MEMORIJSKA KARTICA

Pri kraju upravo minule godine sam razmišljala o tome šta bi mogla da bude moja Novogodišnja odluka. Nekako je sve išlo u prilog tome da bude na istu temu kao i prethodnih godina - činiti stvari koje sam ranije smatrala nemogućim za mene.
Smatram da sam učinila dosta takvih stvari. Kao najvažniju sam izdvojila što sam počela da putujem u daleke zemlje. Oduvek sam volela da putujem, ali uglavnom u ista mesta, a najviše na Vlasinu, gde žive moji roditelji od kako su se penzionisali. Istraživala sam to, i shvatila da se nesvesno pridržavam roditeljske zabrane: "Ne idi daleko od kuće i  nas". Naravno, oni mi tu poruku  nisu uputili svesno, kao što je ni ja nisam svesno primila.  Ali, što god sam radila u životu, ma koliko nekada to i buntovnički delovalo, je bilo u njihovoj blizini.
Možda zvuči smešno, ali ja sam i bukvalno onesposobila sebe za udaljavanje od roditelja: nikada nisam naučila da vozim bicikl, automobil, nisam učila strane jezike koji bi mi olakšali kretanje po svetu.
Zato sam počela da učim engleski i "otkrila" avione. Odletela sam avionom do Australije, Nemačke, Španije,Turske, Holandije. Sinovi su u šali počeli da me nazivaju svetskom putnicom. Učitelj engleskog jezika je uglavnom zadovoljan mojim znanjem.
Činilo mi se da sam  uspela da prevaziđem roditeljsku zabranu koja već dugo vremena nije imala smisla.

Elem, negde pred ponoć prošle godine sam krenula sa društvom na ulice grada.
Moja izjava pred polazak je bila: "Hajdemo napolje, ali ne daleko, da bismo brzo mogli da se vratimo kući". Samo što sam izgovorila ovo, počela sam da se smejem. Kao da sam čula eho iz svog detinjstva.
Ipak, smatrala sam da napredujem, jer sam prepoznala šta se dešava.

Krenuli smo sa jasnim ciljem-otići do Trga Republike i tamo dočekati Novu Godinu. Bilo je taman dovoljno vremena.
Ponela sam sa sobom foto-aparat, jer u poslednje vreme pratim proces realizacije i nerealizacije raznih svojih odluka i preko fotografija. Nekako mi se čini-ako je nešto na fotografiji, onda se stvarno i desilo. Nemam dovoljno sigurnosti i pomalo se  plašim da se meni samo čini da nešto radim, a da u stvari ne radim ništa.

Negde na pola puta sam shvatila da  u foto-aparat nisam stavila memorijsku karticu. Moja prva reakcija je bila da se vratim kući.
I opet nisam mogla da verujem - opet ja po starom. Kući.

Nisam se vratila po memorijsku karticu. Koristila sam kameru mobilnog telefona za fotografisanje.
Da li je to dalji napredak u procesu osamostaljivanja, ne znam. Posle ovih dešavanja od prošle noći postala sam svesnija toga da neke stvari nisu tako jednostavne i da predstavlju proces u kome nekada ima i zastajkivanja i vraćanja nazad.

Ono što znam je da mnogi od nas imaju svoje "memorijske kartice". Živimo život odraslih osoba, ali pamtimo ono što smo davno naučili i ponašamo se po odlukama koje smo davno doneli, a da toga nismo ni svesni.

Na nama je da ih prepoznamo i da donesemo nove odluke, jer niko osim nas ne može znati šta je najbolje za nas.

Možda je i to dobra odluka: biti svestan sebe i onoga što želimo, pa tek onda donositi bilo koju drugu odluku.


Danijela