteli mi to ili ne.

Silina priliva iskustvenih informacija o nekoj temi zavisi od više faktora, između ostalog od spremnosti objekta predrasude da se bude predmet tuđeg iskustva. Spremnost da se bude predmet nečijeg iskustva zovemo iskrenost. Na primer, ako ljudi drugačije seksualne orijentacije na različite načine sakrivaju "ko su i šta su", oni time izbegavaju da budu predmet našeg iskustva. Kada se većina ljudi homoseksualne orijentacije ponašaju na ovaj način, silina priliva iskustvenih informacija koje demantuju predrasudu "pederi su bolesni ljudi" je manja. Međutim, ako su otvoreniji po pitanju svoje seksualnosti i ne pribegavaju prikrivanju, silina priliva iskustvenih informacija je veća. U tom slučaju iskustvene informacije demantuju predrasude, i velika je verovatnoća da će predrasuda izgubiti svoj prividni kredibilitet.

Ipak, ne zavisi sve samo od ponašanja objekta predrasude. Poverenje u realnost takođe igra veliku ulogu. Ukoliko verujemo da ono što misli govore ima veći autoritet od onoga što realnost pokazuje, biće nam potrebna mnogo veća silina priliva iskustvenih informacija. Isto važi za prekomerno poverenje u stavove autoriteta. Poverenje u realnost ima veliki značaj, ne samo zarad razbijanja predrasuda, već i inače. Bez poverenja u realnost, ostavljeni smo na milost i nemilost mislima i raznoraznim autoritetima.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

                                                                                                       

MOBING

Psihičko maltretiranje, poniženja, uvrede, nipodaštavanje ili seksualno zlostavljanje na radnom mestu obuhvaćeni su terminom koji se poslednjih godina sve češće koristi i kod nas – mobing. Posledice napada na ličnost, dostojanstvo pa čak i zdravlje zaposlenih su višestruke. Definitivni odlazak sa radnog mesta, samo je jedna i to najbezbolnija od svih mogućih posledica mobinga.

Demonstracija moći nad slabima ili potčinjenima, koja leži u osnovi mobinga, izraz je nemoći pojedinca. Iskazivanje prepotencije često je dokaz impotencije u nekoj oblasti života, što naravno osobi sa tom vrstom problema ne daje za pravo da se iživljava nad drugima.



Termin mobing se u našoj praksi koristi od pre nekoliko godina, i mogli bismo reći da je relativno mlad pojam. Međutim, suština odnosa poznata je odranije, dok posledice maltretiranja imaju višeslojne i dalekosežne posledice. Kada bi se pravio profil mobera, pojedinca, jasno je da njegovo ponašanje sadrži komponente nezdravog ili čak patogenog ispoljavanja sopstvene ličnosti prilikom komunikacije. Samo frustrirane osobe, kojima nedostaje samopouzdanje u nekoj sferi života, mogu svoj ego da uzdižu na osnovu tuđe patnje. Žrtva nije nužno slaba, neobrazovana ili na bilo koji način inferiorna u odnosu na mobera, često je upravo obrnuto.

Psihološke posledice mobinga se ispoljavaju preko određenih simptoma - obično su to strahovi, napetost, nesanica ili lupanje srca. Kada se lekarskim pregledom utvrdi da su fizički zdravi, žrtve mobinga najčešće pomisle da sa njima nešto nije u redu. Ne povezuju ovo sa zastrašivackim nastupom pojedinaca, što stvara tenziju kod zaposlenih. Sa druge strane, otvara se mogućnost osobama koje često karakterišemo kao “sposobne” da, prikrivajući svoje mane, grade autoritet pogrešnim metodama. Jedno od često korišćenih sredstava je ucena i zastrašivanje kojim se žrtva drži u neizvesnosti. Konstantni pritisak dovodi do produženog stresa, bez mogućnosti da ga se oslobode na pravi način.

Posledice psihološkog zlostavljanja često zadiru dublje u socijalnu strukturu društva. Nervozu osećaju i trpe pre svega porodica i najbliži prijatelji.

Najvažnije, ali često i najteže je stvoriti ravnotežu u odnosu između poslovnog i privatnog ili intimnog života. Ukoliko se mobing prepozna, potrebno je stvoriti vrstu mentalnog štita i ne dozvoliti sebi da budete uvučeni u sistem nezdravih odnosa. Svaka reakcija na provokaciju, koja vodi produbljivanju konflikta, znak je pristajanja na nametnuta pravila igre, koju vodi onaj ko nas u taj odnos uvlači. Kada prihvatimo da osoba svesno, što znači sa određenim ciljem teroriše druge, možemo lakše da se branimo.

Reč mobing (engl. mobbing) bukvalno znači “rulja, bagra, nasrnuti u masi, linčovati”. Prvi put je upotrebljena prilikom opisivanja ponašanja životinja u odnosu na jedinku koju žele da isključe iz krda ili da je ubiju. Savremeni poslovni trendovi, naročito u zemljama u tranziciji, doprineli su da se od 90-tih godina prošlog veka ovaj termin koristi za opisivanje međuljudskih odnosa na radnom mestu.

Psihičko zlostavljanje teško je dokazati zbog suptilnosti metoda kojima se sprovodi. Najčešći načini su kritikovanje, vređanje, ignorisanje ili neosnovano ogovaranje. Najveći problem je što mober, osoba koja sprovodi teror, najčešće to radi sa svesnom namerom. Neravnopravna, sistematski vođena borba, najčešće se završava porazom žrtve, koja je prinuđena da napusti radno mesto.

Što se tiče psihološke strane ovog problema, ono što se može uraditi je da se radi na očuvanju opšteg mentalnog zdravlja, da se jača tolerancija na stres, upoznavanje sa načinima na koje mogu da se prevaziđu psihološke posledice mobinga, kao što su anksioznost, depresija, psihosomatske tegobe.

Danijela

 

Photo by Nemanja Stojanović