Osobe koje imaju problema sa zavisnostima pokazuju tendenciju ka postizanju osećanja sigurnosti. Ovo je donekle u redu - čoveka sve što je novo i nepoznato plaši, jer je potencijalno opasno. Ali život je takav da je svaki naredni trenutak nov i nepoznat. A nije uvek opasan, čak uglavnom nije. Tokom života ovo shvatimo i stvorimo neku vrstu tolerancije na novo i nepoznato.
Ovo može biti otežano ukoliko nismo završili neke razvojne zadatke. Jedan od prvih je sticanje osećanja osnovne sigurnosti. Dete ovo osećanje stiče kroz svoj odnos sa majkom. Nakon rođenja, ono postepeno razvija osećanje zavisnosti sa njom. Ovo je neophodno da bi preživelo. Međutim, ne dešava se uvek da se ovaj odnos razvije u dovoljnoj meri da bi dete došlo do toga da oseti potrebu za odvajanjem.
Ukoliko je steklo osećanje osnovne sigurnosti, dete će u periodu negativizma (negde oko 2.-3. godine) početi da pokazuje tendenciju za upuštanjem u nove i nepoznate situacije, da se suprotstavlja roditeljima. Ukoliko njegove potrebe za zavisnošću nisu zadovoljene u dovoljnoj meri iz bilo kog razloga, ili ako je, pak, bilo prezaštićeno, imaće poteškoća u ovom procesu i neće završiti uspešno ovu fazu razvoja - sticanje osećanja osnovnog poverenja i težnja ka odvajanju.
Sve ono što nismo završili kroz neku fazu ravoja, ponavlja se u narednoj. Ukoliko se ne završava, može se desiti da ove "nezavršene poslove" počnemo da "rešavamo" nekom zavisnošću. Kada se pojavi anksioznost, uznemirenost, počinjemo da nalazimo načine kojima ćemo izbeći ovo neprijatno osećanje. Osećanje je zaista neprijatno, to je neka vrsta "slobodno lebdećeg" straha. Imamo simptome straha, a ne vidimo nijednu realnu opasnost, tako da to uglavnom i ne identifikujemo kao strah. Konzumiranje neke zavisnosti redukuje ovo osećanje. Činimo to da pomognemo sebi. Pomoć nije prava jer je privremena, a ima štetne posledice često i po fizičko zdravlje. Zato je dobro da pribegnemo nalaženju pravih rešenja.
Ovo nije jednostavno, zahteva vreme, i ne dešava se samo od sebe - potrebno je da načinimo napor.
Pošto je anksioznost samo izraz nekih unutrašnjih konflikata kojih osoba nije svesna, ubrzo ponovo dolazi do nagomilavanja napetosti, i ponovo se javlja prisilno ponašanje. Ponekad, kad je osoba i pod nekim dodatnim pritiskom (stres npr.), ovo joj može u potpunosti poremetiti normalno funkcionisanje. Može zanemariti svakodnevne obaveze, može doći do poremećaja odnosa sa okolinom (porodični, bračni problemi, poslovni).
Kroz psihoterapiju se radi na ovom osecanju anksioznosti, iz kojeg potiče prisilno ponasanje, bolest zavisnosti, ali se, naročito na početku terapije nastoji i da se stavi pod kontrolu problematično ponašanje, pošto u mnogome remeti normalno funkcionisanje. Postepeno se povećava tolerancija na osećanje nelagode koja nastaje ako se ne izvrši odredjena radnja tako što se osoba sa ovim problemom upućuje na to da, uprkos "provokativnoj situaciji", ne podlegne impulsu, vec da nauči da toleriše ovu nelagodu, što dovodi do toga da ona postepeno slabi . Može da se pribegne i medikamentoznoj terapiji, da bi došlo do redukcije napetosti i da bi se moglo raditi na onome što je u osnovi poremećaja . U saradnji sa terapeutom osoba sa ovim problemom postaje svesnija toga šta zapravo dovodi do stvaranja osećanja uznemirenosti i napetosti i onda može da sagleda bolje celu situaciju i donese nove odluke. Ako se tretira samo simptomatski, može doci do "pomeranja" zavisnosti sa jedne na drugu (prestaje se sa seksualnom zavisnoscu, ali osoba počinje da preterano jede ili sl). Naravno, bolje je biti zavistan od čokolade nego od droge i ponekad se može ovo praktikovati dok se ne razreše unutrašnji konflikti koji dovode do uznemirenosti. Unutrašnji konflikti podrazumevaju postojanje suprotstavljenih strana u našoj ličnosti. Njihovim osvešćivanjem postižemo integraciju naše ličnosti.
Govoreći o najčešćim razlozima za uzimanje droge autor Tony White, psiholog, na osnovu svog dugogodišnjeg rada sa zavisnicima, navodi:
"Rekreativno korišćenje - ovo uključuje korišćenje droga za rekreativne aktivnosti u slobodno vreme ili u socijalne svrhe, kao što je poboljšanje socijanie interakcije. Tipično je za odrasle osobe, i to onekoji koriste drogu tokom dužeg perioda na koktelima ili "na piću posle posla". To je primarno u funkciji Slobodnog deteta. Ovo je najveća grupa korisnika alkohola i droge i čini je 85% od ukupnog broja korisnika. Većina njih nikada neće imati posla sa zdravstvenim radnicima ili zakonom.
Simptomatsko korišćenje - Ono uključuje ponovno koričćenje u svrhu izbegavanja neprijatnih iskustva, uspomene ili zbegavanja suočavanja sa situacijom sada i ovde (realnošću) izazovima i odgovornošću. Droga se koristi da bi "umrtvila" korisnika ili mu omogućava da ne razmišlja u vezi nečega i tako čini da problem "nestane" (privremeno). Na primer, ako je neko depresivan ili pati od PTSP on doživljava značajnu patnju. Šta je bolje za zaustavljanje bola nego korišćenje ubice bola, kakav je heroin.
Ovaj tip čini, verovatno, oko 10% od ukupnog broja korisnika alkohola i droga. Ovi ljudi mogu da zavše u problemima sa zakonom i naravno mogu da dođu na savetovanje. Za njih možemo reći da imaju problem sa drogama, dok to ne možemo reći za rekreativne korisnike.
Zavisničko korišćenje - Radi se o ljudima koji imaju jaku prisilu da koriste drogu. O takvim osobama govorimo kao o tipičnim zavisnicima. Oni nalaze da je veoma, veoma, veoma teško stati i čine 5% od ukupnog broja korisnika droga i alkohola. Čine najmanju grupu ali najviše koriste na resursa sredine kao što je zdravstvena zaštita, savetovanje, policija, sudstvo, socijalna zaštita, dečija zaštita i tako dalje.
Ovakva osoba, iz nekog razloga, nije uspešno razrešila primarnu simbiozu sa majkom. Znači da bazično osećanje zavisnosti od glavne roditeljske figure nikada nije prevaziđeno, i na taj način ovakve ličnosti ostaju zavisne, na isti onaj način kako je zavisno i malo dete.
U odraslom dobu ovakva osoba može da razvije zavisnost od nečega ili nekoga. To može biti religija, psihoterapija, partner ili droga. U svakom slučaju osoba razvija simbiotsku zavisnost sa drugom stvari ili osobom. Ovaj tip korisnika droge tretira se razrešavanjem primarne, nerazrešene zavisnosti od majke."
Dakle, u tretman bolesti zavisnosti treba uključiti i psihoterapiju koja omogućuje zavisniku da kroz odnos sa terapeutom završi nedovršene razvojne zadatke, pri čemu treba imati u vidu da je to jedan proces koji zahteva vreme.
Korišćena literatura:
Tony White: "Upotreba droga i zavisnost", Serbian blog, http://serbian-translations.typepad.com/blog/2011/02/upotreba-droga-i-zavisnost-.html
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар