U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, može se javiti osećanje ljubomore.
Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobu koju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.
Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.
Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo. Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.
Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.
Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako prevazilazi ovu fazu.
Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.
Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:
Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.
Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар