петак, 04. децембар 2015.

PAPRIKE

Pre 20-ak godina, moja prijateljica iz detinjstva, iz Skoplja, krene u Švedsku. Našla tamo posao, u Beograd je dolazila po vizu. 
Pošto se znamo porodično, još od zemljotresa u Skoplju, i mnogo se volimo, bili smo stalno zajedno.
Sačekamo je jednom na stanici (tada smo imali braon fiću) i pravac u Hotel Interkontinental, odakle je trebalo da krene na put.
Stajemo ispred Interkontinentala, izlazi portir sa belim rukavicama na rukama.
Nama blam, fići pokvarena kvaka, sav prljav.
Portir, mrtav hladan, elegantno otvara vrata, kaže mom dragom: "Izvolite, gospodine." A gospodin krenuo da iznese džak iz fiće.
Ma, ne dolazi u obzir!
Portir uzima džak belim rukavicama i nosi ga u hotel.
A u džaku - paprike.
Zašto paprike?
Zato što u Švedskoj nemaju prave paprike- kad ih staviš na ringlu da ih ispečeš, od njih ostane samo voda! Ne može da se napravi ajvar!grin emoticPrijateljica ih je nosila iz Skoplja u Švedsku.


Eh, to su bila vremena, to su bile paprike!

Sada je ona u Švedskoj, ja na Novom Zelandu.
Da nam je neko to rekao kad smo bile deca, verovatno mu ne bismo verovale.


Danijela


четвртак, 01. октобар 2015.

DETE U NAMA

Pogledaj neku fotografiju sebe kao deteta. Neku koja te dirne dok je gledaš- na kojoj si u kaputu starijeg brata ili sestre, ili sa polomljenom igračkom, ili prvog dana u školi.
Zamisli da si sada to dete.
Najpre će to biti samo misli o tome kakav si bio kao dete. A onda ćeš možda osetiti tugu, strah, ljutnju. Osetićeš u telu.
To su osećanja koja je to dete imalo, a koja su i sada u tebi. Tu su jer su nekada bila previše za tebe. Kasnije si verovatno odlučio da sve to zaboraviš i da nastaviš dalje. Ali, dete u tebi čeka da mu pomogneš, da budeš sa njim dok je uplašeno, tužno, ljuto.
To ćeš uraditi tako što ćeš sada osećati ta osećanja.



Danijela

субота, 29. август 2015.

SMISAO PROMENA I SMISAO SIGURNOSTI

Osnovna težnja kojom se rukovodimo u svakodnevnom životu je težnja ka ravnoteži. Ova ravnoteža nam omogućava  osećanje mira i sigurnosti.
Tokom života se, medjutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem.

Da bismo se razvijali kao ličnosti  dobro je da pratimo sebe, svoje potrebe za promenom, da donosimo nove odluke. I spoljašnje promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.

Kada je poremećen naš uobičajeni način funkcionisanja, a novi još nije ustanovljen, dolazi do krize i osećanja uznemirenosti.  Ovo osećanje nije prijatno i stimuliše nas na nalaženje novih rešenja. Važno je uvideti svrhu nalaženja novih rešenja. Ukoliko pokušavamo da ih nađemo da bismo zadržali dotadašnji način života ili da bismo "bili kao i pre" (psihoterapeut ovo dosta često čuje od svojih klijenata koji mu se obraćaju za pomoć u svojim kriznim situacijama), velika je verovatnoća da ćemo podleći nekom maladaptivnom obliku ponašanja (npr. gubitak bliske osobe, gubitak posla, ulazak u klimaks, penzionisanje i sl, mogu dovesti do pojave alkoholizma, preteranog trošenja novca na održavanje spoljašnjeg mladalačkog izgleda itd.). Do ovoga dolazi zbog težnje ka nemogućem. Sve je u stalnoj promeni i ništa ne može biti kao pre.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.

Često težimo ka održavanju prethodne situacije.  Izgleda da preteže potreba ka starom i poznatom zbog naše potrebe za sigurnošću. Pored toga, čini se da postoji jedan deo naše ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao "onaj pravi svet, onaj pravi život". Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to "prestao da čini"? Možda zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu i ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život. Time preuzimamo odgovornost za svoje iskustvo života.


Danijela

недеља, 26. април 2015.

DOSLEDNA NEDOSLEDNOST

Ako sam pre deset godina volela da trčim, a sada mi se više sviđa plivanje, da li to znači da sam nedosledna? I da li je dobro po svaku cenu biti uvek dosledan?

Doslednost je dobra, ali ne uvek i po svaku cenu. Ostajati u nekoj situaciji samo zato što smo nekada, u prošlosti, doneli određenu odluku, u nekom trenutku može postati besmisleno, ili neodrživo. Okolnosti i ljudi se mogu promeniti, možemo doći do novih informacija, pa je onda dobro i da ponovo razmotrimo neke odluke, i da ih, eventualno, promenimo.

Naravno, čoveku je potrebna određena doslednost i predvidljivost iz mnogih razloga. Na taj način može lakše da se snalazi u životu i da se oseća sigurnije.
Međutim, predvidljivost je samo donekle moguća. Ni život nije apsolutno predvidljiv, a kamoli ljudi. Zato je poenta da se kritički preispitujemo, a ne da uvek dolazimo do istih zaključaka i odluka.

Ono što je u nama najdoslednije je ono što nam prirodno leži, ono što mi iskreno jesmo.  Za neke osobine nije potrebno da se trudimo da u njima budemo dosledni - te osobine uvek ispoljavamo zato što smo prosto takvi. 


Slično je i sa doslednošću u sudovima. Do prevelikog insistiranja na doslednosti u sudovima može doći ako se pravimo da smo apsolutno sigurni u nešto za šta samo verujemo da je istina. Pravimo se zato što nam se svet čini sugurnijim ako ga poznajemo. Umesto da ga zaista upoznamo, mi svoja uverenja o njemu lažno oglašavamo za činjenice.

Ako se kasnije ispostavi da nismo bili u pravu, postaje jasno da smo se samo pretvarali da smo apsolutno sigurni. Da bismo izbegli takvu sramotu, mi ne priznajemo da smo bii u krivu, nego ostajemo dosledni sudu za koji sada već imamo dovoljno informacija da bi znali da je netačan.

Međutim, nije rešenje da se držimo sudova za koje informacije ukazuju da su netačni. Rešenje je da svet zaista upoznajemo, a ne da se pretvaramo da ga poznajemo. Kada se ne pretvaramo da znamo nešto što ne znamo, nema potrebe za lažnom sigurnošću, pa samim tim, ni za lažnom doslednošću. Kada svet zaista poznajemo, tada smo dosledni u sudovima, jer su oni zaista istiniti.


Danijela

среда, 22. април 2015.

MANIPULACIJA

Manipulacija je prikriveno upravljanje ljudima, odnosno njihovim osećanjima, mislima i postupcima.

Za razliku od emocionalne  inteligencije, koja uključuje i sposobnost upravljanja osećanjima drugih, manipulativne veštine podrazumevaju i svojevrsnu lukavost i prepredenost, koja je potrebna da bi se ljudima upravljalo prikriveno, protivno interesima osobe čijim se osećanjima upravlja.

Za razliku od asertivnosti, koja uključuje i zahteve da se drugi ljudi ponašaju u našem interesu, čak i kada je to, na neki način, protivno njihovim interesima, manipulacija podrazumeva jedan oblik nepoštenosti. Kad nam neko izađe u susret jer smo to njega asertivno zahtevali, ta osoba zna zašto je to uradila. Kad nekim izmanipulišemo, on nije ni svestan da je nešto uradio zato što je to i našem interesu. Samim tim, on nije imao mogućnost da svojevoljno odluči da li želi da u toj situaciji podredi svoje interese našim interesima. Samim tim, to je na neki način nepošteno.


Danijela

уторак, 21. април 2015.

STRES I MEDITACIJA

Svaki trenutak našeg života karakteriše manje - više uravnotežen odnos između nas i sredine koja nas okružuje. Ipak, ma koliko uravnotežen, taj odnos nije statičan, već dinamičan. Kada se njegove promene odigravaju unutar uglavnom očekivanog, naš život se ne remeti i odvija se na uobičajen nacin.
A šta kada se taj odnos poremeti?
Živimo u vremenu koje bi se moglo nazvati nesigurnim i punim neizvesnosti. Mnogi se plaše promena i pokušavaju da se osiguraju- novcem, polisom osiguranja, prijateljskim vezama. Međutim, gruba je istina da u ljudskim odnosima, kao i u drugim oblastima života, nema trajnosti. Sve je sklono promenama i jedini način “osiguranja” je da naučimo da se prilagođavamo i iznova uspostavljamo poremećenu ravnotežu.
Neke situacije samo površno remete ovu ravnotežu- onda govorimo o problemima.
.Postoje, međutim, situacije koje nas mogu mnogo jače "poljuljati" i izbaciti nas iz ravnoteže. Onda govorimo o stresu.
Stres podrazumeva:
-činioce koji naglo i drastično narušavaju nasu ravnotežu (stresori)
-osećanja koja se javljaju u toj situaciji i telesne manifestacije( stresno stanje)
-ponašanje u stresnoj situaciji (stresna reakcija)
 Akutni stres je stanje koje nastupa nekoliko sati ili dana posle izlagnja stresnoj situaciji ekstremne jačine. To može biti, recimo, zemljotres, jaka eksplozija, ali i neka svakodnevna životna situacija.
Hronični stres nastupa kada smo neprekidno izloženi stresnim situacijama. Može se reći da je to danas mnogima uobičajen način života, a posle nekog vremena nekima to čak i prija. Osećaju se "življim" kada se stalno nešto dešava, jure iz posla u posao, a tamo gde nema većih problema uspevaju nekako da ih naprave. Ovo se može objasniti delovanjem određenih hormona koji se luče u stanju stresa, a od kojih se može stvoriti neka vrsta zavisnosti.
Usled učestale izloženosti stresnim situacijama, može se desiti i da nam se "otpornost" na stres smanji u toj meri da smo nesposobni da funkcionišemo na uobičajen nacin.

Šta izaziva stres?
Svaki činilac koji ozbiljno ugrožava i remeti ravnotežu u organizmu je stresor. To može biti i preteran telesni napor, promena temperature i klimatskih uslova, neograničen broj psiholoških ili socijalnih uslova.

Kako prepoznati stresno stanje?
Stresno stanje podrazumeva:
-određena osećanja (anksioznost,depresija)
-telesne manifestacije (promene u telu koje se javljaju u stresnoj situaciji, ponekad i bolest)
Telesne manifestacije: ubrzan rad srca, “suvoća” u ustima, gubitak apetita, glavobolja, osećaj hladnoće,znojenje dlanova, napetost misića, gubitak seksualne želje, nesanica…
Ako nismo svesni da su ovo pokazatelji straha i anksioznosti, sami pokazatelji mogu postati izvor stresa.

Kako se izboriti sa stresom?
Ako ne možemo da izbegnemo neku stresnu situaciju, ili je bar ublažimo, možemo povećatiotpornost na stres.
Otpornost prema stresu se moze povećati:
-aktivnim ponašanjem (suprostavljanje stresnoj situaciji ili njeno izbegavanje), neprepuštanje
-primenom korisnih obrazaca ponašanja(brza i realna procena ugrožavajuce situacije, suočavanje sa njom,napraviti analizu, planirati, tražiti i prihvatiti adekvatnu socijalnu pomoć i podršku)
-dobrom samoprocenom (realna procena sebe, svojih moći i izdržljivosti)
-povećanjem samopouzdanja (realnog):ako verujemo u sebe i ako ocenjujemo da smo dobri, sposobni i istrajni u ostvarenju nekog važnog cilja
-opuštanjem (relaksacijom)
-fizičkom rekreacijom
-gajenjem osećanja sreće i zadovoljstva
Kada smo ugroženi,potrebe za komunikacijom su nam povećane, naročito sa onima koji shvataju našu situaciju (kao da tražimo “rame za plakanje”). Veoma je važna podrškaporodice, prijatelja- socijalna podrška.

Danas se često kao veoma efikasan način za prevazilaženje stresa koristi meditacija. Postoje različiti načini meditacije, ali I najjedostavniji mogu biti veoma korisni. Cilj je postići određenu smirenost uma, koja će nam omogućiti da se lakše nosimo sa stresnom situacijom.
Možete je svakodnevno praktikovati po 10-15 minuta:

Nađite neko mirno i tiho mesto. Sednite na stolicu, zatvorite oči i opustite  svoje telo, od nožnih prstiju, do vrha glave. Zamislite da se svuda oko vas u prostoru nalaze mir i opuštenost. Možete da ih zamislite kao neku zlatastu ili srebrnkastu svetlost. Sa svakim udahom, Vi u svoje telo unosite mir i opuštenost, a sa svakim izdahom izbacujete svu napetost.
Sada budite svesni svoga disanja. Ne pokušavajte ni na koji način da utičete na njega. Samo budite svesni vazduha koji udišete, pratite kako prolazi kroz Vaše nozdrve i spušta se u pluća, i kako ga onda izdišete.
Zatim sačekajte da se pojavi neka misao. Kada se pojavi, vidite- ko je onaj ko opaža da se pojavila ova misao? Odgovor, je naravno, da ste to Vi. Recite samom sebi, u sebi: “Ja imam ovu misao, ali ja nisam ta misao.”
Zatim ponovo usmerite svu  pažnju na svoje disanje. Ako se ponovo pojavi neka misao, jednostavno je “stavite na stranu”. Zamislite da je dosadna mušica koju možete oterati ako mahnete rukom.
Ponovo fokusirajte svu svoju pažnju na disanje.
Posle nekog vremena, recite sebi (u sebi): "Miran sam i opušten. Sve je dobro u mom životu”. (Možete odabrati i neku drugu afirmaciju, koja Vam više odgovara).

Dobro je i podsetiti se - sve promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.


Danijela

понедељак, 20. април 2015.

KRITIKA

Kritika od strane bliskih ljudi može biti opravdana (kao i od strane bilo koga, ali nam ova teže pada). Po pravilu, dobro je ako je ta kritika je usmerena na naše ponašanje, a ne na naš karakter.
Za odnos među bliskim ljudima nije tipično da se kritikuje ličnost bliske osobe. (Da nam ne odgovara ličnost te osobe, ne bismo ni bilo bliski.)

Šta je po sredi kada neka bliska osoba uglavnom kritikuje nas kao nas, a ne neko naše ponašanje?
Možda zapravo i nismo bliski sa tom osobom, nego se zbog naših društvenih uloga (partneri, roditelji, deca...) pretpostavlja da jesmo.
Osim toga, kritike mogu biti previše učestale, previše intenzivne, cinične.

To sve čini odnos manje prijatnim, a utiče i na naš odnos prema samima sebi. Ako smo sa nekim u stalnom kontaktu, verovatno je da ćemo se prema sebi odnositi onako kako se ta osoba odnosi prema nama.

Da li možemo da promenimo odnos prema sebi, bez da se distanciramo od "problematične" osobe?
Možemo, kroz kontakt sa ljudima koji nas drugačije tretiraju, kroz čitanje knjiga koje imaju blagonakloniji odnos prema ljudima i, uopšte, izlaganjem onakvim psihičkim porukama kakve nam odgovaraju.

Naravno, promenu je lakše ostvariti ako se i distanciramo od nepoželjnih poruka. To nam može teško pasti ako te poruke dolaze od ljudi koji su nam dragi. Zato ljudi obično počnu da menjaju odnos prema sebi bez distancinja od "problematičnih" dragih ljudi.

Tek kad promena odnosa prema sebi uznapreduje dovoljno, dešava se sledeće: Sebe smo zavoleli dovoljno da nam je ta ljubav važnija od želje da pošto-poto budemo u kontaktu sa osobom koja nam ne prija.


Danijela

субота, 28. фебруар 2015.

PSIHOLOGIJA I SPORT

Postoji međusobni uticaj između psiholoških faktora i bavljenja sportom. Proučavanjem ovoga se bavi psihologija sporta. Sa jedne strane istražuje kako psihološki faktori utiču na postizanje sportskih rezultata, a sa druge proučava uticaj bavljenja sportom na razvoj ličnosti.

Reč "rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana psihologije bavi) ukazuje koliki  uticaj naše shvatanje sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. Sport, onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, je takmičarski orijentisana aktivnost. Onaj ko se bavi sportom se takmiči sa drugim sportistima, bilo da je u pitanju individualni ili kolektivni sport, za osvajanje titule,  za obaranje rekorda. Nauka je na neki način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno društveno shvatanje. Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje. Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome učestvujemo.

Društveno shvatanje sporta utiče i na razvoj ličnosti sportiste. Taj uticaj bi se najkraće mogao objasniti izrekom: "Mens sana in corpore sano".Ova latinska poslovica se može shvatiti na mnogo načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati "fizička disciplina", odn. disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti poručuju da je ispravan.
Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je povećana "psihološka disciplina", odnosno spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav. Međutim, ni želja da se pobedi, ni disciplinovanost, nisu ono što omogućava uspešnost u bavljenju sportom. Potrebni su, ali ne i dovoljni. Ne retko se dešava da se neki sportista "slomi" pod velikim pritiskom, upravo zato što mu nedostaje šire shvatanje i dublji doživljaj sporta. Bavljenje sportom pruža mogućnost za nešto što i neuspehe i nepostizanje rezultata pretvara u pobede. Ono omogućava ispitivanje vlastitih mogućnosti i ograničenja. Ovo, opet, omogućava da se sagledaju načini na koje se mogu pomeriti sopstvene  granice. Pomeranje granica nije potrebno da bi se ostvarili rezultati sami po sebi, već da bi se neko razvijao kao sveukupna ličnost.

Kada sportista postigne ovu usklađenost između sebe i sporta kojim se bavi, nepostizanje određenih rezultata ima drugačije značenje od poraza, kao i pobede. Pobede i obaranje rekorda su samo posledice, a ne suštinski razlozi bavljenja sportom. Možda zvuči paradoksalno, ali najbolje sportske rezultate, one vrhunske, postižu upravo oni sportisti koji su najmanje opterećeni pobedom i porazom. Njih vodi njihov duh i želja da se ostvare.Ovo mogu postići i oni koji se ne bave sportom profesionalno. Telo u pokretu, njegova usklađenost sa mislima i osećanjima, stremljenje ka nekom cilju i kretanje ka njemu, povećava svesnost o tome šta možemo, a šta ne, omogućava pomeranje sopstvenih granica i doživljaj životne radosti i zadovoljstva.


Danijela

субота, 24. јануар 2015.

PSIHOSOMATSKE BOLESTI

Kada neko dođe na psihoterapiju posle izvršenih lekarskih pregleda kojima je utvrđeno da su njegovi telesni poremećaji i problemi povezani sa psihološkim, odn. da se radi o psihosomatskom problemu, onda se radi na onome što je u osnovi problema. Naravno, potrebno je prethodno izgraditi odnos poverenja između terapeuta i klijenta, sagledati širi životni kontekst klijenta. Ali, u traženju odgovora polazimo od simptoma i fizičkih bolesti. Ako su uzroci telesnih bolesti psihološke prirode, onda se radi o nekim slikama, rečima, uverenjima na koje klijent reaguje bolešću. Tokom terapije se radi na njihovom preispitivanju. Svaka psihosomatska bolest ima svoj smisao i poruku. Ako imamo probleme sa kožom, možda se osećamo ugroženo. Koža je mesto kontakta i razdvajanja sa fizičkom sredinom. Ako je doživljavamo ugrožavajućom na bilo koji način po nas, izbegavaćemo kontakt sa njom, a to se može manifestovati kroz kožna oboljenja. Ako imamo bolove u leđima možda osećamo da se “ceo svet svalio na naša ramena”, da svoju životnu situaciju doživljavamo teškom jer preuzimamo odgovornost ne samo za svoj život, već i život drugih. Ako imamo probleme sa vidom i sluhom, možemo ispitati da li postoji nešto sa čime izbegavamo da se suočimo. Artritis je povezan sa preteranim kriticizmom i nefleksibilnošću u odnosima sa drugima. Ako imamo stomačne probleme, možemo se zapitati šta to ne možemo da “svarimo” u psihološkom smislu. Možemo patiti od zatvora ako se teško rešavamo da se odreknemo nečega što nam više nije potrebno.Rad na psihosomatskim bolestima je potreban ne samo zbog toga što nam one otežavaju život, već i zbog toga što nam govore o našim uverenjima na osnovu kojih na život reagujemo bolešću. Psihosomatske bolesti mogu odvesti u pretežno telesne bolesti. Imala sam slučaj klijentkinje koja je zbog škrgutanja zubima tokom noći imala ne samo bolove u vilici i glavobolje, već je i oštetila zube, pa je morala da ide na intervenciju kod stomatologa. Kolitis koji dugo traje može dovesti do proširenja upalnih promena creva i daljih komplikacija.
Kada kažem da je dobro ako svoje simptome i bolesti volimo, to ne znači da treba da radimo na tome da ih imamo, tj. da budemo bolesni. To znači da ih možemo razmatrati sa ljubavlju prema sebi, jer su oni telesni izraz naših nerazrešenih emocionalnih problema, naša reakcija na njih.

Danijela

петак, 23. јануар 2015.

STRAHOVI U PARTNERSKOM ODNOSU

Strahovi u partnerskom odnosu idu u tri smera: strah od partnera, strah od trećih ljudi i strah od sebe.

Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera, dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas onda voli kao takve kakvi nismo. Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. (Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera). Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti, a ne zato što smo sada takvi kakvi smo. (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri podržava ovakav obrazac ljubavi). Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste - strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, društveno prepoznata već 150 godina unazad. Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.

Šta je tu toliko strašno?

Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa. Ako osećamo da je partner sada zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi, onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane, hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati - sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati, tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.

Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" tesno je povezan sa zaljubljenošću, kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, nevezano za žargon, sleng ili književni jezik. Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime, strah od toga da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno, mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas, tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.


Danijela