Pre petnaestak godina počeo je da dolazi
kod mene na terapiju mlad čovek od dvadeset godina. Filip je je došao zbog zastoja u studiranju.
Majka mu je pružila podršku, a ona je i finasirala terapiju.
Majka je bila njegov saveznik u mnogim životnim
situacijama. Stariju sestru u tom
periodu nije mnogo pominjao, ali je otac bio lajt motiv – jedna vrsta tiranina
koji ih je svo troje emotivno zlostavljao.
Njegove priče o detinjstvu su bile pune
prigušenih i bolnih sećanja na događaje u kojima je otac radio onako kako je
njemu odgovaralo, a Filip i sestra su zaklonjeni iza majke "gutali" sve to.
Rad sa adolescentima, kao i onima koji su
tu negde sa svojom zrelošću, obično započinjem sa preispitivanjem raznih
„treba“ i "mora" nasuprot "hoću" i "želim".
To pomaže u osvešćivanju vlastitih potreba , želja, stavova, nasuprot onima koji su nekritički usvojeni tokom
odrastanja.
Kod Filipa je bilo mnogo "treba" i "mora".
Za njega je bilo iznenađujuće da toliko stvari u njegovom životu zapravo nisu
njegov izbor. Kako mu je postajalo jasnije šta želi, a šta ne, počeli su sukobi
sa ocem. Ranije mu je bilo nezamislivo da se otvoreno suprotstavi ocu. Sve je
to nekako išlo preko majke. Promene u
Filipovom ponašanju su zasmetale ne samo ocu, već i majci. Poslala je sina na
psihoterapiju da bi rešio jedan problem, a pojavili su se novi. Posle nekog
vremena, prestala je da mu plaća dolaske na psihoterapiju. Filip je počeo da
daje časove matematike i da sam sebe finansira.
Kada radim sa adolescentima obično u nekom
trenutku uključim i roditelje – dođu makar na jednu konsultaciju. Oni uglavnom
sami i izraze tu želju. Filipovi roditelji nisu nikada došli. Došla je sestra.
Naravno, nisam joj pričala o onome na čemu je Filip radio na terapiji (to uvek
ostaje između klijenta i terapeuta, terapeut ima obavezu čuvanja tajne). To i
nije bila njena želja. Htela je samo da dođe i da popriča sa mnom uopšteno, da
me upozna. Ono što sam tokom našeg razgovora mogla da osetim je velika ljubav i
nežnost prema Filipu i neka vrsta zahvalnosti što mu pomažem.
Filip je završio fakultet. Ono što je važno je da je shvatio da je
njegov život njegova stvar i da nije "osuđen" na obrasce ponašanja koje je
usvojio u porodici. Da ne mora da ćuti i trpi kao njegova majka i da može da
dozvoli sebi da radi kako mu odgovara. Takođe, važno je i to što je uspeo da
razgraniči šta je ono što želi od onoga što je mislio da želi. I, najvažnije,
da uvidi da se neka "želim" i "hoću" podudaraju sa nekim "treba" i "mora".
Adolescencija
je važan životni period. Ono sto je čini posebno interesantnom je to što nas
vodi iz sveta detinjstva u svet odraslih.
U
životu deteta najveći uticaj na njegov razvoj imaju roditelji i primarna
porodica. Ono izgrađuje svoju ličnost unošenjem, introjekcijom, onoga što
dolazi iz ovog okruženja. Samim tim je uglavnom dobro uklopljeno u porodični
milje.
Adolescent
ima šire polje u koje se uklapa. Za to uklapanje je potrebno preispitivanje
onoga što je usvojeno od roditelja - raznih "treba" i
"mora". On se okreće društvu vršnjaka i društvu. Sistem vrednosti
koji je ranije usvojio sada preispituje, koriguje, ponekad i odbacuje. Formira
sistem vrednosti koji mu omogućava da funkcioniše, u većoj ili manjoj meri
uspešno, kao član društva. Ovo je period ispitivanja i eksperimentisanja. Greške
koje se čine su važne jer su dobra smernica za to kako nešto nije dobro činiti.
Da se nisu desile, odn. da ih adolescent nije načinio, ne bi imao uvida u to.
Naravno, nije neophodno, niti je preporučljivo baš o svemu učiti na greškama,
dobro je uzeti u obzir i iskustvo drugih. Ali je nepotrebna često preterana
briga roditelja od grešaka koje njihov adolescent može načiniti.
Ono odakle dete ide je njegova porodica. A ono kuda ide je društvo. Adolescencija
je prelazni period sa mnogo nepoznanica. Primarna porodica ostaje, naravno, u životu
mlade osobe, ali se menja njen položaj u životnom polju. Društvo i vršnjaci
dobijaju više na značaju, rečnikom geštalt terapije oni postaju figura u polju.
Društvo
utiče na izgrađivanje novog sistema vrednosti adolescenta. Zato je od velikog
značaja da taj sistem bude takav, kada je društvo u pitanju, da omogućuje dobar
i kvalitetan život uz toleranciju i razumevanje za sve njegove članove. Ovo je
dobro i za pojedinca i za društvo.
Dakle,
dobro je da i porodica i društvo imaju sluha za krizu kroz koju prolaze
adolescenti. Adolescenti formiraju svoj sistem vrednosti na osnovu onoga sto se
manifestuje vise na planu ponašanja, a ne toliko na verbalnom planu. Ako
roditelji i društvo žele da adolescent poštuje određene norme ponašanja koje su
za opštu dobrobit, dobro je da i sami neguju i pokazuju poštovanje prema ličnosti
adolescenta. Time mu pružaju model ponašanja i stvara se pogodna situacija za
njegovo sazrevanje.
Odnos
postovanja je jako bitan i inace, a u ovom periodu pogotovu. Kada nekome
pokazujemo da ga prihvatamo i cenimo kao ljudsko bice, postavljamo osnovu za
dobru komunikaciju i za dobar odnos.
Danijela
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар