Ovaj blog objavljujem kao uvod, takoreći pred - blog, za naredni, koji će biti o osećanju smešnog i smislu za humor. Radi se o jednom događaju koji je meni bio jako smešan, a nekima od onih sa kojima sam htela da podelim to, nije. Dakle, poenta je da su različitim ljudima smešne različite stvari, i na to utiče više faktora o kojima ću pisati.
Evo događaja.
Krenula sam da posetim Jelenu, svoju sestru od tetke. Ona je tada živela u Vranju, u naselju koje se zove "Češalj". Došla sam do njene zgrade, popela se na prvi sprat na kome je stanovala i otvorila vrata (oni nikada nisu zaključavali stan). Zapahnuo me je dobro poznati miris duvanskog dima i nekog jela. Otišla sam do kuhinje-trpezarije gde su svi provodili najviše vremena. Tamo je za stolom sedeo jedan mladić i pušio cigaretu. Odmah sam se iznervirala što me Jelena nije dočekala kao što smo se dogovorile, i još je ostavila stranog čoveka samog u kući.
Rekla sam mu: "Zdravo" i sela i ja za sto.
On je nastavio da puši i nije ništa rekao. Sedeli smo tako desetak minuta. Postajao mi je sve sumnjiviji i sve me više nervirao svojim drskim ponašanjem (potpuno mirnim sedenjem i neobraćanjem pažnje na mene).
Rekla sam mu, koliko da shvati sa kim ima posla: "Ja sam Jelenina sestra".
On mi je rekao: "Ja sam Jelenin brat".
Nisam mogla da poverujem da neko može biti toliko drzak da me gleda u oči i laže.
"Jel' da?", kazala sam ironično - sarkastično.
"Čudo da se ne poznajemo", reče on potpuno hladno.
"Ja sam iz Beograda", naglasih.
"Pa šta?", upita on ironično - sarkastično.
Gledali smo se jedno dva minuta i onda shvatili da nešto nije u redu.
Evo šta nije bilo u redu: naselje se zove "Češalj" zato što su sve zgrade potpuno iste. Ušla sam u pogrešnu zgradu, u pogrešan stan, i razgovarala sa dečkom koji ima sestru koja se takođe zove Jelena.
Nikome kasnije dugo nisam pričala o ovome, ali se pročulo - Vranje je mali grad, a moja sestra Jelena je bila drugarica sa tom Jelenom, sestrom hladnokrvnog mladića koga nije impresionirala gošća iz Beograda.
Sve ovo se dešavalo pre par stotina godina, tako da sam vremenom počela da zaboravljam na svoju sramotu, te sam mogla i da pričam o tome. Ali nikome nikada nije bilo toliko smešno kao meni.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар