Poslednjih godina sve češće na psihoterapiju dolaze devojke koje imaju problema sa ishranom (uglavnom je u pitanju anoreksija). Bolje rečeno, dovode ih, i to uglavnom njihove majke. Zabrinute su za zdravlje svojih kćeri i uzaludna su svi pokušaji da im objasne da izgledaju lepo i da nema potrebe da se izgladnjuju.
Sam postupak uzimanja hrane od početka našeg života ima i višestruko emocionano značenje. Dete preko usta, tj. preko hrane, stiče prva iskustva o svetu. Preko dojenja beba ostvaruje najneposredniji dodir sa majkom. Jedan od najvažnijih zadataka i uloga roditelja je da detetu omoguće ishranu potrebnu za njegovo preživljavanje, rast i razvoj. Sve ovo može dovesti do toga da dete od uzimanja ii neuzimanja hrane napravi moćno oružje manipulacije okolinom.
Postoje mnogi poremećaji ishrane, ali sa psihološke tačke gledišta posebno su važne anoreksija i bulimija.
Anoreksija je svesno, samonametnuto uzimanje minimalnih količina hrane koje je praćeno rapidnim gubitkom težine. Ovo često može direktno da ugrožava život.
Anoreksija se javlja obično u doba pretpuberteta i češća je kod devojčica nego kod dečaka.
Danas se smatra da u osnovi anoreksije ne stoje organski razlozi, već razlozi psihičke prirode.
Osobe koje su sklone anoreksiji imaju anankastični tip ličnosti. Anankastične ličnosti poseduju psihološke strukture samoprezira i inferiornosti i ne prave razliku između sebe i svojih postupaka. Obično postavljaju stroge moralne zahteve da bi imale osećanje samopoštovanja.
Ove osobe često uzimanje hrane povezuju sa agresivnim i seksualnim potrebama prema kojima imaju snažan otpor. Hrana za njih ima značenje nečeg seksualnog i agresivnog. Otpor prema uzimanju hrane je zapravo otpor prema odrastanju.
Bulimija predstavlja neadekvatno uzimanje velikih količina hrane. Ovo dovodi do preterane debljine i mnogih zdravstvenih problema. Osobe koje su joj sklone su oralno orijentisane, imaju potrebu za izuzetno mnogo ljubavi i pažnje. Ovu glad za ljubavlju pokušavaju da utole unošenjem velikih količina hrane u organizam. Tokom detinjstva se dešava da roditelji, obično majke, zbog nesposobnosti da detetu pruže ljubav, pružaju zamenu za nju - hranu.
Ovi poremećaji ishrane se javljaju već tokom detinjstva, a onda u nekom obliku mogu nastaviti da egzistiraju, ukoliko se nešto ne preduzme.
U psihoterapiji se radi na psihološkim uzrocima poremećaja ishrane, a doktori i nutricionisti se bave onime što je posledica ovih uzroka- zdravstveni problemi i određivanje adekvatnog načina ishrane. Važno je naglasiti da je potrebno baviti se svim aspektima problema poremećaja ishrane, inače može doći do beskrajnog razvlačenja rešavanja problema, jo - jo efekta tokom držanja dijeta, problema sa zdravljem.
U psihoterapiji anoreksije je važan rad na samoprihvatanju i samoljubavi i slabljenju psiholoških struktura koje upućuju stroge zahteve da bi do ovoga došlo.
Kada je u pitanju bulimija takođe je važan rad na povećanju samopouzdanja i samoljubavi.
Kao što se iz izloženog da videti, u psihoterapijskom radu na problemima poremećaja ishrane je neizbežan rad na odnosima sa roditeljima i, rečnikom geštalt terapije, dovršavanje "nedovršenih poslova" iz perioda detinjstva.
Postoje mnogi poremećaji ishrane, ali sa psihološke tačke gledišta posebno su važne anoreksija i bulimija.
Anoreksija je svesno, samonametnuto uzimanje minimalnih količina hrane koje je praćeno rapidnim gubitkom težine. Ovo često može direktno da ugrožava život.
Anoreksija se javlja obično u doba pretpuberteta i češća je kod devojčica nego kod dečaka.
Danas se smatra da u osnovi anoreksije ne stoje organski razlozi, već razlozi psihičke prirode.
Osobe koje su sklone anoreksiji imaju anankastični tip ličnosti. Anankastične ličnosti poseduju psihološke strukture samoprezira i inferiornosti i ne prave razliku između sebe i svojih postupaka. Obično postavljaju stroge moralne zahteve da bi imale osećanje samopoštovanja.
Ove osobe često uzimanje hrane povezuju sa agresivnim i seksualnim potrebama prema kojima imaju snažan otpor. Hrana za njih ima značenje nečeg seksualnog i agresivnog. Otpor prema uzimanju hrane je zapravo otpor prema odrastanju.
Bulimija predstavlja neadekvatno uzimanje velikih količina hrane. Ovo dovodi do preterane debljine i mnogih zdravstvenih problema. Osobe koje su joj sklone su oralno orijentisane, imaju potrebu za izuzetno mnogo ljubavi i pažnje. Ovu glad za ljubavlju pokušavaju da utole unošenjem velikih količina hrane u organizam. Tokom detinjstva se dešava da roditelji, obično majke, zbog nesposobnosti da detetu pruže ljubav, pružaju zamenu za nju - hranu.
Ovi poremećaji ishrane se javljaju već tokom detinjstva, a onda u nekom obliku mogu nastaviti da egzistiraju, ukoliko se nešto ne preduzme.
U psihoterapiji se radi na psihološkim uzrocima poremećaja ishrane, a doktori i nutricionisti se bave onime što je posledica ovih uzroka- zdravstveni problemi i određivanje adekvatnog načina ishrane. Važno je naglasiti da je potrebno baviti se svim aspektima problema poremećaja ishrane, inače može doći do beskrajnog razvlačenja rešavanja problema, jo - jo efekta tokom držanja dijeta, problema sa zdravljem.
U psihoterapiji anoreksije je važan rad na samoprihvatanju i samoljubavi i slabljenju psiholoških struktura koje upućuju stroge zahteve da bi do ovoga došlo.
Kada je u pitanju bulimija takođe je važan rad na povećanju samopouzdanja i samoljubavi.
Kao što se iz izloženog da videti, u psihoterapijskom radu na problemima poremećaja ishrane je neizbežan rad na odnosima sa roditeljima i, rečnikom geštalt terapije, dovršavanje "nedovršenih poslova" iz perioda detinjstva.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар