DON'T CRY FOR LOUIE

Nedavno sam dala izjavu o seksualno zavisnosti novinaru koji me na istu temu intervjuisao pre dve godine. Interesovalo ga je da li je došlo do nekih promena u odnosu na ovaj problem.
Ovo je deo te izjave:

" Poslednji slučaj koji sam imala bio je pacijent koji je imao jak osećaj napetosti, kao narastajuće tenzije koja nadolazi, a praznio se kroz seks, ali ne emotivno, kao kod vođenja ljubavi, što je samo pojačavalo osećaj praznine. Seksom se taj osećaj napetosti smanjuje, a ponekad se može desiti da osoba ima osećaj zatupelosti, pa da joj seks pomaže da se oseti zadovoljnom i ispunjenom - objašnjava naša sagovornica.
Kako kaže, jedan od simptoma seksualne zavisnosti može da ude i neutoljiva glad za pornografijom, prekomerno onanisanje i drugo, ali osnovni problem predstavlja to što seks kod takvih osoba postaje samo oruđe za smanjenje napetosti, koju uzrokuju drugi problemi, a to pokazuju i primeri iz prakse.
- Došli su muž i žena, koji imaju dobar brak, vole se... Međutim, žena je u jednom trenutku primetila da njen suprug posećuje porno-sajtove, kao i da upražnjava tu vrstu „aktivnosti“. Izbila je svađa, zbog koje su odlučili da dođu na savetovanje. Kada je utvrđeno u čemu je njegov problem, bilo je potrebno da se i njoj objasni. Problem je vremenom rešen - objašnjava naša sagovornica i dodaje da je normalno voditi ljubav „u većim količinama“, ali da je najvažnije da to ne bude zamena za rešavanje drugih problema."

Seksualna zavisnost je kod nas i dalje tabu tema. To ne znači da ljudi nemaju ovaj problem, već da im je uglavnom veoma neprijatno da govore o njemu. Zbog toga je dosta važno biti informisan - da bi se neki problem rešio, treba najpre znati kako dolazi do njega i o čemu se radi. Novinar je, recimo, dao naslov tekstu "Kada seks postane bolest", mada seksualna zavisnost, koliko je meni poznato, još uvek nije svrstana u poremećaj. (Naravno, treba imati u vidu da novinari vole malo "bombastične" naslove).

Osoba koja ima seksualnu zavisnost oseća prinudu za upražnjavanjem određenih seksualnih radnji (česti seksualni odnosi, seks sa prostitutkama, često samozadovoljavanje, pornografija). Te radnje su kompulsivne, prinudne. Nakon njih seksualni zavisnik ima često osećanje stida, zabrinut je i želi da promeni svoje seksualne navike. Ako se ovome pristupi kao i bilo kom drugom psihološkom problemu, kroz psihoterapiju se može ustanoviti da su uzroci ovakvog ponašanja povezani sa nekim dešavanjima u detinjstvu. Obično se radi o veoma lošoj atmosferi u porodici, ispunjenoj svađama, možda čak i zlostavljanjem, sa čime dete ne može da se nosi. Štiti se tako što smanjuje svoju opštu osetljivost, potiskuje svoja osećanja i otuđuje neke delove svoje ličnosti. U odraslom dobu osoba koja je imala ovakvu vrstu iskustva se suočava sa njegovim posledicama. Ima osećanje praznine u životu, ili joj se dešava da povremeno osećanja veliku napetost. Ovo rešava tako što pribegava seksu. Seks joj omogućava intenzivno fizičko i emotivno iskustvo, pa time smanjuje osećanje praznine, ili, pak, smanjuje napetost. Pošto se ovo stalno ponavlja, osoba postaje zavisna od seksa.
Seksualno zavisni mogu biti i muškarci i žene. Češće se povezuje sa muškarcima jer su oni skloniji tome da koriste usluge prostituki i pornografiju, pa postoji veća mogućnost da budu "uhvaćeni" u tome. Danas se dosta govori o ovom problemu kada su u pitanju poznate ličnosti, ali to nije samo njihova "privilegija". One su samo izloženije pažnji javnosti.
Prevazilaženje seksualne zavisnosti je važno ne samo zbog štetnih posledica u smislu problema sa stalnim partnerom, ulaženja u rizične odnose, gubitka puno vremena i novca, zanemarivanje poslovnih obaveza, već i zbog rešavanja psiholoških problema koji stoje u osnovi ove zavisnosti. Osoba koja poseduje bilo koju, pa i seksualnu zavisnost, ne može da živi kvalitetnim životom i da bude slobodna.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

SLEPA, SLEPA MRLJA

Moj prijatelj, koga sam pominjala u prošlom blogu o zavođenju, mi je postavio ovo pitanje:
"Ako zavođenje definišemo strogo kao predstavljanje sebe u boljem (ili u svakom slučaju drugačijem) svetlu, onda se postavlja pitanje da li je moguć osećaj zavedenosti (dakle, iz perspektive zavedenog) bez drugačijeg predstavljanja sebe od strane zavodnika? Ako je odgovor potvrdan, a mislim da jeste, onda mora da se redefiniše zavođenje, tj. da se postavi ne nužno kao predstavljanje sebe drugačijim. Možda je nešto drugo distinktivna osobina zavođenja.
Možda me kod nekog zavede baš to što taj neko jeste, to što taj neko radi, te neke igre koje igra, možda su više on nego nešto drugo."

Ovo o čemu moj prijatelj govori je udvaranje. Zavođenje je kada se neko predstavlja bitno drugačijim da bi nekoga pridobio za nešto što nije ljubavna veza.
Moguće je i da neka osoba ipak zavodi, a da zavedeni svesno to ne opaža, ali nesvesno opaža, pa se oseća zavedenim.

 Ako neko nema nameru da nas pridobije za nešto što nije ljubavna veza, onda on nema mnogo veze sa našim osećajem zavedenosti.

Nikada ne možemo u potpunosti poznavati nekoga drugog, niti biti potpuno sigurni u njegove namere. To znači da, iako nam on pruža svoju realnu sliku bez namere da nas zavede, mi je dopunimo nečim što nama odgovara na neki način. Možemo je dopuniti i nečim što nam ne odgovara - u svakom slučaju se radi o projekciji nečega čega nismo svesni.

Ovo je moguće ako nismo u kontaktu sa nekim delom sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osećanja, neprijatnih tema i sl.). Zbog toga se u geštalt terapiji sugeriše dolaženje u kontakt kako bi se povećala svesnost o sebi i istovremeno o okolini.
Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu sa drugima. Kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjima (npr.osecanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svađaju sa nama.
Ako mi sami želimo da nekog zavedemo, odnosno da nas ta osoba doživi na taj način da je pridobijemo za ostvarenje neke svoje želje koja nije ljubavne prirode i cilja koji nije ljubavna veza, a nismo u kontaktu sa tim delom svoje ličnosti, onda možemo tu nameru pripisati onom drugom.

Zašto je prekidanje kontakta sa nekim delom sebe toliko problematično?

Ima više razloga - kada prekinemo kontakt sa nekim osećanjem smanjuje se opseg emotivnog doživljanja, pa onda ne samo da nismo ljuti,tužni itd, nego nismo ni radosni, srećni . Osim toga, na prekidanje kontakta trošimo energiju i time se smanjuje naša ukupna efikasnost.
I najvažnije, prekidanje kontakta onemogućuje zadovoljenje potreba (jer ih nismo svesni,  pa ih ne možemo ni zadovoljiti), tj. posao koji je započet neprijatnom emocijom ostaje nedovršen ("nedovršeni posao" po geštalt terminologiji). Zbog toga osećamo napetost.

Cilj geštalt psihiterapije je dovođenje u svesnost otuđenih delova ličnosti, što omogućuje njihovo povezivanje, integraciju. To omogućuje skladan odnos unutar ličnosti, a ovo omogućuje skladan odnos sa okolinom.

Zašto je važno dobro postaviti granice u odnosu između dve osobe?

Zato što problemi u odnosima često nastaju onda kada na drugog ne gledamo kao na realnu osobu, tj. ne čujemo šta ta osoba stvarno priča, ne vidimo šta stvarno radi. To znači da odnos nije JA-TI (uzajamnost, prihvatanje, tretiranje drugog kao sebe, kao ličnosti), nego JA-ONO (gde se drugome faktički ne priznaje njegova ličnost, nego se projektuju neki sopstveni sadržaji).
Ovaj JA-TI odnos je Fric Perls, osnivač geštalt terapije, opisao rečima: "Ja sam ja, ti si ti. Ja nisam na ovom svetu da bih ispunjavao tvoja očekivanja, niti si ti na ovom svetu da bi ispunjavao moja. Ako se nađemo, biće dobro, ako ne, ne može se ništa."


Danijela

 Photo by Nemanja Stojanović

SLEPA MRLJA

 

Nedavno sam u toku jednog dana čula sa par izvora nešto na temu zavođenja. Jedna prijateljica mi je predložila da napišem nešto na tu temu, jedan prijatelj mi je rekao da želi da zavede nekog, i imala sam klijentkinju koja se žalila da je njenog partnera zavela neka druga žena.
Najpre sam prijatelja upitala zašto bi želeo da zavede nekog. Rekao je da mu se ta osoba toliko sviđa da bi želeo da skrene njenu pažnju na sebe i da joj se približi.
Prijateljica je želela da sazna nešto više o zavođenju.
Klijentkinja je imala ideju da kroz psihoterapiju nauči tako dobro "tehnike zavođenja", da time uspe da vrati partnera. Odnosno, da bude bolja zavodnica od "zavodnice".

Zavođenje se nekad brka sa predstavljanjem sebe u nešto boljem svetlu, što je uglavnom uobičajena pojava. Žene se šminkaju, muškarci se takođe ulepšavaju na svoj način (nekada oni ovo negiraju, ali brijanje, puštanje brade, firmirana garderoba, odelo određenog  kroja i sl. je takođe neki oblik ulepšavanja).
Kada je zavođenje u pitanju, pruža se slika sebe koja je daleko od realnosti. Ovo može biti ulepšavanje, ali ne mora. Pružanje nerealne slike o sebi koje ima za cilj pridobijanje drugog može predstavljati i razne druge oblika iskrivljavanja činjeničnog stanja. Neko, na primer,  može doći do zaključka da ostavljanjem utiska grubog muškarca, ili ne baš pametne žene, može da pridobije drugog, pa da se ponaša u skladu sa time.

Zavođenje nije preporučljivo, jer ono što zaista želimo je da se nekome mi sviđamo, a ne neko drugi. Pružanjem nerealne slike sebe, mi "radimo za drugog", jer ta slika koja je nerealna kada smo mi u pitanju je realna kada je neko drugi u pitanju.

Što se tiče zavedene strane, može se postaviti pitanje na koji način neko bude zaveden, i da li je zavođenje nešto čega se treba čuvati.
Nekada je zavođenje moguće pre svega tako što dozvolimo da budemo zavedeni. Kada imamo nepotpunu sliku o nekome, kao što je obično na početku nekog poznanstva, mi ćemo nastojati da je nekako upotpunimo. Ako imamo spremnost da budemo zavedeni, nepotpunu sliku ćemo dopunjavati onim osobinama i svojstvima koji su za nas poželjni. Tako ćemo se zavesti nekime.

Kada smo u dobrom kontaktu sa sobom, kada smo svesni svojih potreba i želja, nemamo potrebe niti da zavodimo, niti da budemo zavedeni.
Moja prijateljica iz školskih dana mi je poslala nedavno ovo, u jednom sasvim drugom kontekstu, i, kao i uvek, pomogla čak i ako nije nameravala:
"Slepa mrlja je tačka u ljudskom oku u kojoj se ne primaju vizuelne informacije. Mozak ovaj nedostatak obično kompenzuje tako što slepu mrlju dopunjuje ili informacijama sa drugog oka ili mislima. To znači da, ako u nešto samo gledate, ne možete biti sigurni da je ono što „vidite” tačno ono što zapravo jeste."

Bilo da zavodimo, ili da smo zavedeni, postoji neka "slepa mrlja" - nismo u dobrom kontaktu, nemamo dovoljno informacija o nekom delu sebe.

Danijela


 









Photo by Nemanja Stojanović

SLUČAJNOSTI

Ako krenemo od toga da svaki uzrok ima posledicu, onda ništa nije slučajno.
Danas mi se dešavao niz stvari, koji me naveo da se zapitam koji su uzroci tih posledica.
Posledica čega može biti to da u jednom istom danu imam dva klijenta čiji su problemi povezani sa stresom?

Pre desetak dana sam imala predavanje i radionicu o stresu i struktuiranju vremena. Temu sam odabrala ja. Do toga je došlo tako što mi je koleginica predložila temu u vezi sa struktuiranjem i upravljanjem vremenom, a ja sam to povezala sa stresom. Imala sam i druge predloge, ali sam se rešila baš za ovaj. Već sam ranije radila anti - stres treninge. Inače se ne bavim ovakvom vrstom posla. Radim pretežno individualnu psihoterapiju. U pomenuti poduhvat sam se upustila zato što mi je bilo interesantno da se bavim njime.
Ključno pitanje je: zašto mi je bio interesantan stres kao predmet pažnje? Naročito uzroci stresa.
Još pre nego što sam dovršila prethodnu rečenicu, imala sam odgovor - zato što ne upravljam dovoljno svojim vremenom i na taj način dovodim sebe u stresne situacije.

U geštalt psihoterapiji pravo pitanje je: "Kako?", a ne "Zašto?", odnosno: "Šta je ono što postižemo time?".
Ovo je nešto čime bi bilo da se pozabavim - šta to postižem dovodeći sebe u stresne situacije? Verovatno postoji neki bolji način za postizanje toga.

Što se tiče mojih današnjih klijenata, pitam se da li je slučajno što imaju sličnu vrstu problema.

Kada se neka osoba reši da dođe na psihoterapiju, dolazi kod psihoterapeuta, koji je takođe obično ljudsko biće, sa svojim problemima i nedostacima. Psihoterapeut ima određena znanja i iskustva koja mu pomažu da prepozna klijentovu egzistencijalnu krizu i na njemu je veći deo odgovornosti za tok terapije. On prilazi neponovljivosti klijentove ličnosti, svestan toga da je njegova ravnoteža narušena, ali da ipak funkcioniše toliko da neravnoteža u njemu dovodi do potrebe za ispravljanjem, da je on to već pokušao i da je verovatno već delimično uspeo u tome, ali mu je to nedovoljno i potrebna mu je pomoć. Psihoterapija je samo jedan od načina rada na problemima psihološke prirode koji se odvijaju uz pomoć drugih ljudi. Kao i sve što radimo uz pomoć drugih ljudi, određen je ne samo našom ličnošću, nego i ličnostima svih onih koji u tome učestvuju. U procesu psihoterapije učestvuju klijent, (ili grupa) i psihoterapeut. Sve te ličnosti kreiraju psihoterapijski ambijent. Ovaj ambijent može da se oseti i da prepozna, i svaki potencijalni klijent na njega reaguje tako što može da dolazi ili ne dolazi na psihoterapiju kod određenog terapeuta. Isto važi i obrnuto, terapeut oseti svog klijenta i može prepoznati da mu je od psihološke koristi da sa njim radi (da mu bude od pomoći i da istovremeno oseća podsticaj i motivaciju da to čini), ili da nije. Kao i u svakom ljudskom susretu, i ovde se ljudi nađu, ili ne. Psihoterapija ima za cilj pomoć klijentu, ali ima i povratno dejstvo na psihoterapeuta.

Dakle, psihoterapijski ambijent je jedna celina i u njoj se često slično sličnom privlači, odn. klijent i psihoterapeut se ne "nađu" slučajno.
Zašto je to tako?
Zato što je njegovim učesnicima zajednički cilj da taj problem reše na ovaj ili onaj način.
Ono po čemu se psihoterapijski ambijent razlikuje od drugih oblika udruživanja ljudi koji imaju sličan problem jeste način na koji se taj problem rešava. Terapijski ambijent podstiče klijenta da postane svestan svog problema i da ga razrešava upravo na taj način, svesnošću.
Što se tiče terapeuta, njegov problem nije u fokusu terapije, ali kada veći broj klijenata ima sličan problem, on na neki način postepeno, kroz ponavljnje, stvara u ličnosti terapeuta jednu povoljnu klimu da i on postane svestan svog problema.

Ljudi se niti susreću, niti rastaju slučajno. Niti nam se bilo šta dešava slučajno.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović

PUZZLE

 

Imam potrebu da ovo napišem kao poseban blog.


Neki od detalja koji mogu biti od značaja za prethodni blog:

- Rečenicu: "Osoba koja zna odgovore na sva Vaša pitanja o Vama je pred Vama" sam pročitala u kupatilu prostora u kome sam učila psihoterapiju.

-Na Vlasinskom jezeru žive moji roditelji.

-Predložila sam svojoj mlađoj sestri za jedan Božić da se kupa sa mnom u jezeru. Pristala je.

-Moje ogledalo koje uveličava 7X  je skoro uvek toliko zabrljano od šminke, da se u njemu skoro ništa ne vidi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

ZAMRZNUTO OGLEDALO

Jednom sam bila u prilici da se nađem u jednom ogromnom luksuznom kupatilu. Bilo je opremljeno više kao neki mali salon, nego kao kupatilo. U njemu je bilo veliko trokrilno ogledalo. Dok sam prala ruke, ugledala sam  cedulju na njemu. Na njoj je pisalo: "Osoba koja zna odgovore na sva Vaša pitanja o Vama je pred Vama". Moja prva reakcija je bila da pogledam naokolo gde je ta osoba, da li možda sedi na nekoj stolici za stočićem. Naravno, posle toga sam shvatila da sam to ja. Ali, najpre sam se okrenula.
Imam tendenciju da ponekad "zatvaram oči" pred stvarima koje su mi neprijatne. Ali, zašto bi mi bilo neprijatno da odgovore koji su mi potrebni tražim tamo gde jesu?
Možda zato što nisam spremna za te odgovore.

Razmišljala sam za koje odgovore to nisam spremna. Naravno, razmišljanjem nisam mogla da dođem do njih. Takvih odgovora obično nismo svesni.
Mislim da je jedan od dobrih putokaza u kom pravcu da idemo ako pogledamo da li postoji nešto što radimo, a nije nam jasno zbog čega.
U mom slučaju to su neka ponašanja koja bi se mogla nazvati pomalo avanturističkim. Možda čak i rizičnim. Kada radim takve stvari osećam se nekako dobro. Na primer, svake godine za Božić se kupam u, već pominjanom, Vlasinskom jezeru. Najniža temteratura na kojoj sam se kupala je bila - 18 °C. Led je bio svuda oko mene.
Ranije nisam tražila odgovor zašto radim ovo, ali odgovor je nekako našao mene.
Čitala sam knjigu "Working with suicidal individuals" (Tony White). Nema jasnih pokazatelja o povezanosti suicidalnosti i samopovređivanja,  ali autor smatra da samopovređivanje ima važnu psihološku funkciju. Naročito sam se vraćala na ovaj deo:

"Ovakvo ponašanje uglavnom nalazimo kod osoba koji se samopovredjuju iz sledećih razloga:

*Radi doživljavanja sebe kao realne osobe, ovo srećemo kod disociranih ličnosti.
*Radi obezbedjivanje bilo kog osećaja čime se prevazilazi osećanje "praznine".
*Samopovredjivanje sa ciljem olakšanja od prevelikog, narastajućeg pritiska.

U svakom od ovih slučajeva samopovredjivanje omogućava neku vrstu psihološke dobiti koju osoba ne može postići na neki drugi, manje štetan način. Da se oseti nešto, da se smanji osećaj obamrlosti, da se smanje narastajući pritisak i tenzija. Oni postižu sve ovo samopovredjivanjem i postaju zavisni od toga jer je to jedini put koji znaju da bi postigli ono šta žele."
"...svaka aktivnost koja stvara tako snažna osećanja i psihološko iskustvo može biti psihološki ekvivalent za samopovredjivanje iz tri gore navedena razloga.
Postoje aktivnosti koje izazivaju veliki strah kao što su avanturističke potrage, skakanje sa bandži džampa, speleološka istraživanja, planinarenje, vožnja trkačkih automobila, surfovanje na velikim talasima  i tako dalje."

Ovaj deo me naveo na razmišljanje  o jednom drugom ogledalu - ogledalu koje koristim za šminkanje, a koje uvećava 7X. Zapravo, nije mi toliko potrebno za šminkanje (to bih mogla da uradim i napamet). Pred njega sednem kada sam napeta i anksiozna i kada ne znam šta ću sa sobom. I onda se svrstam u onu kategoriju koju moja kozmetičarka zove "kopači".

Sada je potrebno povezati: otpor, narastajuća napetost, određeno ponašanje.
U geštalt psihoterapiji se koristi izraz "retrofleksija"za jedan od mehanizama otpora - radimo sebi ono što bismo hteli da radimo drugima, ili radimo sebi ono što bismo hteli da drugi rade nama. Gledajući iz ovog ugla, osećanje iz koga radim opisane stvari nije baš prijateljsko.
U metodi EMDR, koju takođe koristim u svom radu, postoji izraz za osećanja sa kojima nismo u kontaktu u većoj ili manjoj meri - ona su "zamrznuta".
Još od ranog detinjstva mi obrađujemo informacije i sakupljamo ih u bazu podataka. Proces formiranja baze podataka često je, u detinjstvu, ometen određenim zbivanjima koja bismo mogli nazvati traumatičnim. To mogu biti događaji koje društvo priznaje za traumatične (velike traume) i druga zbivanja koja su za pojedinca traumatična (male traume). U traumatičnim situacijama često ne uspevamo da obradimo informacije u dovoljnoj meri da bismo mogli da ih rasporedimo u odgovarajući folder. Umesto toga mi ih tako neobrađene skladištimo u njihovom sirovom obliku. Taj sirov oblik je u stvari jedan stav o samom sebi koji se može svesti u jednu kratku rečenicu (npr. "ja sam loš/a", "ja sam bespomoćan/a"...).
Do "zamrznutog" osećanja dolazimo tako što krenemo od nekog skorašnjeg događaja u kome smo imali neko osećanje problematično za nas, pa onda idemo najdalje što možemo u prošlost tragajući za time kada smo imali takvo osećanje (tragamo za identičnim telesnim osetom, ne identičnim okolnostima).

Radeći na mom osećanju koje imam u situacijama koje sam opisala, došla sam najpre do osećanja tuge, a onda do osećanja ljutnje. Ovo potiče iz perioda najranijeg detinjstva, kada se rodila moja mlađa sestra. Negativna kognicija o sebi je "ja sam suvišna", a ona koju bih želela da imam "ja sam važna i vredna". Nisam bila svesna toga koliko sam se osećala zanemarenom i suvišnom tada.

Mislim da postoje drugi načini da se osećam važnom i vrednom. Mada je kupanje u zaleđenom jezeru za mene zaista interesantno iskustvo.

Danijela

KLJUČ ZA SREĆU

Jutros mi je neko postavio pitanje zašto smo nekada dosadni sami sebi. Svakoga dana čujem mnoga pitanja, ali sam ovo nekako izdvojila. Ne znam tačno zašto. Možda ću saznati pišući ovaj blog.

Postoje neke dobre definicije dosade kao osećanja koje se javlja kada ne možemo da zadovoljimo ni jednu svoju potrebu ili želju jer je situacija takva. Kada osećamo dosadu time se pokrenemo da preduzmemo nešto i napustimo ovu situaciju.

Navodeći ovu definiciju shvatila sam da je ono što nekada osećam kao dosadu u stvari nezadovoljstvo. O ovome pišem zato što mi se čini da se to dešava i drugima, mada možda ne tako često.

Problematičnom nam čini situaciju to što nekoj svojoj želji dajemo prioritet, ona nam je "glavna" želja. Ključ za našu sreću je njeno ostvarenje. U poređenju sa njom sve ostalo što možemo učiniti za sebe nam se čini nevažnim. Rečnikom geštalt terapije, ona nam je figura, a sve ostalo pozadina. Zato pokušavamo da nađemo načine da promenimo situaciju u svoju korist. Ali šta kad je očito da situaciju ne možemo promeniti, bilo trenutno, ili čak, najverovatnije, nikad?
Možda zvuči čudno, ali lakše je kad uvidimo da neku svoju želju ne možemo nikako i nikada ostvariti. Onda nam je teško, ali možemo da se pomirimo sa time.
Kada ne možemo da promenimo situaciju i ne želimo da se pomirimo sa time, frustracija postaje izraženija.
Šta možemo učiniti u ovakvim situacijama?

Svako od nas ima u svom životu nešto povodom čega ne može ništa da uradi. Ako smo iskreni prema sebi, možemo da uvidimo šta je to u našem životu povodom čega ne možemo da preduzmemo ništa. Tek kada to utvrdimo, dozvolićemo sebi da jednostavno budemo sa tim neprijatnim osećanjem, i to upravo zato što nam je jasno da ne možemo da uradimo ništa da sebi olakšamo.

Ako možemo da preduzmemo neku akciju i ostvarimo ono što želimo, možemo to i učiniti. Ono što nam može teško pasti je nemogućnost da se želja odmah ostvari.
Ostvarenje želje je posledica nečega što sada preduzimamo ili ne preduzimamo. Ono je samo posledica. Uzrok je ono što sada dešavamo sebi. Svesnost o vlastitim potrebama i željama nam omogućava da činimo upravo ono što će za posledicu imati ostvarenje želje. Kada u svakom trenutku činimo najbolje sto možemo, shvatamo da je besmisleno pokretati nešto na silu, kao što je besmisleno i da pokušavamo da zaustavimo nešto što je već pokrenuto.

Dakle, ono što sam osvestila pišući ovo je da prepoznajem kod sebe osećanje nezadovoljstva maskirano osećanjem dosade. Ono što je u nama prepoznajemo i u okolini. Bolje rečeno, projektujemo. Ništa nije slučajno, zaista.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović