петак, 21. октобар 2011.

I U DOBRU I U ZLU

 


Kada muškarac i žena reše da zasnuju bračnu zajednicu, ili partnerski odnos, jedna od važnijih stvari na koju se jedno drugom zavetuju je da će biti zajedno "i u dobru i u zlu".
Na početku veze nije teško pridržavati se ovoga. Dvoje ljudi koji se toliko vole da žele da ovo i ozvaniče su spremni da zaista i ostvaruju ono na šta su se zavetovali. Tada je osećanje emocionalne povezanosti tako jako da im to nije teško. Rade jedno za drugo ono što bi i za same sebe radili. Imaju i zajedničke ciljeve i njihovi putevi se kreću u istom smeru.
Kada prođe faza "medenog meseca" mnoge stvari se menjaju. Partneri uviđaju da, pored toga što imaju mnogo toga zajedničkog, imaju i nešto što je samo njihovo. Ovo je dobro, jer zdrav partnerski odnos podrazumeva da dvoje mogu da budu srećni i zadovoljni i kada su zajedno, ali i kada su odvojeni. Svako ima svoju autonomiju, ali su ipak zajedno zato što je život lepši i kvalitetniji kada se sa nekim koga doživljavamo bliskim i dragocenim krećemo kroz njega.
Pored razvojnih kriza (kriza roditeljstvsa, srednjih godina), postoje i egzistencijalne krize. Jedna od njih je besparica.
Možda zvuči apsurdno, ali ljudi uopšte, pa i supružnici ili partneri, na ovu vrstu krize reaguju približavanjem. Kada je ugrožen opstanak, potrebno je preduzeti zajedničke korake da bi se ovo omogućlo. Parovi koji zaista žive u besparici nemaju taj "luksuz" da sa brinu o tome da li ih partner vara, da li im se interesovanja razlikuju, da li imaju različito viđenje budućnosti. Oni se brinu o tome kako da bukvalno prežive- oni i njihovo potomstvo.
Svađe oko para i troškova su češće kod parova koji nisu toliko egzistencijalno ugroženi. Činjenica je da ekonomska kriza povećava stres i izoštrava neke druge probleme između partnera. Onda je besparica zapravo samo povod za aktuelizaciju drugih problema - odnosi sa rodbinom, seksualni odnosi, vaspitavanje dece.
Parovi koji nemaju probleme na materijalnom planu zapravo samo lakše i brže mogu da uvide suštinske međusobne probleme.
Ako sa svojim životnim saputnikom imamo probleme povezane sa besparicom dobro je da znamo da je to samo povod. Ukoliko su naši odnosi zadovoljavajući, u nekom trenutku ćemo, na ovaj ili onaj način, rešiti problem besparice. Nijedna besparica ne traje večito.
Ako su svakodnevne svađe oko novca i životnih izdataka postale naša svakodnevica, možemo se zapitati čime, zapravo, nismo zadovoljni u svom partnerskom odnosu. Onda možemo probleme egzistencijalne prirode rešavati na najpraktičniji način (kao kada završavamo bilo koji posao). Probleme u vezi rešavamo van ovoga. Ako smo ljuti na partnera zato što mislimo da nam uskraćuje ljubav, nema potrebe da ovo mešamo sa time što mislimo da ne zarađuje dovoljno. Takođe, ako zarađuje više od nas, to ne znači da želi da bude superioran u našem odnosu. Ako nemamo posla ni jedno ni drugo, možda možemo da razmislimo o tome koliko svako od nas preuzima odgovornost za svoj život na sebe, a koliko očekujemo od drugih da reše sve naše probleme.
Besparica je veoma teška, ali nije suštinski uzrok razmimoilaženja i sukoba u partnerskom odnosu.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

петак, 14. октобар 2011.

POVRATAK U SADAŠNJOST



Emocionalne navike (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama) uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka, jer ne umemo da budemo u njemu. Kao i svako vezivanje zbog straha od gubitka, i ovo nas vodi u ne - slobodu.
Da se radi o emocionalnoj navici možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes. Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.Ovo se dešava i u našim snovima.

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo to da otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne okolnosti. Ali uzroci nisu tamo. Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih procesuirali, obradili do kraja, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje ja (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti dogadjaj.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.
Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zakljucka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da uradimo nekoliko stvari.
Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset). Tada možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje, pre svega - povezujemo odraslo ja i dečje ja. U geštalt terapiji se ovo radi putem eksperimenta. Eksperiment u geštalt terapiji znači da ne pričamo o nekim događajima (u ovom slučaju iz detinjstva ), već da ih doživljavamo sada. Zamisljamo da se taj događaj dešava sada, govorimo u sadašnjem vremenu, dovodimo u sadašnji trenutak, naravno figurativno rečeno, uz pomoć terapeuta, ljude koji su bili akteri tog događaja. Tako stvaramo mogućnost da rekonstrukcijom samog događaja stvarno, u sadašnjem trenutku osetimo osećanje, a ne da pričamo o njemu.
Ovako postajemo spremni da odblokiramo taj događaj. Neke metode (npr. EMDR), nam omogućuju da bukvalno odblokiramo svoju percepciju. Tako možemo da potpuno integrišemo emocionalno iskustvo.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo ili odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoc deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. Kada osetimo strah, usamljenost, ljutnju, ranjivost, možemo da se upitamo koja potreba našeg unutrašnjeg deteta stoji iza ovog osećanja, a onda možemo da pokušamo da je zadovoljimo.

Da bismo ovo mogli da izvedemo odraslo ja treba da bude dovoljno snažno. Pomaganje dečjem ja može da bude dosta naporno i veliki izazov za odraslo ja. Ipak, ovo je poduhvat vredan truda. Zato kad god nam je teško treba da osnažimo svoje odraslo ja. Izgrađujemo ljubav prema sebi i samopouzdanje, samopoštovanje, shvatamo kako smo vredna ljudska bića, bez obzira na to koliko smo uspešni u poslu, kojim poslom se bavimo, kakvi su nam partnerski odnosi.


Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

среда, 12. октобар 2011.

PLAY IT AGAIN SAM


Nedavno sam počela da radim sa klijentkinjom, mladom ženom od 30-ak godina (nazvaću je Suzana), koja je na terapiju došla posle raskida veze. Veza je bila kratkotrajna, ali burna, kao i sve prethodne.

Suzana ostavlja utisak osobe kojoj se može diviti - obrazovana je, cenjena na dobro plaćenom poslu, ima bogat društveni život, lepo izgleda. Ipak, posle par seansi je počela da govori o hroničnom osećanju praznine koje prožima njen život i pored sve pažnje koju dobija od drugih.
Do raskida njene veze je došlo tako što je, po njenim rečima, njen dečko počeo da je zanemaruje. U početku je činio sve za nju, a onda se nekako "ohladio". I njoj samoj je počelo da bude pomalo dosadno u toj vezi, ali je ipak mnogo pogodilo kad je on, jednostavno, prestao da se javlja.  Po njenim rečima, pobesnela je - nije mogla da shvati kako je neko mogao tako nešto da joj uradi.

Slično je bilo i u njenim prethodnim vezama. Pitala sam je u kojim još situacijama ima takvo osećanje besa.  Spisak je bio poduži - uglavnom razne situacije u kojima ne bi išlo onako kako je ona želela. Njena tolerancija na frustraciju je bila veoma nerazvijena. I to je tako oduvek i bilo - od ranog detinjstva. (Mišljenja sam da se radi o narcističkom poremećaju ličnosti).
Suzana je, zbog prezaštićivanja i ramaženosti kad je bila dete, naučila da reaguje besom kad god je u situaciji da neka njena želja ne bude ispunjena. Za nju je ispunjavanje želja povezano sa ljubavlju i prihvatanjem. Kada joj se ne bi ispunila želja, javljao se veliki strah od odbacivanja. Tako je i došlo do toga da, zapravo, nikada stvarno niti voli, niti mrzi. Za nju je mnogo bezbednije emocionalno nevezivanje. Kada uspostavi neku emocionalnu vezu ona je kratkotrajna i burna jer time ispunjava prazninu koju oseća.


Proučavanjem situacija u kojima je reagovala ovakvim osećanjem besa, uočile smo da postoji šema. Kada poželi nešto, ona iskreno misli da svi drugi treba da joj izađu u susret i da ona nekako ima prava na to. Sve je u redu dok oni to čine, ali kada počnu da "gledaju i svoja posla", ona prosto "ekspolodira".

