Ljudi često dolaze na psihoterapiju da bi poboljšali svoj partnerski odnos. Povod obično bude neka svađa, prevara partnera, problemi na seksualnom planu, problemi sa širom i užom familijom. Kažem povod jer je u osnovi različitih problema opšti odnos između partnera, a psihoterapijski rad je prevashodno rad na poboljšanju komunikacije.
Može biti zbunjujuće to što su partneri na početku svoje veze svesni samo ili pretežno onoga što im se sviđa, a ne retko zatvaraju oči pred onim što im se ne sviđa, pa imaju privid idealne komunikacije.
Problemi nastaju kada postane očito da ni partner ni komunikacija nisu idealni.
Konflikti do kojih onda dolazi mogu biti dobri jer služe boljem postavljanju granica i uspostavljanju odnosa sa partnerom kao sa realnim ljudskim bićem, a ne sa našom slikom koju imamo o njemu. Nisu dobri onda kada vode beskonačnom uzajamnom iscrpljivanju i svađama bez pobednika.
U partnerskoj terapiji radim i sa svakim partnerom individualno, a i sa oboma zajedno. Kada sam počela da radim ovu vrstu psihoterapije, ponekad me je iznenađivalo kako ljudi koji su tako razumni i svesni kada se radi o njima lično i kojima je jasno u čemu greše kada je njihova veza u pitanju, u prisustvu partnera zaborave sve to. Naročito mi je bila dramatična njihova promena na telesnom planu: napeto telo, stegnute pesnice, povišeni glas, a kod nekih opet izbegavanje da pogledaju partnera, pognuta glava, izostanak bilo kakvih komentara, obraćanje partneru preko mene ili govor o njemu u trećem licu. Htela sam da vidim kako se ja osećam u takvim situacijama - osećanje je bilo slično kao kada treba razdvojiti dva deteta koja bi da se potuku, ili kad jedno od njih hoće da pobegne (u mom slučaju to je osećanje zabrinutosti). Naravno, moje osećanje je moja stvar, ali me je navelo na razmišljanje o čemu se zapravo radi kada se dvoje ljudi koji se vole sukobljavaju i povređuju (ne fizički, to je posebna vrsta problema o kojoj neću pisati ovom prilikom).
Ono što je doprinelo da mi se pred očima stvori slika dece koja žele da se potuku, a nekada i deteta koje treba zaštititi, je atmosfera uplašenosti i manifestacije straha bilo jednog od partnera, bilo oba. Situacija, spolja gledano nije opasna. Oni je doživljavajui opasnom.
Kada neku situaciju doživljavamo opasnom, onda se uplašimo i bežimo iz nje, ili se spremimo da se nekako izborimo sa njom, ako procenjujemo da je to moguće.
Kada je u pitanju partnerski odnos, mi se ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo, da ima netačnu sliku o nama. A može biti i strah od toga da ga mi ne volimo, ali da toga nismo još uvek svesni.
Sve ovo može predstavljati neku vrstu opasnosti za nas jer smo se emotivno vezali za njega i on predstavlja značajni deo našeg intimnog sveta.
Kada se nalazimo u nekoj opasnoj situaciji, onda i reagujemo na određeni način. Ovo je povezano sa osnovnom reakcijom "bori se ili beži", a ako je opasnost zaista velika, onda možemo i da se "parališemo" na neki način. Ta reakcija nam daje vremena i prostora da prikupimo energiju, sačekamo povoljnije okolnosti ili sačekamo da se intezitet ugrožavajuce situacije smanji u dovoljnoj meri da naše delovanje dobije smisao.
Doživeti odnos sa partnerom kao opasan, ili čak veoma opasan, je moguće jer se u ljubavnoj vezi otvaramo prema drugom ljudskom biću, intimno se približavamo jedno drugom, čime postižemo osećanje bliskosti, ali istovremeno i ranjivosti. Osoba sa kojom smo u ljubavnom odnosu je osoba kojoj dozvoljavamo da nam se emotivno približi više nego bilo koja druga osoba. A kada nam je tako blizu, onda nas može i mnogo povrediti. Naravno, povređujemo se mi sami, ali je ona ta koja u nama izaziva osećanje i bliskosti i povređenosti.
Da bi nam komunikacija u partnerskom odnosu bila dobra, odn, da bi vodila izgrađivanju veze i našem ličnom razvoju kroz nju, dobro bi bilo da, onda kada se ukažu neka razmimoilaženja ili kada dođe do nekih promena, bilo unutrašnjih, bilo spoljašnjih, kod nas ili kod partnera, ili kod oboje, stvari prebacimo na "neutralni teren" i da o njima razgovaramo "hladne glave". Možemo izdvojiti vreme, kada nismo uznemireni, uplašeni, ljuti, i sa partnerom razmotriti oko čega se, zapravo, sukobljavamo. Tako ćemo moći da izbegnemo delovanje iz pozicije ugroženosti ili ljutitosti. A kada izdvojimo to vreme, jako je dobro da kažemo partneru šta je to što nam smeta i kako se osećamo u vezi sa time, kao i šta bi nam više odgovaralo. I, što je podjednako važno, ako ne i važnije, da saslušamo šta on nama ima da kaže.
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар