POZIVI U POMOĆ DETETA U NAMA

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo  da to otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne  okolnosti. Ali, uzroci nisu tamo.  Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih obradili do kraja, prekinuli smo ih, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje „ja“ (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti događaj, na nedovršeni geštalt.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.

Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zaključka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se "zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici. Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.

Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset).

Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje). Tako povezujemo odraslo „ja“ i dečje „ja“.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo i odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoć deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. 


Danijela
 

Photo by Nemanja Stojanović

BORI SE, BEŽI, ILI KOMUNICIRAJ

Ljudi često dolaze na psihoterapiju da bi poboljšali svoj partnerski odnos. Povod obično bude neka svađa, prevara partnera, problemi na seksualnom planu, problemi sa širom i užom familijom. Kažem povod jer je u osnovi različitih problema opšti odnos između partnera, a psihoterapijski rad je prevashodno rad na poboljšanju komunikacije.
Može biti zbunjujuće to što su partneri na početku svoje veze svesni samo ili pretežno onoga što im se sviđa, a ne retko zatvaraju oči pred onim što im se ne sviđa, pa imaju privid idealne komunikacije.
Problemi nastaju kada postane očito da ni partner ni komunikacija nisu idealni.
Konflikti do kojih onda dolazi mogu biti dobri jer služe boljem postavljanju granica i uspostavljanju odnosa sa partnerom kao sa realnim ljudskim bićem, a ne sa našom slikom koju imamo o njemu. Nisu dobri onda kada vode beskonačnom uzajamnom iscrpljivanju i svađama bez pobednika.
U partnerskoj terapiji radim i sa svakim partnerom individualno, a i sa oboma zajedno. Kada sam počela da radim ovu vrstu psihoterapije, ponekad me je iznenađivalo kako ljudi koji su tako razumni i svesni kada se radi o njima lično i kojima je jasno u čemu greše kada je njihova veza u pitanju, u prisustvu partnera zaborave sve to. Naročito mi je bila dramatična njihova promena na telesnom planu: napeto telo, stegnute pesnice, povišeni glas, a kod nekih opet izbegavanje da pogledaju partnera, pognuta glava, izostanak bilo kakvih komentara, obraćanje partneru preko mene ili govor o njemu u trećem licu. Htela sam da vidim kako se ja osećam u takvim situacijama - osećanje je bilo slično kao kada treba razdvojiti dva deteta koja bi da se potuku, ili kad jedno od njih hoće da pobegne (u mom slučaju to je osećanje zabrinutosti). Naravno, moje osećanje je moja stvar, ali me je navelo na razmišljanje o čemu se zapravo radi kada se dvoje ljudi koji se vole sukobljavaju i povređuju (ne fizički, to je posebna vrsta problema o kojoj neću pisati ovom prilikom).
Ono što je doprinelo da mi se pred očima stvori slika dece koja žele da se potuku, a nekada i deteta koje treba zaštititi, je atmosfera uplašenosti i manifestacije straha bilo jednog od partnera, bilo oba. Situacija, spolja gledano nije opasna. Oni je doživljavajui opasnom.

Kada neku situaciju doživljavamo opasnom, onda se uplašimo i bežimo iz nje, ili se spremimo da se nekako izborimo sa njom, ako procenjujemo da je to moguće.
Kada je u pitanju partnerski odnos, mi se ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo, da ima netačnu sliku o nama. A može biti i strah od toga da ga mi ne volimo, ali da toga nismo još uvek svesni.

Sve ovo može predstavljati neku vrstu opasnosti za nas jer smo se emotivno vezali za njega i on predstavlja značajni deo našeg intimnog sveta.
Kada se nalazimo u nekoj opasnoj situaciji, onda i reagujemo na određeni način. Ovo je povezano sa osnovnom reakcijom "bori se ili beži", a ako je opasnost zaista velika, onda možemo i da se "parališemo" na neki način. Ta reakcija nam daje vremena i prostora da prikupimo energiju, sačekamo povoljnije okolnosti ili sačekamo da se intezitet ugrožavajuce situacije smanji u dovoljnoj meri da naše delovanje dobije smisao.
Doživeti odnos sa partnerom kao opasan, ili čak veoma opasan, je moguće jer se u ljubavnoj vezi otvaramo prema drugom ljudskom biću, intimno se približavamo jedno drugom, čime postižemo osećanje bliskosti, ali istovremeno i ranjivosti. Osoba sa kojom smo u ljubavnom odnosu je osoba kojoj dozvoljavamo da nam se emotivno približi više nego bilo koja druga osoba. A kada nam je tako blizu, onda nas može i mnogo povrediti. Naravno, povređujemo se mi sami, ali je ona ta koja u nama izaziva osećanje i bliskosti i povređenosti.
Da bi nam komunikacija u partnerskom odnosu bila dobra, odn, da bi vodila izgrađivanju veze i našem ličnom razvoju kroz nju, dobro bi bilo da, onda kada se ukažu neka razmimoilaženja ili kada dođe do nekih promena, bilo unutrašnjih, bilo spoljašnjih, kod nas ili kod partnera, ili kod oboje,  stvari prebacimo na "neutralni teren" i da o njima razgovaramo "hladne glave". Možemo izdvojiti vreme, kada nismo uznemireni, uplašeni, ljuti, i sa partnerom razmotriti oko čega se, zapravo, sukobljavamo. Tako ćemo moći da izbegnemo delovanje iz pozicije ugroženosti ili ljutitosti. A kada izdvojimo to vreme, jako je dobro da kažemo partneru šta je to što nam smeta i kako se osećamo u vezi sa time, kao i šta bi nam više odgovaralo. I, što je podjednako važno, ako ne i važnije, da saslušamo šta on nama ima da kaže.

Photo by Nemanja Stojanović

HIPOHONDRIJA

Naše fizičko telo je složena i kompleksna celina, koja je povezana i sa svim drugim aspektima naše ličnosti, koja je, opet, povezana sa svim aspektima života kao celine. Promene koje se dešavaju u fizičkom telu deo su šireg konteksta promena u našoj ličnosti, i još šire, promena u životu kao celini.

Kada ne sagledavamo širi kontekst, nego samo jedan aspekt realnosti, to vodi do različitih poteškoća. Ako je taj jedan aspekt neka promena u fizičkom telu, to je osnova za hipohondriju.

Sagledavanje šireg konteksta je moguće na mnogo različitih načina. Ako se npr. neko fokusira na to što primećuje da mu srce "preskače", sagledavanje šireg konteksta može da počne upravo od otkucaja srca. Ako opažamo rad srca visceralno, možemo proširiti svoje opažanje i na auditivnu percepciju - možemo slušati otkucaje srca, osetiti toplotu u grudima, uopšte uzev, možemo pokušati da osetimo oblast srca kao jednu celinu koja ima jednu širu dinamiku, a "preskakanje" srca je samo jedan deo te dinamike. Takođe možemo da obratimo pažnju na to šta se dešava u drugim delovima tela kada srce počne da nam "preskače", da sagledamo opštu dinamiku našeg organizma u tim specifičnim trenucima.

Možemo da obratimo pažnju i na psihičke procese koji se u tim momentima odvijaju, da sagledamo svoju ličnost kao jednu psihofizičku celinu koja u tim posebnim momentima ima širu dinamiku, a otkucaji srca su samo jedan deo nje.

Možemo da obratimo pažnju i na emocionalno uznemirujuće događaje koji se dešavaju u određenom periodu pre ili posle tih specifičnih momenata. Sagledavamo emocionalni tok svog života kao jednu širu celinu, a otkucaji srca su jedan deo te celine.

Na kraju možemo da sagledamo širi kontekst života koji prevazilazi našu ličnost, kao što su životni ciklusi (promene godišnjih doba, promene u geopolitičkim zbivanjima, umiranje dragih ljudi, prirodne katastrofe i nepogode, rađanje dece naših prijatelja ili rođaka, izlasci sunca onih dana kada se ranije probudimo itd.). Sagledavamo život kao jednu široku celinu, čiji su jedan deo i otkucaji našeg srca.

Kako sve više opažamo ove celine, polako primećujemo jednu harmoniju koja prožima celokupan život. Ta harmonija se sastoji i od određenih naglih prekida, kao i naglih ubrzavanja u tim zbivanjima. Te nagle "anomalije" na prvi pogled mogu da izgledaju začuđujuće i zastrašujuće, međutim, one su takođe deo te harmonije koja se uvek nastavlja u ovom ili onom obliku. Ciklusi života su takvi da se može u nekom trenutku učiniti da je svemu što je vredno došao kraj. Ali to nije tako. Završetak jednog ciklusa označava početak drugog.

Ako imate neku fizičku bol (ne preveliku) ili nelagodu, ili, pak, neko neprijatno osećanje, možete uraditi ovo:

Fokusirajte se na taj deo tela ili organ (ako se radi o osećanju, utvrdite gde ga u telu osećate). Umirite se i dišite sporo i ravnomerno. Budite svesni toga šta osećate u telu. Ako se pojave neke misli ili osećanja, stavite ih „na  stranu“, i ponovo svu svoju pažnju usmerite na određeni deo tela. Osećajte to što osećate. Ne pokušavajte da izbegnete bol i nelagodu. Možete da zamislite da se svuda oko vas u prostoru nalazi mir, opuštenost, sve ono što je dobro i isceljujuće za vas (možete da zamislite da je ova svetlost zlataste, ili koje boje vam već odgovara). Sa svakim udahom, vi je unosite u telo. Zamislite da se svetlost sakuplja u središnjem delu vašeg tela, a onda je usmerite ka bolnom ili napetom mestu u telu. Osetite kako ona ispunjava taj deo tela i zamislite da sa svakim izdahom izbacujete svu bol i nelagodu iz svog tela u vidu nečeg mračnog i tamnog. Posle nekog vremena recite sebi, u sebi: „Dobro mi je, sve je u redu.“
Ovo možete raditi i ako nemate nikakvu bol ili nelagodu. A ako je bol intenzivna, nije pravi trenutak da počinjete da pomažete sebi na ovaj način. Potrebno je prethodno iskustvo u ovakvom načinu uspostavljanja kontakta sa telom.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

ARS LONGA, VITA BREVIS

Kada kao odrasle osobe probamo da se setimo sebe iz najranijeg perioda svog života, to obično budu priče drugih o nama kakvi smo bili nekada. Te priče se uglavnim podudaraju međusobno i mi ih prihvatamo kao tačne. Ipak, ne osećamo uvek da zaista imaju mnogo veze sa nama.

U nekim trenucima u životu naslutimo odakle smo krenuli kad smo se rodili. To su trenuci kada u određenim situacijama osetimo neka neodređena osećanja. Ne možemo čak ni da im damo neko ime, osećamo ih negde u telu. Ako krenemo unazad od sadašnjeg trenutka, ako se krećemo od njega ka trenutku kada smo prvi put osećali to osećanje, put nas vodi u najranije detinjstvo. U period kada nismo ni imali reči za osećanja. Onda shvatimo da to zapravo jesmo mi. Što god se kasnije dešavalo, koliko god novih znanja i veština usvajali, ma koliko se fizički menjali, znamo da smo mi zapravo isti.

Ovaj deo ličnosti je celog našeg života u nama. To je naš detinji deo. Osnovne reakcije na život su u njemu. Strah, tuga, radost. Ako krenemo dalje unazad osetićemo jedno osećanje za koje znamo da je suštinski povezano sa onim što mi jesmo.

Kakve veze ovo ima sa umetnošću?

Ako se pozabavimo ličnošću umetnika, videćemo da njihova kreativnost potiče još iz detinjstva. Shvatićemo da smo i mi imali tu kreativnost. A ipak nismo svi postali umetnici.

Kreativnost smo imali svi, jer u periodu detinjstva mi iz svog bića osećamo potrebu da shvatimo svet i da mu damo neki smisao. To se može videti u dečjoj igri. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život.

Tokom odrastanja i razvoja, počinjemo da usvajamo mnoga znanja, prolazimo kroz mnoge situacije i ostvarujemo kontakte sa mnogo ljudi. Naše reakcije na sve to postaju mnoga osećanja. Naučimo da neke reakcije na život daju dobre rezultate po nas, a neke ne. Usvajamo ono čemu nas uče jer je to dobro za nas. Učimo načine koji nam to omogućavaju. Ponašamo se na određeni način. Naša reakcija na život je i dalje naša, ali nije originalna. To je i dobro, jer naša originalna reakcija nije uvek prilagođena okolini po načinu izražavanja.

Ipak, dobro je ukoliko osećamo i našu originalnu reakciju, odnosno ako smo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Na taj način se nećemo osećati otuđeno od sebe.

Univerzalnost umetnosti potiče upravo odatle što je povezana sa onim što je suštinsko u nama. Iz originalnog odgovora na život potiču umetnička dela. Bilo kojom vrstom umetnosti da se neko bavi, muzikom, plesom, slikarstvom, vajarstvom, filmom, to je izraz te suštine. Suštinski, mi smo energetska bića. Ta osnovna energija nas povezuje sa drugima.

Zato nas umetnička dela koja su izraz toga ganu. Osetimo u njima sebe, osetimo druge, osetimo svoju bit i svoju povezanost sa drugima. Kontakt sa umetnošću može biti doživljen kao povratak sebi.

Umetnici tokom svog života takođe usvajaju mnoga znanja, veštine, prilagođavaju se svetu. Imaju život uglavnom uobičajen. Ako je neuobičajen, to ne mora biti povezano sa time što su umetnici. I osobe koje nisu umetnici mogu imati neuobičajen život. Ono što ih razlikuje od ostalih nije samo kontakt sa sopstvenim unutrašnjim detetom (ovo imaju i drugi, u većoj ili manjoj meri - dobro je ako je veća, ako smo svesniji ovog dela sebe). Oni poseduju i talenat. Sama reč talenat upućuje na neku vrstu dara, nešto što nije neophodno, ali je dragoceno. To se može manifestovati kao određena energija, naboj, koji ih vodi ka stvaralaštvu. Kroz stvaralaštvo oni ovaploćuju svoju ljudsku suštinu. Istovremeno imaju i sposobnost da to izraze kroz pokret, boju, muziku. Većina njih tokom života i usavršava ove sposobnosti, školuje se. Kada se nađemo pred umetničkim delom, koje je rezultat svega toga, ako dozvolimo sebi da samo budemo svesni njega, bez razmišljanja, donošenja zaključaka, možemo da osetimo suštinu koja je u osnovi. Taj doživljaj nas pokrene da osetimo sebe.

Ne moramo ići na izložbe i koncerte da bismo došli u kontkt sa umetnošću (mada je to jedan od boljih načina). Umetnost ćemo prepoznati bilo gde ako je ima. Nećemo je prepoznati ako smo zaboravili svoje unutrašnje dete. Ono je negde u nama i potrebna mu je pažnja. Ukoliko se fokusiramo, obratimo pažnju na njega, to je kao da smo dobar roditelj samima sebi. (Dosta nas ima u svom iskustvu situacije iz doba detinjstva kada su naši roditelji bili odsutni, a mi nismo znali zašto i da li ćemo ih ponovo videti. Niko nam nije objasnio. Ili mi to nismo shvatili. Kada obraćamo pažnju na svoje unutrašnje dete, to je slično osećanju koje smo imali kada su se naši roditelji vratili, i sve je ponovo bilo u redu i imalo smisla.)

Kontakt sa umetnošću nam može biti od koristi u ovome. Umetnici stvaraju zato što njima to nešto znači, traže put ka sebi, izražavaju sebe i ponovo se vraćaju sebi i uz pomoć svog dela, i uz pomoć odgovora i reakcije onih koji su u kontaktu sa njihovim stvaralaštvom.


Danijela

TREBA ILI HOĆU

Kada rešim da uradim nešto, a nikako da se pokrenem da to i uradim, obično počnem da vrtim po glavi misli o tome kako sam možda bolesna. Pošto se uglavnom osećam dobro, pojave se misli o tome kako sam verovatno bolesna od neke smrtonosne bolesti, a da to i ne znam. Onda mislim o tome kako ću umreti, i rastužim se zbog toga - žao mi i sebe i moje dece koja će ostati bez majke. Žao mi bude i ostalih koji će, verovatno, biti tužni zbog moje smrti.
U nekom trenutku mi obično padne na pamet kako je jako glupo da umrem samo zato što mi se nešto ne radi. Onda se naljutim, i ili uradim to što sam bila naumila, ili ne uradim. I to je onda završena priča.
Najbolje bi bilo da sam odmah na početku raščistila sa sobom - da li zaista želim da uradim to što sam planirala, ili ne. Jednostavno.
Kako dođe do toga da iskomlikujemo nešto, iako je jednostavno?
Onaj trenutak koji sam opisala - kada rešimo da nešto uradimo, a nikako da to i uradimo, je važan.
Ako zaista želimo nešto da uradimo, onda nema velikog premišljanja. A ako ima, postoji velika verovatnoća da ne želimo to. Samo mislimo da želimo.
Koren ove pojave (da mislimo da želimo nešto, a ne da zaista želimo), je u ranom detinjstvu.
U periodu detinjstva osnova na kojoj se dete uči kako da organizuje svoje lično iskustvo i da se njime služi u interakciji sa drugima je porodično polje. Dete bez nekih većih preispitivanja usvaja mišljenja, stavove roditelja i porodice, pa na taj način i formira sliku i doživljaj sebe (ovo se u psihologiji naziva introjekcijom). U adolescenciji mlada osoba počinje da usvaja senzorna iskustva na nov način - počinje da doživljava vid, sluh, miris i dodir u većoj meri kao svoje i počinje da preuzima vlast nad sopstvenim iskustvom. Dok dete doživljava kao objektivnu stvarnost naviknute i neispitane percepcije, tokom adolescencije iskustveno polje se diferencira i širi, adolescent počinje da stvara sopstveno gledište, postaje svestan da njegovi opažaji ne moraju uvek da se podudaraju sa porodičnom realnošću (počinje da " gleda stvari sopstvenim očima"). Ova pojava vlastite perspektive koja otkriva sopstveni svet sa više detalja, postavlja osnovu za pojačanu svesnost o unutrašnjem životu koja će se razviti kako napreduje adolescencija. Adolescent svoj doživljaj sebe samog, svog "ja", formira tako što kritički preispituje ono što dolazi iz porodičnog okruženja, pogotovu od strane roditelja. Ovo se često odvija kroz konflikte, pa se može reći da su oni u tom smislu korisni, jer omogućavaju mladoj osobi da postane svesnija toga šta su njene potrebe, a šta ne, da jasnije počne da razlikuje "ja" od "oni". Tako dobija šansu da postane svesna svojih otuđenih potreba i delova ličnosti i da ih integriše, poveže, da počne da teži aktualizaciji sebe, a ne koncepta koji ima o sebi.

Međutim, svesnost o svojim potrebama često nemamo ni kao odrasle osobe.
Do ovoga dolazi zato što nismo sve "introjekte" asimilovali - slikovito rečeno, nismo svarili ono što smo progutali. Držimo se i dalje nekih "treba" i "mora", misleći da je to ono što želimo i hoćemo. I kada krenemo da radimo nešto što mislimo da želimo, javi se nelagoda. Jedan deo nas se buni, ponekada i sabotira sve to. U želji da izbegnemo nelagodu, mi radimo ono što ne želimo. Propuštamo priliku da postanemo svesniji sebe i svojih želja i potreba. Ono što je moglo biti jednostavno, postaje komplikovano.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

MEMORIJSKA KARTICA

Pri kraju upravo minule godine sam razmišljala o tome šta bi mogla da bude moja Novogodišnja odluka. Nekako je sve išlo u prilog tome da bude na istu temu kao i prethodnih godina - činiti stvari koje sam ranije smatrala nemogućim za mene.
Smatram da sam učinila dosta takvih stvari. Kao najvažniju sam izdvojila što sam počela da putujem u daleke zemlje. Oduvek sam volela da putujem, ali uglavnom u ista mesta, a najviše na Vlasinu, gde žive moji roditelji od kako su se penzionisali. Istraživala sam to, i shvatila da se nesvesno pridržavam roditeljske zabrane: "Ne idi daleko od kuće i  nas". Naravno, oni mi tu poruku  nisu uputili svesno, kao što je ni ja nisam svesno primila.  Ali, što god sam radila u životu, ma koliko nekada to i buntovnički delovalo, je bilo u njihovoj blizini.
Možda zvuči smešno, ali ja sam i bukvalno onesposobila sebe za udaljavanje od roditelja: nikada nisam naučila da vozim bicikl, automobil, nisam učila strane jezike koji bi mi olakšali kretanje po svetu.
Zato sam počela da učim engleski i "otkrila" avione. Odletela sam avionom do Australije, Nemačke, Španije,Turske, Holandije. Sinovi su u šali počeli da me nazivaju svetskom putnicom. Učitelj engleskog jezika je uglavnom zadovoljan mojim znanjem.
Činilo mi se da sam  uspela da prevaziđem roditeljsku zabranu koja već dugo vremena nije imala smisla.

Elem, negde pred ponoć prošle godine sam krenula sa društvom na ulice grada.
Moja izjava pred polazak je bila: "Hajdemo napolje, ali ne daleko, da bismo brzo mogli da se vratimo kući". Samo što sam izgovorila ovo, počela sam da se smejem. Kao da sam čula eho iz svog detinjstva.
Ipak, smatrala sam da napredujem, jer sam prepoznala šta se dešava.

Krenuli smo sa jasnim ciljem-otići do Trga Republike i tamo dočekati Novu Godinu. Bilo je taman dovoljno vremena.
Ponela sam sa sobom foto-aparat, jer u poslednje vreme pratim proces realizacije i nerealizacije raznih svojih odluka i preko fotografija. Nekako mi se čini-ako je nešto na fotografiji, onda se stvarno i desilo. Nemam dovoljno sigurnosti i pomalo se  plašim da se meni samo čini da nešto radim, a da u stvari ne radim ništa.

Negde na pola puta sam shvatila da  u foto-aparat nisam stavila memorijsku karticu. Moja prva reakcija je bila da se vratim kući.
I opet nisam mogla da verujem - opet ja po starom. Kući.

Nisam se vratila po memorijsku karticu. Koristila sam kameru mobilnog telefona za fotografisanje.
Da li je to dalji napredak u procesu osamostaljivanja, ne znam. Posle ovih dešavanja od prošle noći postala sam svesnija toga da neke stvari nisu tako jednostavne i da predstavlju proces u kome nekada ima i zastajkivanja i vraćanja nazad.

Ono što znam je da mnogi od nas imaju svoje "memorijske kartice". Živimo život odraslih osoba, ali pamtimo ono što smo davno naučili i ponašamo se po odlukama koje smo davno doneli, a da toga nismo ni svesni.

Na nama je da ih prepoznamo i da donesemo nove odluke, jer niko osim nas ne može znati šta je najbolje za nas.

Možda je i to dobra odluka: biti svestan sebe i onoga što želimo, pa tek onda donositi bilo koju drugu odluku.


Danijela

BE AS YOU ARE

Psihologija je relativno mlada nauka koja se bavi čovekom i njegovom psihom na jedan sistematičan način i koristeći naučno zasnovane metode. Ipak, nije prvo nastala psihologija, pa onda čovek, nego obrnuto. Čovek se u svojoj težnji da shvati sebe, svoje postojanje, odnose sa drugim ljudima, da nađe smisao svog življenja, bavi raznim naukama. Ali, to se postiže i na druge načine. Razgovori sa drugim ljudima, neka životna iskustva, neka dešavanja, takođe pomažu  čoveku u boljem određenju samog sebe. Ipak, postoje neki problemi  koji se ne mogu rešiti kroz ovu vrstu razgovora.

To je jednim delom zato što je uloga prijatelja različita od uloge psihoterapeuta. Prijatelj je tu da nam pruži podršku, i/ili da nam iznese svoj pogled na taj problem, a psihoterapeut da otkrijemo neke greške u načinu na koji emocionalno reagujemo i da povećamo svesnost o tome. Pored toga on je i stručno osposobljen i ima iskustva u tome.

Kroz proces psihoterapije klijent i terapeut se kreću ka ovom cilju zajedno. Uz uzajamno poštovanje i razumevanje, sklapaju "radni savez", pri čemu terapeut prihvata klijenta bez nekog ličnog vrednovanja njegovih osećanja i ponašanja.Terapeut je ljudsko biće kao i klijent, s tim što poseduje određena stručna znanja i iskustva koja koristi u radu sa klijentom.

U geštalt psihoterapiji se praktikuje Ja – Ti odnos: klijent i psihoterapeut su u odnosu uzajamnog poštovanja i razumevanja  za neponovljivost ličnosti onog drugog, s tim što terapeut poseduje određena stručna znanja i iskustva koja mogu biti od pomoći klijentu u rešavanju njegovih problema psihološke prirode.

Kao osnovni postupak za postizanje ovog odnosa u geštalt psihoterapiji se koristi dijaloški metod. Njegova suština je u dijalogu između Ti i Ja koji podrazumeva uzajamno poštovanje i prihvatanje, odnosno tretiranje Ti od strane Ja kao osobe, ličnosti. U Ja-Ti odnosu, Ja se nalazi pod uticajem Ti, i obratno (proces je dvosmeran). Odnos ili dijalog koji nije dvosmeran je odnos Ja-Ono, gde se drugi ne priznaje, ne prihvata se njegova ličnost. Tada taj drugi služi više kao sredstvo za manipulaciju ili postizanje određenog cilja.

Uspostavljanje Ja-Ti odnosa (koji se naziva još i egzistencijalni dijalog) je veoma značajno za odnose uopšte, a terapijske naročito.

Danijela 

 

Photo by Nemanja Stojanović