U ovakvim slučajevima kada u novim situacijama reagujemo starim osećanjima, mislima i načinima ponašanja, radi se o emocionalnim navikama.
Svaka naša emocija je dobra. Predstavlja našu reakciju na život i na životne situacije i omogućava nam adaptaciju. Nekada nemamo adekvatne načine ispoljavanja, ali to se može naučiti. Veći problem je kada nismo svesni svojih osećanja.
Iz nekog razloga sebi ne dozvoljavamo da osetimo neka osećanja. Onda ih "prekidamo", odnosno potiskujemo i reagujemo nekim alternativnim osećanjem. To osećanje, dakle, nije izvorno i autentično, ali nam je prihvatljivo. Počinjemo da reagujemo njime i u narednim istim ili sličnim situacijama. Kao i ostale navike, načini na koje mislimo, osećamo, ponašamo se, ako se stalno ponavljaju, ostavlju određene "zapise" na neurološkom nivou. Što je veći broj ponavljanja, to su ovi "zapisi" dublji (pojačava se veza između određenih moždanih ćelija). Tako, kada su emocionalne navike u pitanju, kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji kao što je bila ona u kojoj smo reagovali alternativnim osećanjem, počinjemo automatski da se ponovo tako osećamo. Ovo alternativno osećanje nije autentično. Zato, dok ga ponavljamo, mi, zapravo, nismo prisutni u svom životu. Živimo po navici. Otuda se može javiti osećanje velike praznine koju ne možemo sebi objasniti.


Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

среда, 05. октобар 2011.

DRUGI UGAO GLEDANJA



Na psihoterapiju ne retko ljudi dolaze da bi poboljšali kvalitet svog života i bili uspešniji. Napisaću nešto o osećanju treme koja se mnogima čini kao jedna od većih prepreka na putu ka tome.

Pre izvesnog vremena sam imala  klijenta, veoma uspešnog poslovnog čoveka, direktora uspešne firme. Evo kako mi je opisao karakterističan način na koji kod njega dolazi do pojave treme.

Trebalo je da održi govor na međunarodnom poslovnom skupu. Tokom nekoliko nedelja koliko je imao da se pripremi, prikupio je dosta podataka iz te oblasti, probrao one koji su interesantni i koji bi mogli da budu interesantni učesnicima skupa, i sve to složio u jednu celinu. Razgovarao je o tome sa prijateljima i kolegama i neki od njih su mu rekli da bi bilo dobro da svoj govor podrži powerpoint prezentacijom. Kako mu je ostalo još nekoliko dana do skupa, zaključio je da ima vremena da i to uradi. Uz pomoć nekih ljudi koji se u to razumeju, napravio je powerpoint prezentaciju.

Skup se održavao u subotu i nedelju, a njegov govor je trebalo da bude u subotu posle pauze za ručak. U petak uveče osetio se uznemireno. Odlučio je da još jednom prođe kroz podatke koje je prikupio, da razmisli o tome kako će da održi govor i da proveri da li je dobro ovladao powerpoint-om. Kada je sa svime time završio, i dalje je osećao određenu uznemirenost, ali je rekao sebi da je učinio sve što je mogao i da je najbolje da se sada lepo odmori. Legao je da spava.

Subota 08.15 ujutru. Budilnik još nije zazvonio, ali on je već  budan. Uživa u tome što ima još dovoljno vremena da ustane iz kreveta i drago mu je što je došao taj dan kada će ne samo predstaviti publici šta je uradio, već i da se pokaže pred stranim kolegama. Oseća neku blagu uznemirenost, ali to je još uvek u drugom planu.

08.45. Ustao je, umio se i obukao. Pije kafu i sve mu je jasnije da se oseća uznemireno povodom predstojećeg skupa i njegovog govora. Zaključuje da nema svrhe da ponovo prolazi kroz govor i powerpoint prezentaciju, jer će time samo dodatno pojačati tenziju, a govor, uostalom ima ispisan na papiru, pa ako se zbuni (ta mogućnost mu polako postaje prisutna u mislima), može jednostavno da pogleda ono što je napisao. Zaključuje da najbolje što sada može da uradi je da se i fizički pripremi, da pojede neku laganu hranu za doručak, da ima dovoljno tečnosti pored sebe tokom čitavog dana.

Subota 15.55. Pauza za ručak je pri kraju i njegov govor samo što nije počeo. Veliki deo publike je već na svojim mestima, a on stoji za govornicom. Sad oseća veoma intenzivnu uznemirenost, dlanovi mu se znoje, srce mu ubrzano kuca, ima "knedlu" u grlu. Priseća se da je prošle godine na coaching-u koji je održan u njegovoj firmi naučio da u takvim situacijama može da se opusti primenjujući neke tehnike (opuštanje mišića, lagano disanje i sl.)

"Možda se nećete potpuno rešiti treme", rekli su mu tamo, "ali ćete svakako moći da je iskontrolišete dovoljno da Vas ne ometa u nastupu". Tako je i bilo uglavnom. Uspeo je da održi govor u relativno smirenom stanju, da pribrano barata powerpoint-om, i sve u svemu njegov govor je protekao uspešno i dobio je zadovoljavajući aplauz od svoje publike.

Subota uveče. Kući je, u opuštenoj atmosferi, cela situacija se završila. On sebi govori kako je sve ipak bilo u redu i kako sada može da se opusti i da uživa. A ipak oseća neko neodređeno nezadovoljstvo i nije mu uopšte jasno zbog čega. U nedelju je tokom čitavog dana bio neraspoložen iako su na drugom delu skupa govorile kolege koje je zaista hteo da čuje i pričalo se o temama koje su mu bile zanimljive.

Nedelja uveče. Oseća se nezadovoljno, ali govori sebi da je vreme da se okrene ka sledećoj radnoj nedelji i ka novim radnim poduhvatima.



Naš direktor je kao uspešan poslovni čovek uspešno uradio sve ono što mu je rečeno da se u takvim situacijama radi. Poslušao je svoje prijatelje, kolege, a prisetio se i svega onoga što je naučio na prošlogodišnjoj coaching radionici. Zašto je onda na kraju bio nezadovoljan? Zato što se nije posvetio onome što je suština osećanja treme.

Trema je strah od toga da nismo dovoljno emocionalno, mentalno i fizički spremni za situaciju koja nam upravo predstoji. Trema ima za cilj da se emocionalno, mentalno i fizički pripremimo. Ono što se u našoj kulturi naglašava su mentalne i fizičke pripreme, dok se emocionalne potpuno zanemaruju. Govori nam se kako osećanje treme treba da iskontrolišemo, kako nas ne bi mentalno i fizički ometalo u javnom nastupu. To je deo šireg problema. Emocionalno se posmatra kao nešto što je u funkciji mentalnog i fizičkog, i što treba suzbiti ili iskontolisati ukoliko nam mentalno ili fizički ne odgovara. A u stvari, emocionalna priprema je najvažnija i od nje treba početi, a tek zatim preći na mentalno i fizičko. Emocionalna priprema se sastoji u tome sednemo i osetimo neprijatna osećanja koja primećujemo. Da jednostavno budemo sa njima neko vreme. Ne zato da bismo ih iskontolisali ili suzbili, nego da bi ona mogla da ostvare svoju funkciju. Osnovna funkcija neprijatnih osećanja je da nam omoguće jedan novi pogled na situaciju. Da stvari sagledamo iz onog ugla koji će nam omogućiti da se što dublje povežemo sa drugim ljudima koji su u tu situaciju uključeni, odn. sa kojima ćemo komunicirati. U našem primeru to su "strane kolege". Naš direktor ih je upravo tako sagledao. Kao nekoga ko se bavi tim istim poslom, ali u razvijenijim zemljama, i samim tim se nalazi više na hijerarhijskoj lestvici. Aplauz koji bi dobio od njih bi mu, upravo zbog toga. mnogo više značio nego aplauz od nekoga drugog. On je, dakle, ljude sa kojima će komunicirati pre svega sagledao kao sredstvo za dobijanje jednog posebno dragocenog aplauza. Kako je to izveo? Ponavljanjem određenih misli u različitim kontekstima. I dok je prikupljao podatke, i dok ih je sređivao, i dok je radio na powerpoint prezentaciji, i kada je sve to još jednom proveravao u petak uveče, i kada  se u subotu ujutru fizički pripremao i, konačno,
kada je došlo vreme za govor. Uvek se provlačila ta misao o tome kakav će utisak ostaviti na svoje "strane kolege". Tu misao je, zapravo, ponavljao iz dana u dan, iz sata u sat, od kada je saznao da treba da održi govor, a kako se skup približavao, sve učestalije i učestalije. Šta bi se desilo da je u petak uveče dozvolio sebi da bude sa svojim neprijatnim osećanjem? Bar na kratko bi prekinuo taj neprekidan niz misli i mogao bi da se po prvi put za nekoliko nedelja zaista sabere. Mogao bi da uoči da ima izbor: da li će i dalje da nastavi da razmišlja na isti način, ili će možda situaciju pokušati da sagleda iz nekog drugog ugla. Kada bi zaista obratio pažnju na tok svojih osećanja, verovatno bi uočio da kada o ljudima sa kojima će sutra komunicirati razmisli kao o ljudima, a ne sredstvu za dobijanje aplauza, upravo u tim momentima može da  oseti zaista olakšanje.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović