PRAZNA STOLICA

Tehnike geštalt terapije su mnogobrojne i zasnivaju se na eksperimentisanju.Često su i neverbalne prirode-klijent se upućuje na svesnost o tome kako se oseća (a ne da samo priča o osećanjima), na svesnost o tome šta radi (dela ne samo da mogu da govore više od reči, već ponekad govore i drugačije). Njihova primena čini terapiju dinamičnom i skraćuje psihoterapiju (omogućava brže rešavanje problema).

Eksperiment u geštalt terapiji znači da ne pričamo o nekim događajima, već da ih doživljavamo sada. Zamišljamo da se taj događaj dešava sada, govorimo u sadašnjem vremenu, dovodimo u sadašnji trenutak, naravno figurativno rečeno, uz pomoć  terapeuta, ljude koji su bili akteri tog događaja. Tako stvaramo mogućnost da rekonstrukcijom samog događaja stvarno, u sadašnjem trenutku osetimo osećanje, a ne da pričamo o njemu.

Jedna od tehnika koja olakšava ovo je tzv. "prazna stolica": klijent zamišlja da se na stolici preko puta njega nalazi neka osoba u vezi sa kojom želi da radi. Direktno joj se obraća, što omogućava da u sadašnjem trenutku bude svestan boje i visine svog glasa, gestikulacije, mimike.

Od koristi u prepoznavanju aktuelnih osećanja može biti upotreba ogledala: npr. klijent kaže da se oseća ljutito, ali je zapravo tužan. Izraz njegovog lica će odražavati osećanje tuge, ali on toga nije svestan. Ako pogleda u ogledalo, može postati svestan svog izraza lica i toga kako se, zapravo, oseća.

Ako se radi grupna geštalt terapija, ovo se može postići i time što će ostali članovi grupe reći kako oni vide situaciju.

"Idenje u krug" se sastoji u tome da klijent ponovi neku svoju tvrdnju svakom članu grupe (kada se radi grupna terapija). Dok se ovo odigrava on dobija šansu da postane svesniji nekog svog osećanja, pa se npr. tvrdnja: "Ja sam ljut" moze pretvoriti u:" Osećam se uplašeno" i na kraju u: "Tužan sam".

"Menjanje uloga" je postupak prilikom koga klijent prelazi u "praznu stolicu" (u "vruću stolicu" seda onaj ko ima lični rad u okviru grupne terapije) i time se poistovećuje sa osobom u vezi sa kojom ima rad. Na ovaj način se postiže bolje shvatanje "druge strane".

U "praznu stolicu" se može staviti ne samo neka druga osoba, već i neko sopstveno osećanje, ili deo ličnosti sa kojim nismo u kontaktu. Terapeut upućuje klijenta da vidi kako on doživljava to osećanje: koliko je udaljeno od njega, koje je veličine, da proba i da mu da neku boju i oblik. Na ovaj način se postiže konkretizacija i bolje upoznavanje osećanja. Kada "zameni ulogu" sa njim , klijent može postati svestan toga kako mu je kao tom osećanju i šta to želi da poruči klijentu. Jer svako osećanje ima neku ulogu, ali je mi nekad nismo svesni, pa dolazi do toga da osećanja delimo na "dobra" i "loša".

"Pojačavanje" se primenjuje tako što se klijentu sugeriše da, recimo, neki pokret napravi jače - tako ga postaje svesniji :npr. grč oko usana koji se pojavio, kada ga klijent pojača, može dovesti do svesnosti o želji da zaplače, odnosno do toga da je ono što oseća, zapravo, tuga.

Jedan od osnovnih načina rada je upućivanje klijenta da govori u sadašnjem vremenu. Iako se radi o dešavanju koje je već bilo, ili koje se tek očekuje, ovakva vrsta govora omogućuje da se određeni događaj učini aktuelnim u sadašnjem trenutku. Npr, ako neko želi da govori o tome kako se posvađao sa nekim drugim, ne prepričava tu svađu, već govori kao da se svađa dešava u sadašnjem trenutku.

 Pri tom je osnovni postupak koji se koristi u psihoterapijskom radu dijaloški metod, u kome se razvija dvosmeran odnos, tj.obe osobe utiču jedna na drugu.

Evo kratke ilustracije, segmenta jedne seanse.

Moja klijentkinja Maja ima dobre odnose sa svojom sestrom. Razlika u godinama između njih nije velika, tako da su, po njenim rečima, oduvek bile veoma bliske i više kao drugarice. Povremene burne svađe oko sitnica su joj, međutim, „ostavljale gorak ukus u ustima“.  Nije joj bilo jasno zašto tako burno reaguje i kako njena sestra uspe da je tako razbesni.  Evo kako je izgledao deo seanse na kojoj je radila na jednoj od takvih svađa. (Sebe ću označiti sa T-terapeut, a Maju sa K-klijent).

K:  Treba da se nađemo i da idemo u pozorište. Ja sam, naravno, stigla u dogovoreno vreme. Čak i ranije. I, naravno, nje još uvek nema. Stojim ispred pozorišta, na visokim štiklama sam. Počinju da me bole noge.

T:

 Kako se osećaš?

K:  Pa, za sada je sve u redu. Možda malo nervozno.

T: Kako sebe činiš nervoznom?

K: Pa mislim o tome kako mi to uvek radi. Uvek kasni. Mislim da to radi namerno. Evo, sada osećam kako počinje da mi „kuva“ u stomaku.  Toliko je bezobzirna.

T: Budi svesna u kom trenutku je počelo da ti „kuva“ u stomaku.

K: Pa, kada sam pomislila kako je bezobzirna. Uvek misli samo na sebe.

T: Šta se sada dešava?

K:  Sada sam već ljuta na nju. Stojim tako ispred pozorišta, gledam kako drugi ljudi ulaze unutra, a nje još nema. Kroz glavu mi prolazi kako je tako zakasnila i kad smo putovale zajedno na odmor. I toliko puta ranije. Kako ne shvata da postoji još neko drugi sem nje na ovom svetu?

Sada se pojavljuje.  Osećam kako mi iz stomaka nešto kreće prema grlu. Ne mogu da izdržim da joj ne kažem nešto. Kažem joj:  „ Sad ne moramo ni da uđemo unutra“. Ona počinje da objašnjava da je bila gužva u prevozu.  Uvek nađe izgovor. Uvek me razbesni.

T: Kaži mi nešto o svom besu – kako je nastao sada?

K:  Tako što sam razmišljala o tome kako je bezobzirna i sebična.

T: Budi svesna toga da si ti ta koja je razmišljala, da si ti ta kojoj je onda počelo da kuva u stomaku. Ko onda pravi tvoj bes?

K: Pa kad se tako posmatra, ja.

Govor u sadašnjem vremenu  i  „dovođenje“ prošlih trenutaka u sadašnjost pomaže klijentu da postane svesniji odgovornosti za svoja osećanja. Drugi mogu da izazovu naša osećanja, ali smo mi oni koji ih „pravimo“. Ako smo svesni toga kako ih „pravimo“, možemo doneti odluku da na neku situaciju reagujemo i nekim drugim osećanjem, ako nam tako više odgovara.   


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović