KONTAKT

Osnovna težnja kojom se rukovodimo u životu je težnja ka ravnoteži.  Svako od nas ima sposobnost samo-regulacije i u našoj prirodi je da težimo zdravlju, ravnoteži I celovitosti. Kada je ravnoteža poremećena, javlja se potreba koja izbija u prvi plan (jezikom geštalt terapije postaje figura), a druge, manje važne potrebe u tom trenutku se privremeno povlače i predstavljaju pozadinu.

Kada smo formirali figuru, mi pokušavamo i da stupimo u kontakt sa njom. Npr. kada smo usamljeni, pokušavamo da pronađemo odgovarajuće društvo, kada smo gladni nastojimo da unesemo hranu u organizam, kada osećamo da nismo u kontaktu sa nekim delom sebe, pokušavamo da mu se približimo. Ponašanje može da bude usmereno ka sebi ili ka drugima.

Da bismo zadovoljili potrebe, zatvorili geštalt i prešli na drugi "posao", moramo najpre da imamo sposobnost da osetimo šta nam je potrebno, da budemo u kontaktu sa sobom i svojim potrebama.

Međutim, moguće je i da  budemo ili da ne budemo u kontaktu sa nekim delom sebe, tj. da budemo ili ne budemo  svesni nekog dela sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osećanja, neprijatnih tema i sl.). Zbog toga se u geštalt terapiji sugeriše dolaženje u kontakt kako bi se povećala svesnost o sebi i o okolini istovremeno.

Čovek je u sadejstvu sa svojom okolinom i čini sa njom dinamičko polje. Mora da se menja od trenutka do trenutka da bi opstao.  Poremećaj se javlja kada počne da koristi stalno iste oblike ponašanja. Do ovoga dolazi zbog nekog problema koji je imao u prošlosti, kada je počeo da prekida sebe, da ne dovršava neki geštalt iz nekih razloga. Suština problema je u tome što on nastavlja da čini to i u sadašnjosti, ovde i sada. Kada prekinemo kontakt sa nekim osećanjem smanjuje se opseg emotivnog doživljanja , pa onda ne samo da nismo ljuti, tužni itd, nego nismo ni radosni, srećni . 

 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

GRUPNA PSIHOTERAPIJA

Gestalt terapija se moze primenjivati i u individualnom i u grupnom radu.

Osnivač gestalt terapije, Fric Perls, je radio prvenstveno grupnu terapiju i u okviru nje je osmislio čitav niz tehnika koje imaju za cilj da pospeše terapijski rad i da omoguće ostvarivanje ciljeva psihoterapije. Neke od tih tehnika je moguće primenjivati samo u grupnom radu, a neke se koriste i u individualnoj i u grupnoj terapiji.

F. Perls je radio tako sto bi član grupe koji želi da "radi" na nekom svom problemu, ili želi da istraži nešto, ili da isproba nešto, zauzimao mesto u "vrućoj stolici", odnosno sedao ispred terapeuta. Terapeut radi na odabranom materijalu sa klijentom, a ostatak grupe ima ulogu "antičkog hora"- prati rad. Na kraju rada grupa uzima učesće tako što svako iznosi svoj doživljaj rada : ne procenjuje rad, niti onoga ko je radio, nego, ukoliko želi, govori kako se on osećao tokom rada, kakve je asocijacije imao, iskustva - govori o sebi. Ukoliko nema potrebe ili ne želi, ne govori ništa.

Danas se u grupnom radu u geštalt terapiji praktikuje aktivnije i dinamičnije učešće grupe, mada od više faktora zavisi kako će se odvijati ceo ovaj proces. Može se desiti da nijedan član grupe nema želju da radi na nečemu. Onda se može cela grupa uključiti u rad, naravno, u onoj meri u kojoj svaki član to želi. Može se i samo razgovarati o nečemu što se pokaže aktualnim. Nekada neko može imati potrebu da, jednostavno, podeli nešto sa grupom: neko iskustvo, neko osećanje, razmišljanje.

I u individualnoj i u grupnoj terapiji se radi u skladu sa osnovnim načelima geštalt terapije: daje se prioritet onome što se dešava "ovde i sada" - sve što je potrebno za rad nalazi se u tekućoj situaciji. Terapeut i klijent u sadašnjosti rade na osvešćivanju osećanja: nije cilj samo pričati o osećanjima, već i "na licu mesta " videti kako ih "pravimo". Neke vrste problema su pogodnije za individualni rad (a to često zavisi i od afiniteta klijenta), a neke za grupni (npr. problemi na socijalnom planu). Ponekad je jako dobro kombinovati individualnu i grupnu terapiju.

Ono što je jako važno u grupnoj terapiji je poštovanje nekih pravila da bi grupa mogla nesmetano da funkcioniše: pravilo diskrecije ( sve što se dešava na grupi, tu i ostaje, ne priča se o tome van grupe na način da se bilo ko može prepoznati ), kao i pravilo dobronamernosti - kako prema drugima, tako i prema sebi (radimo tako da vodimo računa da ne povređujemo druge, ali ni sebe, u bilo kom smislu). Grupa može, zajedno sa terapeutom, da odredi i neka druga pravila po zajedničkom dogovoru.

 Danijela

  

Grupna psihoterapija (photo by Nemanja Stojanović)

I GOT YOU BABE

U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, može se javiti osećanje ljubomore.
Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobu koju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.
Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.
Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.


Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.
Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.
Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:
Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.
Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović

NOSTALGIJA

Život nam se menja iz trenutka u trenutak. Nekada te promene primećujemo, a nekada se iznenadimo kada utvrdimo da se nalazimo u nekoj tački do koje uopšte ne znamo kako smo došli.
Promene, bilo spoljašnje, bilo unutrašnje, nas navode na nalaženje novih rešenja i donošenje novih odluka.
Put kojim se pri tom krećemo postaje važniji od samog cilja.
.

Trenutak početka promene u našem životu je onaj u kome znamo da moramo da idemo, iako  ne znamo kuda, niti šta će se dogoditi. To možemo saznati tek kada iskusimo. Život nam je i dat da ga iskusimo, i sva iskustva su dobrodošla.

Korak iz starog u nešto novo je uvek praćen dozom neizvesnosti i uznemirenosti. Novo nas mami, ali i plaši, nekada manje, nekada više. Nekada i ne znamo na koju bi stranu bilo najbolje krenuti. Kada imamo više mogućnosti, nije loše da zastanemo i zapitamo sebe koji nas izbor čini srećnima. Negde u srcu uvek osetimo odgovor na to pitanje i krenemo u određenom pravcu. Ako nam se čini da je život jako komplikovan i da ne možemo da se snađemo u njemu, možemo jednostavno zastati malo i pustiti da se kovitlac misli i dešavanja kojima se zaokupljamo smiri. Ukazaće nam se najbolja rešenja koja su istovremeno i najjednostavnija.


Dolazak na nešto novo nas, posle perioda prilagođavanja, vodi napred i čini naš život ispunjenijim. Tu i jesmo zato što prethodno, staro, nije više pratilo naše želje i potrebe.

Ipak, ponekad se javi neka vrsta čežnje za onim starim, nostalgija za nečim čega više nema u našem životu.
Nostalgija kao čežnja za nečim čega više nema vodi nizu misli o tome kako nam to nedostaje.
Sa onim čega više nema ne možemo ništa učiniti. Čemu onda te misli i ta osećanja, ako ne možemo ništa učiniti? Odgovor možda možemo naći ako sebi postavimo drugo pitanje: "Šta je to čega sada ima, a mi mislimo da do toga ne možemo doći?"
Uvek postojimo u sadašnjem trenutku. Sve ono što nam treba je, takođe, u sadašnjem trenutku. Ako mislimo da do toga ne možemo doći, možemo videti da li se ne radi o nekom našem uverenju.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.
Ako smo, na primer, otišli da živimo negde daleko i nedostaje nam rodni kraj, prijatelji koji su tamo, ulice rodnog grada, možemo preispitati šta nam tu zaista nedostaje. Kada su u pitanju određene osobe, nedostaje nam ono što imamo u odnosu sa njima: bliskost, razumevanje, ljubav. To možemo ostvariti i u kontaktu sa ljudima koji su u našem aktuelnom okruženju. Naravno, određene osobe nam nedostaju zato što su to baš one, a ne neke druge, ali smo svojim izborom, potaknuti nekim impulsom koji je došao iz nas, krenuli dalje bez njih, ili su to učinile one. Neke ljude i odnose prerastemo mi, neko preraste nas. To je život. Kao što nam je nekada žao što više nismo deca, ali smo ipak prerasli dečji uzrast. Ipak, negde u nama je ostao naš detinji deo od koga smo krenuli, tako da uvek možemo imati ono čega se sećamo sa nostalgijom kada mislimo o detinjstvu.
Tako i osobe koje volimo uvek odu iz našeg života u nekom trenutku, ili mi iz njihovog. Ono što ostaje je ljubav koju smo imali. Ako nam se učini da je nestala, možemo potražiti po skrivenim mestima svoga srca, i naći ćemo je. Ljubav, jednostavno, ne može nestati.
Dakle, uverenje da ne možemo doći do nečega što nam je potrebno, ili želimo, nas može činiti nezadovoljnima. Do ovoga dolazi kada vezujemo  ostvarenje nečega što nam je potrebno ili želimo samo za određene mogućnosti i načine, a ne uviđamo niz drugih koje nam život nudi.

Potreba ka starom i poznatom može da preteže i zbog naše potrebe za sigurnošću.  Čini se da postoji jedan deo naše ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao "onaj pravi svet, onaj pravi život".
Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi često nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to "prestao da čini"? Možda zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu i ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život.  Uvek postojimo ovde i sada, a ne tamo i sutra ili juče. Kada smo svesni ovoga, život nam se ne dešava, već u svaki njegov trenutak ulazimo  promišljeno.


Tuga za nečim čega više nema u našem životu, a bilo nam je važno, je normalna i dobra, jer nam omogućava da se priviknemo na život bez toga, a sa nečim drugim.
Nostalgija, eho tuge,  je poput blagog peckanja koje osećamo kada nam zarasta neka rana.
Ono što možemo uraditi kada nas obuzme je da dišemo lagano i da sa svakom udisajem povećavamo svesnost o njoj. Pošto smo joj posvetili pažnju, ona lagano prolazi, ostavljajući možda po neki ožiljak.
Ožiljci na duši su ono što nas čini ljudima. Takva nesavršenstva nas čine savršeno jedinstvenim i neponovljivim.


Danijela





















Photo by Nemanja Stojanović

POZIVI U POMOĆ DETETA U NAMA

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo  da to otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne  okolnosti. Ali, uzroci nisu tamo.  Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih obradili do kraja, prekinuli smo ih, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje „ja“ (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti događaj, na nedovršeni geštalt.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.

Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zaključka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se "zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici. Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.

Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset).

Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje). Tako povezujemo odraslo „ja“ i dečje „ja“.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo i odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoć deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. 


Danijela
 

Photo by Nemanja Stojanović

BORI SE, BEŽI, ILI KOMUNICIRAJ

Ljudi često dolaze na psihoterapiju da bi poboljšali svoj partnerski odnos. Povod obično bude neka svađa, prevara partnera, problemi na seksualnom planu, problemi sa širom i užom familijom. Kažem povod jer je u osnovi različitih problema opšti odnos između partnera, a psihoterapijski rad je prevashodno rad na poboljšanju komunikacije.
Može biti zbunjujuće to što su partneri na početku svoje veze svesni samo ili pretežno onoga što im se sviđa, a ne retko zatvaraju oči pred onim što im se ne sviđa, pa imaju privid idealne komunikacije.
Problemi nastaju kada postane očito da ni partner ni komunikacija nisu idealni.
Konflikti do kojih onda dolazi mogu biti dobri jer služe boljem postavljanju granica i uspostavljanju odnosa sa partnerom kao sa realnim ljudskim bićem, a ne sa našom slikom koju imamo o njemu. Nisu dobri onda kada vode beskonačnom uzajamnom iscrpljivanju i svađama bez pobednika.
U partnerskoj terapiji radim i sa svakim partnerom individualno, a i sa oboma zajedno. Kada sam počela da radim ovu vrstu psihoterapije, ponekad me je iznenađivalo kako ljudi koji su tako razumni i svesni kada se radi o njima lično i kojima je jasno u čemu greše kada je njihova veza u pitanju, u prisustvu partnera zaborave sve to. Naročito mi je bila dramatična njihova promena na telesnom planu: napeto telo, stegnute pesnice, povišeni glas, a kod nekih opet izbegavanje da pogledaju partnera, pognuta glava, izostanak bilo kakvih komentara, obraćanje partneru preko mene ili govor o njemu u trećem licu. Htela sam da vidim kako se ja osećam u takvim situacijama - osećanje je bilo slično kao kada treba razdvojiti dva deteta koja bi da se potuku, ili kad jedno od njih hoće da pobegne (u mom slučaju to je osećanje zabrinutosti). Naravno, moje osećanje je moja stvar, ali me je navelo na razmišljanje o čemu se zapravo radi kada se dvoje ljudi koji se vole sukobljavaju i povređuju (ne fizički, to je posebna vrsta problema o kojoj neću pisati ovom prilikom).
Ono što je doprinelo da mi se pred očima stvori slika dece koja žele da se potuku, a nekada i deteta koje treba zaštititi, je atmosfera uplašenosti i manifestacije straha bilo jednog od partnera, bilo oba. Situacija, spolja gledano nije opasna. Oni je doživljavajui opasnom.

Kada neku situaciju doživljavamo opasnom, onda se uplašimo i bežimo iz nje, ili se spremimo da se nekako izborimo sa njom, ako procenjujemo da je to moguće.
Kada je u pitanju partnerski odnos, mi se ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo, da ima netačnu sliku o nama. A može biti i strah od toga da ga mi ne volimo, ali da toga nismo još uvek svesni.

Sve ovo može predstavljati neku vrstu opasnosti za nas jer smo se emotivno vezali za njega i on predstavlja značajni deo našeg intimnog sveta.
Kada se nalazimo u nekoj opasnoj situaciji, onda i reagujemo na određeni način. Ovo je povezano sa osnovnom reakcijom "bori se ili beži", a ako je opasnost zaista velika, onda možemo i da se "parališemo" na neki način. Ta reakcija nam daje vremena i prostora da prikupimo energiju, sačekamo povoljnije okolnosti ili sačekamo da se intezitet ugrožavajuce situacije smanji u dovoljnoj meri da naše delovanje dobije smisao.
Doživeti odnos sa partnerom kao opasan, ili čak veoma opasan, je moguće jer se u ljubavnoj vezi otvaramo prema drugom ljudskom biću, intimno se približavamo jedno drugom, čime postižemo osećanje bliskosti, ali istovremeno i ranjivosti. Osoba sa kojom smo u ljubavnom odnosu je osoba kojoj dozvoljavamo da nam se emotivno približi više nego bilo koja druga osoba. A kada nam je tako blizu, onda nas može i mnogo povrediti. Naravno, povređujemo se mi sami, ali je ona ta koja u nama izaziva osećanje i bliskosti i povređenosti.
Da bi nam komunikacija u partnerskom odnosu bila dobra, odn, da bi vodila izgrađivanju veze i našem ličnom razvoju kroz nju, dobro bi bilo da, onda kada se ukažu neka razmimoilaženja ili kada dođe do nekih promena, bilo unutrašnjih, bilo spoljašnjih, kod nas ili kod partnera, ili kod oboje,  stvari prebacimo na "neutralni teren" i da o njima razgovaramo "hladne glave". Možemo izdvojiti vreme, kada nismo uznemireni, uplašeni, ljuti, i sa partnerom razmotriti oko čega se, zapravo, sukobljavamo. Tako ćemo moći da izbegnemo delovanje iz pozicije ugroženosti ili ljutitosti. A kada izdvojimo to vreme, jako je dobro da kažemo partneru šta je to što nam smeta i kako se osećamo u vezi sa time, kao i šta bi nam više odgovaralo. I, što je podjednako važno, ako ne i važnije, da saslušamo šta on nama ima da kaže.

Photo by Nemanja Stojanović

HIPOHONDRIJA

Naše fizičko telo je složena i kompleksna celina, koja je povezana i sa svim drugim aspektima naše ličnosti, koja je, opet, povezana sa svim aspektima života kao celine. Promene koje se dešavaju u fizičkom telu deo su šireg konteksta promena u našoj ličnosti, i još šire, promena u životu kao celini.

Kada ne sagledavamo širi kontekst, nego samo jedan aspekt realnosti, to vodi do različitih poteškoća. Ako je taj jedan aspekt neka promena u fizičkom telu, to je osnova za hipohondriju.

Sagledavanje šireg konteksta je moguće na mnogo različitih načina. Ako se npr. neko fokusira na to što primećuje da mu srce "preskače", sagledavanje šireg konteksta može da počne upravo od otkucaja srca. Ako opažamo rad srca visceralno, možemo proširiti svoje opažanje i na auditivnu percepciju - možemo slušati otkucaje srca, osetiti toplotu u grudima, uopšte uzev, možemo pokušati da osetimo oblast srca kao jednu celinu koja ima jednu širu dinamiku, a "preskakanje" srca je samo jedan deo te dinamike. Takođe možemo da obratimo pažnju na to šta se dešava u drugim delovima tela kada srce počne da nam "preskače", da sagledamo opštu dinamiku našeg organizma u tim specifičnim trenucima.

Možemo da obratimo pažnju i na psihičke procese koji se u tim momentima odvijaju, da sagledamo svoju ličnost kao jednu psihofizičku celinu koja u tim posebnim momentima ima širu dinamiku, a otkucaji srca su samo jedan deo nje.

Možemo da obratimo pažnju i na emocionalno uznemirujuće događaje koji se dešavaju u određenom periodu pre ili posle tih specifičnih momenata. Sagledavamo emocionalni tok svog života kao jednu širu celinu, a otkucaji srca su jedan deo te celine.

Na kraju možemo da sagledamo širi kontekst života koji prevazilazi našu ličnost, kao što su životni ciklusi (promene godišnjih doba, promene u geopolitičkim zbivanjima, umiranje dragih ljudi, prirodne katastrofe i nepogode, rađanje dece naših prijatelja ili rođaka, izlasci sunca onih dana kada se ranije probudimo itd.). Sagledavamo život kao jednu široku celinu, čiji su jedan deo i otkucaji našeg srca.

Kako sve više opažamo ove celine, polako primećujemo jednu harmoniju koja prožima celokupan život. Ta harmonija se sastoji i od određenih naglih prekida, kao i naglih ubrzavanja u tim zbivanjima. Te nagle "anomalije" na prvi pogled mogu da izgledaju začuđujuće i zastrašujuće, međutim, one su takođe deo te harmonije koja se uvek nastavlja u ovom ili onom obliku. Ciklusi života su takvi da se može u nekom trenutku učiniti da je svemu što je vredno došao kraj. Ali to nije tako. Završetak jednog ciklusa označava početak drugog.

Ako imate neku fizičku bol (ne preveliku) ili nelagodu, ili, pak, neko neprijatno osećanje, možete uraditi ovo:

Fokusirajte se na taj deo tela ili organ (ako se radi o osećanju, utvrdite gde ga u telu osećate). Umirite se i dišite sporo i ravnomerno. Budite svesni toga šta osećate u telu. Ako se pojave neke misli ili osećanja, stavite ih „na  stranu“, i ponovo svu svoju pažnju usmerite na određeni deo tela. Osećajte to što osećate. Ne pokušavajte da izbegnete bol i nelagodu. Možete da zamislite da se svuda oko vas u prostoru nalazi mir, opuštenost, sve ono što je dobro i isceljujuće za vas (možete da zamislite da je ova svetlost zlataste, ili koje boje vam već odgovara). Sa svakim udahom, vi je unosite u telo. Zamislite da se svetlost sakuplja u središnjem delu vašeg tela, a onda je usmerite ka bolnom ili napetom mestu u telu. Osetite kako ona ispunjava taj deo tela i zamislite da sa svakim izdahom izbacujete svu bol i nelagodu iz svog tela u vidu nečeg mračnog i tamnog. Posle nekog vremena recite sebi, u sebi: „Dobro mi je, sve je u redu.“
Ovo možete raditi i ako nemate nikakvu bol ili nelagodu. A ako je bol intenzivna, nije pravi trenutak da počinjete da pomažete sebi na ovaj način. Potrebno je prethodno iskustvo u ovakvom načinu uspostavljanja kontakta sa telom.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović