Strahovi u partnerskom odnosu idu u tri smera: strah od partnera, strah od trećih ljudi i strah od sebe.
Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera, dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas onda voli kao takve kakvi nismo. Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. (Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera). Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti, a ne zato što smo sada takvi kakvi smo. (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri podržava ovakav obrazac ljubavi). Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste - strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, društveno prepoznata već 150 godina unazad. Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.
Šta je tu toliko strašno?
Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa. Ako osećamo da je partner sada zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi, onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane, hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati - sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati, tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.
Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" tesno je povezan sa zaljubljenošću, kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, nevezano za žargon, sleng ili književni jezik. Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime, strah od toga da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno, mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas, tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.
Danijela
Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera, dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas onda voli kao takve kakvi nismo. Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. (Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera). Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti, a ne zato što smo sada takvi kakvi smo. (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri podržava ovakav obrazac ljubavi). Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste - strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, društveno prepoznata već 150 godina unazad. Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.
Šta je tu toliko strašno?
Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa. Ako osećamo da je partner sada zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi, onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane, hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati - sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati, tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.
Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" tesno je povezan sa zaljubljenošću, kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, nevezano za žargon, sleng ili književni jezik. Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime, strah od toga da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno, mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas, tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.
Danijela
Нема коментара:
Постави коментар