RAZMAŽENOST

Roditelji su od samog detetovog rođenja jako okupirani time da ono preživi. Vode računa o njegovim potrebama, sigurnosti. Ovo, naravno, važi za većinu roditelja. Iz ovakvog odnosa nastaje psihička struktura kod deteta koja služi sprečavanju smrti i ona kasnije doprinosi stvaranju njegovog identiteta. Preterana zaštita od ugrožavajucih situacija, međutim, može dovesti do pojave razmaženosti kod dece.

Ovo naročito dolazi do izražaja kroz fazu negativizma treće godine. Dete izgrađuje svoje "ja" tako što odbija sve ono što roditelji traže od njega. To je, u stvari, manifestacija razvoja detetovog identiteta i normalna razvojna pojava. Međutim, kod većine dece roditelji koriguju ovo tako što im postavljaju određena ograničenja. Ukoliko su ta ograničenja previše slaba ili ne postoje, detetov ego ostaje jedna preterano snažna psihička struktura koja ga teroriše tokom čitavog života, faktički ga onemogućava da mu bude stalo do drugih ljudi i da oseti bilo šta duboko.

Razmažena deca postaju razmaženi ljudi. Njima je uskraćena ili ograničena mogućnost da im bude stalo do drugih ljudi. Ako se usude da im bude stalo, bivaju surovo kažnjeni osećanjem frustracije. Frustracija, ili nezadovoljstvo, je normalno u ljudskim odnosima, jer je nemoguće i nepotrebno da nam drugi ljudi ostvaruju sve naše želje. Za razmažene ljude ovo osećanje je nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što ramaženost znači da ne razlikujemo sebe od svojih želja i svog ponašanja. Ako smo razmaženi, kad god neko neće da nam ostvari želju, mi to doživljavamo kao odbacivanje vlastitog bića. A kad god se neko naljuti na nas zbog nekog našeg ponašanja koje nije prikladno, mi to doživljavamo kao napad na našu ličnost. Pošto su i frustracija i ljutnja sastavni deo međuljudskih odnosa, ovakav stav po pravilu vodi do ravnodušnosti prema drugim ljudima. Ako nam nije stalo drugih, nije nam stalo ni do toga što nas "odbacuju" i "atakuju" na našu ličnost. Onda nema onog nepodnošljivog osećanja frustracije, okeanske neprijatnosti.

Kako razmaženi ljudi održavaju ovu ravnodušnost prema drugim ljudima i prema svetu? Neko bi pomislio da je to vrlo jednostavno, međutim, to uopšte nije slučaj. Ravnodušnost prema drugima nije nimalo prirodna, pa ju je potrebno stalno različitim mehanizmima ublažavati i kontrolisati - alkohol, hrana, droga, cigarete...( ovo ne znači da su svi koji imaju ove zavisnosti bili razmažena deca). Ovu ravnodušnost je tokom života sve teže i teže održavati, pa je potrebno sve veća i veća primena ovih mehanizama. Međutim, u većini slučajeva, to ipak ne pređe neku kritičnu granicu, pa većina razmaženih ljudi uspeva da do kraja života ublažava i kontroliše svoju patnju.

Međutim, time gube sve više i više životne energije i sve im je teže da održavaju iluziju da vode jedan kvalitetan život. Sve im je jasnije koliko sebi uskraćuju ovakvim načinom života.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović