BORDERLINE

U svom psihosocijalnom razvoju prva faza kroz koju prolazimo i koja počinje po rođenju je faza sticanja osećanja osnovnog poverenja. Ukoliko roditelji zadovoljavaju naše psihofizičke potrebe u tom periodu, stvaraju se dobre osnove da tokom života znamo da možemo verovati svetu. Odnos koji imamo prema roditeljima, odn. ljudima koji se staraju o nama, je osnova za izgrađivanje odnosa prema drugim ljudima. Sigurnost i poverenje koje tada osetimo omogućavaju nam da stvaramo zadovoljavajuće interpersonalne odnose.

Kada dete stekne osećanje sigurnosti i poverenja u roditelje, emocionalno se vezuje za njih. Prvi doživljaj sebe imamo na osnovu toga kako se roditelji odnose prema nama, pa je sa ovime povezano i sticanje osećanja vrednosti. Osećaj sebe izgrađujemo na osnovu odnosa koji imamo sa značajnim drugim osobama, prvenstveno sa majkom.

Dete je u tim ranim danima prilično zavisno od majke i neophodna su mu majčinska ljubav i pažnja za budući normalan razvoj. Ukoliko ne dobije to što mu treba, dete neće biti u stanju da adekvatno razreši fazu odvajanja i osamostaljivanja (od sredine prve godine do treće godine). Ovo se može desiti ako je majka emotivno udaljena, depresivna, ako ne prihvata ili naizmenično prihvata i odbacuje dete. Ovo deluje frustrirajući na dete i dovodi do razvoja primarne ambivalencije (istovremeno ljubav i mržnja prema majci). Razvoj ličnosti deteta ide tako da ono internalizuje ("pounutruje") figuru majke, tako da će imati konflikt unutar svoje ličnosti ukoliko doživljava majku i kao dobru i kao lošu. Ovo dovodi do unutrašnje napetosti i rezultira sklonošću da se deo ličnosti koji je formiran pod uticajem "lošeg" objekta (frustrirajuće majke) izbacuje kroz agresivnost, ili, ako se ovo ne desi, do potrebe za idealizacijom "dobrog" objekta (dobra majka). Kao posledica ovoga dete se neće razviti u zrelu ličnost, druge ljude neće doživljavati kao celovite (jer i samo neće biti razvojno zaokruženo), idealizovaće ih ili omalovažavati.

Glavni problemi se svode na nestabilnost poimanja samog sebe, odnosa sa drugima i nestabilnost raspoloženja.

Doživljaj sebe, kao i odnosi sa drugim ljudima, su veoma nestabilni, a samim tim i emocije i njihova kontrola.

Zato osobe koje imaju ovaj poremećaj ulažu veliki napor u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih veza, vezivanja za druge osobe i upuštanja u bliske odnose. Naročito problematično može biti seksualno ponašanje - često je nemarno i promiskuitetno, kao i zloupotreba droga, preterivanje u hrani ili piću ili trošenju novca. Mogu biti prisutne suicidalne tendencije ili pokušaji suicida. Umesto suicidalnosti, borderline tip se može samokažnjavati na različite druge načine. Prisutan je hronični osećaj praznine. Osećaj ljutnje i besa je intenzivan, teško je ili nemoguće kontrolisati ga.

Osobe sa ovim poremećajem su hronično su nezadovoljne, razočarane, stalno se osećaju uskraćenim, ali istovremeno su i veoma otporne i sposobne da se oporave posle raznih životnih padova. Možda je najkarekterističnije osećanje beskrajne praznine i besmislenosti svega.

U psihoterapiji je jako važno da terapeut pokazuje empatiju i prihvatanje ovakvog klijenta, kao i da pokazuje da će biti tu, ostati uz njega, da ga neće napustiti i da će tolerisati njegove nagle promene raspoloženja, bes, a često i mržnju.


 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LOLITA

Poslednjih godina sve češće na psihoterapiju dolaze devojke koje imaju problema sa ishranom (uglavnom je u pitanju anoreksija). Bolje rečeno, dovode ih, i to uglavnom njihove majke. Zabrinute su za  zdravlje svojih kćeri i uzaludna su svi pokušaji da im objasne da izgledaju lepo i da nema potrebe da se izgladnjuju.

Sam postupak uzimanja hrane od početka našeg života ima i višestruko emocionano značenje. Dete preko usta, tj. preko hrane, stiče prva iskustva o svetu. Preko dojenja beba ostvaruje najneposredniji dodir sa majkom. Jedan od najvažnijih zadataka i uloga roditelja je da detetu omoguće ishranu potrebnu za njegovo preživljavanje, rast i razvoj. Sve ovo može dovesti do toga da dete od uzimanja ii neuzimanja hrane napravi moćno oružje manipulacije okolinom.

Postoje mnogi poremećaji ishrane, ali sa psihološke tačke gledišta posebno su važne anoreksija i bulimija.

Anoreksija je svesno, samonametnuto uzimanje minimalnih količina hrane koje je praćeno rapidnim gubitkom težine. Ovo često može direktno da ugrožava život.

Anoreksija se javlja obično u doba pretpuberteta i češća je kod devojčica nego kod dečaka.

Danas se smatra da u osnovi anoreksije ne stoje organski razlozi, već razlozi psihičke prirode.

Osobe koje su sklone anoreksiji imaju anankastični tip ličnosti. Anankastične ličnosti poseduju psihološke strukture samoprezira i inferiornosti i ne prave razliku između sebe i svojih postupaka. Obično postavljaju stroge moralne zahteve da bi imale osećanje samopoštovanja.

Ove osobe često uzimanje hrane povezuju sa agresivnim i seksualnim potrebama prema kojima imaju snažan otpor. Hrana za njih ima značenje nečeg seksualnog i agresivnog. Otpor prema uzimanju hrane je zapravo otpor prema odrastanju.

Bulimija predstavlja neadekvatno uzimanje velikih količina hrane. Ovo dovodi do preterane debljine i mnogih zdravstvenih problema. Osobe koje su joj sklone su oralno orijentisane, imaju potrebu za izuzetno mnogo ljubavi i pažnje. Ovu glad za ljubavlju pokušavaju da utole unošenjem velikih količina hrane u organizam. Tokom detinjstva se dešava da roditelji, obično majke, zbog nesposobnosti da detetu pruže ljubav, pružaju zamenu za nju - hranu.

Ovi poremećaji ishrane se javljaju već tokom detinjstva, a onda u nekom obliku mogu nastaviti da egzistiraju, ukoliko se nešto ne preduzme.

U psihoterapiji se radi na psihološkim uzrocima poremećaja ishrane, a doktori i nutricionisti se bave onime što je posledica ovih uzroka- zdravstveni problemi i određivanje adekvatnog načina ishrane. Važno je naglasiti da je potrebno baviti se svim aspektima problema poremećaja ishrane, inače može doći do beskrajnog razvlačenja rešavanja problema, jo - jo efekta tokom držanja dijeta, problema sa zdravljem.

U psihoterapiji anoreksije je važan rad na samoprihvatanju i samoljubavi i slabljenju psiholoških struktura koje upućuju stroge zahteve da bi do ovoga došlo.

Kada je u pitanju bulimija takođe je važan rad na povećanju samopouzdanja i samoljubavi.

Kao što se iz izloženog da videti, u psihoterapijskom radu na problemima poremećaja ishrane je neizbežan rad na odnosima sa roditeljima i, rečnikom geštalt terapije, dovršavanje "nedovršenih poslova" iz perioda detinjstva.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

THAT'S WHAT FRIENDS ARE FOR

Ovih dana se osećam umorno i bez energije. Čujem da se i drugi žale na to. Kažu – proćni umor.

Razgovarala sam sa jednim prijateljem o ovome, malo smo se našalili, i ja sam se osećala bolje.

Proleće kao godišnje doba može biti povezano sa nedostatkom energije, ali i neki psihološki uzroci.

Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju.  Ovo  vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti. 

Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti  (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona

provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već  senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka,  jer ne umemo da budemo u njemu. Da se radi o emocionalnoj navici  i „nedovršenom poslu“možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes.  Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.

Naravno, možemo ponekad „pobeći“ od nekih osećanja – popričati sa prijateljima, izaći negde, baviti se nekim sportom. Ali, na kraju se ponovo opet pojave oni momenti u kojima se osetimo iscrpljeno i ostavljeno od svih, momenti u kojima se suočavamo sa nekim osećanjima koja su nam jako neprijatna. Glavni problem je to što smo ih celog života izbegavali, tako da nam sada izgledaju potpuno nepoznata i strana. A sve ono što je nepoznato i strano deluje zastrašujuće i opasno.

 Kada malo bolje razmislimo, svaki„pad energije“ može voditi do takvih trenutaka. A onda je dobro rešenje suočiti se sa onim od čega bežimo.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

DA LI JE TO ZAISTA TAKO?

 

Dani kao što su nedelje i praznici predstavljaju odstupanje od našeg uobičajenog ritma života koji ponekad prelazi u rutinu. Oni imaju svoju funkciju - odmor, proslava, obeležavanje nekih događaja. Istovremeno mogu biti i prilika za nešto drugačiji način gledanja na sopstveni život. Naravno, ovo se može raditi i drugim danima, ali je tada možda potreban veći napor volje za tako nešto.

Težnja kojom se rukovodimo u svakodnevnom životu je težnja ka ravnoteži. Ona nam omogućava osećanje mira i sigurnosti.
Tokom života se, međutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem.
Da bismo se razvijali kao ličnosti  dobro je da pratimo sebe, svoje potrebe za promenom, da donosimo nove odluke. I spoljašnje promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.
Kada je poremećen naš uobičajeni način funkcionisanja, a novi još nije ustanovljen, dolazi do krize i osećanja uznemirenosti.  Ovo osećanje nije prijatno i stimuliše nas na nalaženje novih rešenja. Važno je uvideti svrhu nalaženja novih rešenja. Ukoliko pokušavamo da ih nađemo da bismo zadržali dotadašnji način života ili da bismo "bili kao i pre" (psihoterapeut ovo dosta često čuje od svojih klijenata koji mu se obraćaju za pomoć u svojim kriznim situacijama), velika je verovatnoća da ćemo podleći nekom maladaptivnom obliku ponašanja (npr. gubitak bliske osobe, gubitak posla, ulazak u klimaks, penzionisanje i sl, mogu dovesti do pojave alkoholizma, preteranog trošenja novca na održavanje spoljašnjeg mladalačkog izgleda itd.). Do ovoga dolazi zbog težnje ka nemogućem. Sve je u stalnoj promeni i ništa ne može biti kao pre.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.


 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović