Život nam se menja iz trenutka u trenutak. Nekada te promene primećujemo, a nekada se iznenadimo kada utvrdimo da se nalazimo u nekoj tački do koje uopšte ne znamo kako smo došli.
Promene, bilo spoljašnje, bilo unutrašnje, nas navode na nalaženje novih rešenja i donošenje novih odluka.
Put kojim se pri tom krećemo postaje važniji od samog cilja.
.
Trenutak početka promene u našem životu je onaj u kome znamo da moramo da idemo, iako ne znamo kuda, niti šta će se dogoditi. To možemo saznati tek kada iskusimo. Život nam je i dat da ga iskusimo, i sva iskustva su dobrodošla.
Korak iz starog u nešto novo je uvek praćen dozom neizvesnosti i uznemirenosti. Novo nas mami, ali i plaši, nekada manje, nekada više. Nekada i ne znamo na koju bi stranu bilo najbolje krenuti. Kada imamo više mogućnosti, nije loše da zastanemo i zapitamo sebe koji nas izbor čini srećnima. Negde u srcu uvek osetimo odgovor na to pitanje i krenemo u određenom pravcu. Ako nam se čini da je život jako komplikovan i da ne možemo da se snađemo u njemu, možemo jednostavno zastati malo i pustiti da se kovitlac misli i dešavanja kojima se zaokupljamo smiri. Ukazaće nam se najbolja rešenja koja su istovremeno i najjednostavnija.
Dolazak na nešto novo nas, posle perioda prilagođavanja, vodi napred i čini naš život ispunjenijim. Tu i jesmo zato što prethodno, staro, nije više pratilo naše želje i potrebe.
Ipak, ponekad se javi neka vrsta čežnje za onim starim, nostalgija za nečim čega više nema u našem životu.
Nostalgija kao čežnja za nečim čega više nema vodi nizu misli o tome kako nam to nedostaje.
Sa onim čega više nema ne možemo ništa učiniti. Čemu onda te misli i ta osećanja, ako ne možemo ništa učiniti? Odgovor možda možemo naći ako sebi postavimo drugo pitanje: "Šta je to čega sada ima, a mi mislimo da do toga ne možemo doći?"
Uvek postojimo u sadašnjem trenutku. Sve ono što nam treba je, takođe, u sadašnjem trenutku. Ako mislimo da do toga ne možemo doći, možemo videti da li se ne radi o nekom našem uverenju.
Naš život je u značajnoj meri određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih. Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.
Ako smo, na primer, otišli da živimo negde daleko i nedostaje nam rodni kraj, prijatelji koji su tamo, ulice rodnog grada, možemo preispitati šta nam tu zaista nedostaje. Kada su u pitanju određene osobe, nedostaje nam ono što imamo u odnosu sa njima: bliskost, razumevanje, ljubav. To možemo ostvariti i u kontaktu sa ljudima koji su u našem aktuelnom okruženju. Naravno, određene osobe nam nedostaju zato što su to baš one, a ne neke druge, ali smo svojim izborom, potaknuti nekim impulsom koji je došao iz nas, krenuli dalje bez njih, ili su to učinile one. Neke ljude i odnose prerastemo mi, neko preraste nas. To je život. Kao što nam je nekada žao što više nismo deca, ali smo ipak prerasli dečji uzrast. Ipak, negde u nama je ostao naš detinji deo od koga smo krenuli, tako da uvek možemo imati ono čega se sećamo sa nostalgijom kada mislimo o detinjstvu.
Tako i osobe koje volimo uvek odu iz našeg života u nekom trenutku, ili mi iz njihovog. Ono što ostaje je ljubav koju smo imali. Ako nam se učini da je nestala, možemo potražiti po skrivenim mestima svoga srca, i naći ćemo je. Ljubav, jednostavno, ne može nestati.
Dakle, uverenje da ne možemo doći do nečega što nam je potrebno, ili želimo, nas može činiti nezadovoljnima. Do ovoga dolazi kada vezujemo ostvarenje nečega što nam je potrebno ili želimo samo za određene mogućnosti i načine, a ne uviđamo niz drugih koje nam život nudi.
Potreba ka starom i poznatom može da preteže i zbog naše potrebe za sigurnošću. Čini se da postoji jedan deo naše ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao "onaj pravi svet, onaj pravi život".
Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi često nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to "prestao da čini"? Možda zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu i ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život. Uvek postojimo ovde i sada, a ne tamo i sutra ili juče. Kada smo svesni ovoga, život nam se ne dešava, već u svaki njegov trenutak ulazimo promišljeno.
Tuga za nečim čega više nema u našem životu, a bilo nam je važno, je normalna i dobra, jer nam omogućava da se priviknemo na život bez toga, a sa nečim drugim.
Nostalgija, eho tuge, je poput blagog peckanja koje osećamo kada nam zarasta neka rana.
Ono što možemo uraditi kada nas obuzme je da dišemo lagano i da sa svakom udisajem povećavamo svesnost o njoj. Pošto smo joj posvetili pažnju, ona lagano prolazi, ostavljajući možda po neki ožiljak.
Ožiljci na duši su ono što nas čini ljudima. Takva nesavršenstva nas čine savršeno jedinstvenim i neponovljivim.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар