POZIVI U POMOĆ DETETA U NAMA

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo  da to otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne  okolnosti. Ali, uzroci nisu tamo.  Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih obradili do kraja, prekinuli smo ih, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje „ja“ (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti događaj, na nedovršeni geštalt.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.

Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zaključka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se "zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici. Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.

Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset).

Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje). Tako povezujemo odraslo „ja“ i dečje „ja“.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo i odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoć deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. 


Danijela
 

Photo by Nemanja Stojanović