DOBAR RODITELJ

Mišljenja sam da većina problema  psihološke prirode koji se javljaju na dečjem uzrastu ima poreklo u odnosu koji roditelji izgrađuju prema deci.  Zato se često dešava da kada mi dođu na konsultaciju roditelji čije je dete razmaženo, ili ne postiže zadovoljavajuć uspeh u školi, ili je preterano stidljivo, radim najpre sa njima.

Roditelji se uglavnom bune. Kažu: "Pa, nemam ja "slabe" ocene". Ili nešto slično.

Naravno, potreban je i rad sa detetom. Ali, od velike je važnosti da roditelji shvate koliki je značaj roditeljskih figura za razvoj deteta.

Na početku života detetu je potrebna sva podrška ovoga sveta da bi opstalo. Potpuno je bespomoćno i ne bi moglo preživeti samostalno. Kroz simbiotsku vezu sa majkom ono izgrađuje i psihološku zavisnost. Tokom razvoja počinje postepeno osamostavljivanje. U život deteta ulazi i otac, zatim šira primarna porodica, kasnije šira okolina - familija, učitelji, ostala deca, a u adolescenciji društvo vršnjaka dobija najveći značaj. U periodu adolescencije negde počinje i da se završava proces osamostaljivanja. Kasniji odnosi sa drugim ljudima su pretežno odnosi između dve zasebne osobe, nema više onog "dopunjavanja" sebe drugima do koga dolazi usled nepotpune autonomije.

Dok ne dođe do ovoga, kroz život idemo oslonjeni i na druge. Ti drugi prihvataju da se oslonimo na njih. Daju nam podršku. Sa tom podrškom se osećamo dovoljno sigurno da ovaj svet prihvatimo kao prijateljsko mesto.

Ako ovo izostane, stvaramo osećanje bazične nesigurnosti. Nememo dovoljno oslonca u sebi. I, možda paradoksalno, što smo manje podrške dobijali, ona nam je sve više potrebna. Onda počinjemo da je tražimo u drugim ljudima. U partnerima, prijateljima. Može se čak desiti da u nekom trenutku trebamo i podršku svoje dece koja još uvek nisu odrasle osobe.

U čemu je ovde problem?

U tome što nikada nećemo imati osećanje da smo zaista dovoljno sposobni da živimo samostalno. Što nam je više potrebna podrška, to manje imamo osećanje da je dobijamo.

Kako onda biti dobar roditelj?

Da bismo bili dobar roditelj potrebno je da u nekoj meri imamo osećanje sigurnosti i podrške u sebi. Ukoliko ovo nije slučaj, dobro je da to prepoznamo (to nije tako teško, prepoznaćemo po tome da li osećamo da možemo da se nosimo životom, da li možemo da kažemo sebi da, ma šta da se desi, uvek imamo sami sebe). A kada prepoznamo, možemo naći načina da ovo prevaziđemo.

Ako imamo decu, a prepoznajemo da nemamo dovoljno osećanja lične sigurnosti i osećanje podrške u sebi, u proces njihovog odgajanja možemo uključiti i druge. Naravno, radeći pri tom na sopstvenom sazrevanju.

Dete koje ima roditelje na koje može zaista da se osloni moći će da zaista i osamostali.

Kada govorimo o roditeljima koji nisu dobro obavljali svoje roditeljske zadatke, o njihovoj fizičkoj ili emotivnoj distanciranosti,  treba imati ovo u vidu: dali su najviše što su mogli. Ako se neko ne oseća sigurno u svom životu, ne može drugome pružiti ono što nema. Dobro je razumeti ih i oprostiti im. Ne zbog toga, ili bar ne samo zbog toga, što tako kažu neki stručnjaci ili društvo. Dobro je oprostiti zato što ništa ne postižemo time što ih osuđujemo. Zapravo, postižemo to da se osećamo frustrirano i ljuto, i sa tim osećanjem ulazimo u sve druge odnose. Na taj način sprečavamo sebe da imamo autentične ljudske odnose. Ako optužujemo roditelje, možemo primetiti da tu vrstu odnosa nekako napravimo i u ostalim emotivnim vezama.

Dešava se i situacija u jednom trenutku života da se odnos između dece i roditelja promeni kada roditelji ostare. U starosti se dešavaju neke promene kod čoveka koje mu mogu smanjiti osećanje sigurnosti u životu. Sama starost je takva da nismo više u toj meri jaki, brzi, prilagodljivi. To treba prihvatiti i onda sa time možemo nešto uraditi. Možemo naći nove načine da se prilagođavamo životu. Ali, ono što je važno je naglasiti da se tada roditelji nađu u sličnoj situaciji u kojoj su bila njihova deca kada su bila mala. Sve je toliko drugačije, zapravi menja se njihiva percepcija usled samog procesa starenja, da počinju da se osećaju jako nesigurno. Njihovu decu, sada odrasle ljude, ovo može nervirati ili ljutiti, pogotovu ukoliko nisu uspeli da steknu dovoljno osećanja sigurnosti u sebe.

Dakle, dobro je da se setimo sebe kada smo bili deca i kada nam je bilo dovoljno da znamo da su roditelji tu i da nam pružaju podršku, pa da se osećamo sigurno. Onda ćemo moći, ne zato što tako treba, već zato što tako želimo iz osećanja ljubavi koje postoji, da pružimo podršku svojim roditeljima. Ako nam roditelji nisu pružali podršku u dovoljnoj meri, dobro je da budemo svesni toga da nam neko ne može dati nešto što nema, i da to ne znači da je taj neko loša osoba. Ako ovo shvatimo, korak smo bliže onom ljudskom u nama.

Danijela 

Photo by Nemanja Stojanović