PSIHOLOGIJA I SPORT

Postoji međusobni uticaj između psiholoških faktora i bavljenja sportom. Proučavanjem ovoga se bavi psihologija sporta. Sa jedne strane istražuje kako psihološki faktori utiču na postizanje sportskih rezultata, a sa druge proučava uticaj bavljenja sportom na razvoj ličnosti.

Reč "rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana psihologije bavi) ukazuje koliki  uticaj naše shvatanje sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. Sport, onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, je takmičarski orijentisana aktivnost. Onaj ko se bavi sportom se takmiči sa drugim sportistima, bilo da je u pitanju individualni ili kolektivni sport, za osvajanje titule,  za obaranje rekorda. Nauka je na neki način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno društveno shvatanje. Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje. Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome učestvujemo.

Društveno shvatanje sporta utiče i na razvoj ličnosti sportiste. Taj uticaj bi se najkraće mogao objasniti izrekom: "Mens sana in corpore sano".Ova latinska poslovica se može shvatiti na mnogo načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati "fizička disciplina", odn. disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti poručuju da je ispravan.
Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je povećana "psihološka disciplina", odnosno spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav. Međutim, ni želja da se pobedi, ni disciplinovanost, nisu ono što omogućava uspešnost u bavljenju sportom. Potrebni su, ali ne i dovoljni. Ne retko se dešava da se neki sportista "slomi" pod velikim pritiskom, upravo zato što mu nedostaje šire shvatanje i dublji doživljaj sporta. Bavljenje sportom pruža mogućnost za nešto što i neuspehe i nepostizanje rezultata pretvara u pobede. Ono omogućava ispitivanje vlastitih mogućnosti i ograničenja. Ovo, opet, omogućava da se sagledaju načini na koje se mogu pomeriti sopstvene  granice. Pomeranje granica nije potrebno da bi se ostvarili rezultati sami po sebi, već da bi se neko razvijao kao sveukupna ličnost.

Kada sportista postigne ovu usklađenost između sebe i sporta kojim se bavi, nepostizanje određenih rezultata ima drugačije značenje od poraza, kao i pobede. Pobede i obaranje rekorda su samo posledice, a ne suštinski razlozi bavljenja sportom. Možda zvuči paradoksalno, ali najbolje sportske rezultate, one vrhunske, postižu upravo oni sportisti koji su najmanje opterećeni pobedom i porazom. Njih vodi njihov duh i želja da se ostvare.Ovo mogu postići i oni koji se ne bave sportom profesionalno. Telo u pokretu, njegova usklađenost sa mislima i osećanjima, stremljenje ka nekom cilju i kretanje ka njemu, povećava svesnost o tome šta možemo, a šta ne, omogućava pomeranje sopstvenih granica i doživljaj životne radosti i zadovoljstva.


Danijela

PSIHOSOMATSKE BOLESTI

Kada neko dođe na psihoterapiju posle izvršenih lekarskih pregleda kojima je utvrđeno da su njegovi telesni poremećaji i problemi povezani sa psihološkim, odn. da se radi o psihosomatskom problemu, onda se radi na onome što je u osnovi problema. Naravno, potrebno je prethodno izgraditi odnos poverenja između terapeuta i klijenta, sagledati širi životni kontekst klijenta. Ali, u traženju odgovora polazimo od simptoma i fizičkih bolesti. Ako su uzroci telesnih bolesti psihološke prirode, onda se radi o nekim slikama, rečima, uverenjima na koje klijent reaguje bolešću. Tokom terapije se radi na njihovom preispitivanju. Svaka psihosomatska bolest ima svoj smisao i poruku. Ako imamo probleme sa kožom, možda se osećamo ugroženo. Koža je mesto kontakta i razdvajanja sa fizičkom sredinom. Ako je doživljavamo ugrožavajućom na bilo koji način po nas, izbegavaćemo kontakt sa njom, a to se može manifestovati kroz kožna oboljenja. Ako imamo bolove u leđima možda osećamo da se “ceo svet svalio na naša ramena”, da svoju životnu situaciju doživljavamo teškom jer preuzimamo odgovornost ne samo za svoj život, već i život drugih. Ako imamo probleme sa vidom i sluhom, možemo ispitati da li postoji nešto sa čime izbegavamo da se suočimo. Artritis je povezan sa preteranim kriticizmom i nefleksibilnošću u odnosima sa drugima. Ako imamo stomačne probleme, možemo se zapitati šta to ne možemo da “svarimo” u psihološkom smislu. Možemo patiti od zatvora ako se teško rešavamo da se odreknemo nečega što nam više nije potrebno.Rad na psihosomatskim bolestima je potreban ne samo zbog toga što nam one otežavaju život, već i zbog toga što nam govore o našim uverenjima na osnovu kojih na život reagujemo bolešću. Psihosomatske bolesti mogu odvesti u pretežno telesne bolesti. Imala sam slučaj klijentkinje koja je zbog škrgutanja zubima tokom noći imala ne samo bolove u vilici i glavobolje, već je i oštetila zube, pa je morala da ide na intervenciju kod stomatologa. Kolitis koji dugo traje može dovesti do proširenja upalnih promena creva i daljih komplikacija.
Kada kažem da je dobro ako svoje simptome i bolesti volimo, to ne znači da treba da radimo na tome da ih imamo, tj. da budemo bolesni. To znači da ih možemo razmatrati sa ljubavlju prema sebi, jer su oni telesni izraz naših nerazrešenih emocionalnih problema, naša reakcija na njih.

Danijela

STRAHOVI U PARTNERSKOM ODNOSU

Strahovi u partnerskom odnosu idu u tri smera: strah od partnera, strah od trećih ljudi i strah od sebe.

Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera, dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas onda voli kao takve kakvi nismo. Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. (Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera). Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti, a ne zato što smo sada takvi kakvi smo. (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri podržava ovakav obrazac ljubavi). Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste - strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, društveno prepoznata već 150 godina unazad. Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.

Šta je tu toliko strašno?

Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa. Ako osećamo da je partner sada zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi, onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane, hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati - sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati, tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.

Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" tesno je povezan sa zaljubljenošću, kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, nevezano za žargon, sleng ili književni jezik. Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime, strah od toga da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno, mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas, tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.


Danijela

PRAZNOVERJE

Praznoverje čine uverenja da postoje određene zakonosti i principi po kojima život funkcioniše, a koja (uverenja) su u suprotnosti sa opšteprihvaćenim društvenim shvatanjima.

Otkud ovakva uverenja?

Jednim delom otuda što u društvu, pored  kulture, postoje i potkulture (različite od mainstream kulture) i kontrakulture (suprotstavljene mainstream kulturi).

Kontrakulture veoma često dele osnovna uverenja ("zdrav razum") o tome kako život funkcioniše sa mainstream kulturom, a razlikuju se u nekim izvedenim uverenjima (koja se istina, u krajnjoj liniji zasnivaju na zdravom razumu, ali ne samo na njemu, već i na mnogim pretpostavkama i zaključcima koji su specifični za tu kontrakulturu) i vrednostima.

Međutim, dešava se da kontrakulture imaju i specifična osnovna uverenja o funkcionisanju realnosti. Uverenja koja su u suprotnosti sa zdravim razumom. Jedan od primera za to je okultizam. Beli magovi se mogu smatrati delom ove kontrakulture.

Kulturološke razlike nisu jedini razlog za odstupanje od zdravog razuma. Drugi važan razlog je i takozvana harizma onoga ko poziva na odstupanje. Harizma bi se mogla definisati na razne načine, ali razmotrimo je, ovom prilikom, kao sposobnost da se, načinom komuniciranja, skrene pažnja većeg broja ljudu. Harizma se koristi da bi se pažnja ljudi privukla, ali i da bi se usmerila na takav način da slušalac/gledalac/čitalac izvuče određene zaključke. Ovi zaključci mogu biti i u suprotnosti sa zdravim razumom.

Razume se, beli magovi nisu jedini koji koriste harizmu da bi naveli ljude na određene zaključke koji su u suprotnosti sa zdravim razumom. Isto tako, harizma se može koristiti i da bi se osnažio zdrav razum. To što neko radi protivno zdravom razumu nije samo po sebi loše, kao što i delovanje u skladu sa zdravim razumom nije samo po sebi dobro. Nije moguće na kulturološki neutralan način utvrditi da li je nesto dobro ili loše, jer su etičke norme sastavni deo kulture.


Ipak, pošto zdrav razum u sebi sadrži mehanizme za preispitivanje sopstvene sadržine, on predstavlja dinamičnu, a i transparentnu kategoriju. Mnogi alternativni sistemi ne mogu se ovime pohvaliti. Ipak, ima izuzetaka. Ima alternativnih modela koji predviđaju mehanizme za sopstveno preispitivanje. Nasuprot tome, moguce je i "zdrav razum" koristiti na dogmatički način, zanemarujući njegov potencijal za samopreispitivanje. To se onda pretvara u slepo verovanje u ono što je naučeno u osnovnoj školi.





Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LITTLE LIES

Postoje dve najčešće situacije u kojima lažemo, i obe uključuju nerealna očekivanja.
Prva situacija je da lažemo jer ne želimo da budemo doživljeni onakvi kakvi jesmo. Zašto? Zato što očekujemo da treba da izgledamo, ponašamo se i živimo na određeni način. Kako se ta očekivanja ne poklapaju sa realnošću, nastojimo da to sakrijemo I prikrijemo. Sakrivanjem od drugih u stvari se krijemo od sebe, jer, na osnovu empatije, u drugima prepoznajemo sebe. Laganjem drugih, pokušavamo da zavaramo sebe, jer naš život nije u skladu sa našim očekivanjima.
Druga opcija je da lažemo zato da bismo izmanipulisali nekoga. Da bismo dobili od nekoga nešto. Nešto što ta osoba ne želi da nam da u okolnostima kakve jesi, ali bi želela da nam da kad bi oklonosti bile drugačije. Mi onda jednostavno lažemo da su te okolnosti drugačije. Ovde se opet radi o problemu očekivanja. Mi od drugih ljudi nešto očekujemo, pa kad oni to ne žele da nam daju, mi manipulišemo realnošću da bi smo fingirali situaciju u kojoj oni to žele da nam daju. Ovo ne mora biti samo pozitivno očekivanje – očekivanje da nam neko nešto da ili učini, već može biti i negativno očekivanje - očekivanje da nam neko ne učini nešto nažao. Na primer, očekujemo da nas državni organi ne stave u zatvor. Međutim, oni to naše očekivanje nisu spremni da ostvare, osim ukoliko poštujemo neka pravila, tj. ne činimo krivična dela zaprećena zatvorom. Ako ipak učinimo takvo delo, mi na sudu lažemo da ga nismo učinili, zato da ne bismo otišli u zatvor. 

Očigledno, problem laganja je problem očekivanja. Što su nam nerealnija očekivanja od života i od ljudi, to imamo veću potrebu da lažemo.

Danijela


 
















Photo by Nemanja Stojanović

SEBIČNOST

Koncept "sebičnost" polazi od toga da postoji neka optimalna ravnoteža između vođenja računa o sopstvenim intersima i vođenja računa o interesima drugih. Prema ovoj teoriji, osobe koje previše vode računa o sopstvenim interesima - a premalo o tuđim – smatraju se sebičnim osobama.

Naravno, očigledan problem sa ovim konceptom je nemogućnost pronalaženja tačnih pravila o tome koilko bi trebalo voditi računa o svojim, a koliko o tuđim interesima. Međutim, pored ovog očiglednog problema, postoji još jedan, malo suptilniji: nije moguće tačno utvrditi u čijem interesu je neko ponašanje. Ljudi veoma često misle da nešto rade u tuđem interesu, a zapravo to rade prvenstveno zbog sebe. I obrnuto, dešava se da čovek misli da nešto radi zbog sebe i svojih želja i potreba, a zapravo to radi zbog vrednosti koje su mu nametnuli drugi. Ova prva situacija je javnosti veoma dobro poznata i smatra se perfidnim oblikom sebičnosti. Druga situacija je manje poznata, ali je za psihologiju veoma relevantna. Naime, mnogi pshološki problemi potiču upravo od toga što spolja nametnute vrednosti –introjekte – doživljavamo kao nešto svoje (često čak i kao nešto najličnije). Može se desiti da provedemo veći deo života boreći se za vrednosti koje uopšte nisu naše. S obzirom na ove probleme u praktičnoj primeni koncepta sebičnosti, smatram da je najbolje ne tretirati ga kao psihološki pojam, jer on to i nije.

Iako je danas popularano kombinovanti psihologiju i moral, smatram da je najbolje jasno razdvojiti psihologiju od moralisanja. Moral kao skup etički inspirisanih normi koje su u datom vremenu i mestu dominantne svakako ima svoj značaj, ali taj značaj se nikako ne ogleda u tome da moral predstavlja nekavu dopunu psihološkog metoda. Sa stanovišta psihologije nije relevantno da li osoba poklanja više pažnje svojim ili tuđim interesima, nego da li osoba može normalno da funkcioniše u svom prirodnom i društvenom okruženju. Normalno funkcionisanje ne zahteva pronalaženje nekave posebne ravnoteže između svojih i tuđih interesa, nego identifikovanje situacija u kojima je moguće, dozvoljeno ili čak preporučljivo dati prednost određenom tipu interesa. Ima, naime, situacija u kojima je sasvim normalno dati prednost onome što se tradicionalno smatra ličnim interesom, kao što ima i situacija u kojima je preporučljivo dati prednost onome što se smatra opštim interesom. Ima i situacija u kojima je moguće i jedno i drugo, i tada izbor izlazi iz domena psihologije, i prelazi u domen etike.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

EMPATIJA

Empatija je sposobnost da se uživimo u osećanja druge osobe. Da zamislimo kako se ona oseća i da osetimo to isto osećanje.. Na primer, osećamo tugu koju zamišljamo da druga osoba oseća. Naravno, ne možemo da se zaista uživimo u to kako se neko oseća, nego jedino u svoju zamisao o tome kako se ta osoba oseća. Mi o tome nemamo nikakva direktna saznanja, nego možeš da nagađamo - da izvlačimo zaključke iz onoga što vidimo i čujemo. Na primer, ako vidimo da neko plače, mi ćemo pretpostaviti da je tužan. Ako vidimo da je nasmejan, pretpostavićemo da je veseo. Empatija je važna u međljudskim odnosima, jer nam omogućuje da druge ljude vidimo kao slične sebi. Omogućuje emotivno zbližavanje sa drugima. Da li je moguće imati premalo ili previše empatije? Jeste. Ljudi koji imaju nedovoljo razvijenu empatiju slabije razumeju svet oko sebe. Konkretno, slabije razumeju druge ljude. Ovo, međutim, ne treba mešati sa nedostatkom saosećanja. Saosećanje je želja da se drugi oseća prijatno i da se ne oseća neprijatno. Zamislivo je da neko ima sasvim dovoljno razvijenu empatiju (odlično razume kako se drugi osećaju), ali ga nije mnogo briga da drugima bude prijatno. Pa ipak, za očekivati je da ako bolje razumemo kako se drugi oseća, ako više možemo da se uživimo u to, da će nam i više biti stalo do toga kako se drugi osećaju. Kako možemo razvijati empatiju?
Budimo kreativni. Pronalazimo sličnosti između situacija u kojima se drugi nalaze sa situacijama u kojima smo mi sami bili. Čak i kada ove sličnosti nisu očigledne. Ovo je za psihoterapeute naročito interesantno u situaciji kada treba da se uživimo u osećanja osobe sa kojom smo u konfliktu. Rešavanje konflikta pomaže razvijanje empatije, jer zbog ovog brzog fidbeka dobijamo motivaciju da radimo na razvijanju empatije, čak i kada to nije od neposredne koristi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović