STID

U svom psihosocijalnom razvoju prva faza kroz koju prolazimo i koja počinje po rođenju je faza sticanja osećanja osnovnog poverenja. Ukoliko roditelji zadovoljavaju naše psihofizičke potrebe u tom periodu, stvaraju se dobre osnove da tokom života znamo da možemo verovati svetu. Odnos koji imamo prema roditeljima, odn. ljudima koji se staraju o nama, je osnova za izgrađivanje odnosa prema drugim ljudima. Sigurnost i poverenje koje tada osetimo omogućavaju nam da stvaramo zadovoljavajuće interpersonalne odnose.

Kada dete stekne osećanje sigurnosti i poverenja u roditelje, emocionalno se vezuje za njih. Prvi doživljaj sebe imamo na osnovu toga kako se roditelji odnose prema nama, pa je sa ovime povezano i sticanje osećanja vrednosti. Osećaj sebe izgrađujemo na osnovu odnosa koji imamo sa značajnim drugim osobama. Sebe vidimo onako kako nas vide roditelji.

Nakon ovoga moguća je druga faza psihosocijalnog razvoja - pojava osećanja stida. Pošto je izgradilo osećanje sigurnosti i poverenja, dete se odvažuje da počne da istražuje svet. To znači da se upušta u nove situacije, u nove kontakte. Rešava se da se približi i nepoznatim ljudima. U ovom periodu osećaj sebe izgrađujemo i na osnovu odnosa sa nepoznatim ljudima. Kada oni pokazuju da nas ne prihvataju, mi osećamo stid, kao i kada pokazuju svoje prihvatanje na način koji ne razumemo. Osećanje stida koje dete počinje tada da oseća je zdravo. Potrebno mu je da postavi granice - ima potrebe koje traže zadovoljenje, ali postoje određena ograničenja. Kroz neuspehe i greške, prilikom kojih oseća stid, dete shvata ova ograničenja. Stid nam je od koristi u ovom periodu jer nam pomaže da formiramo jasniju strukturu sveta, da naučimo kako da što bolje zadovoljimo svoje potrebe, ostvarimo želje i ciljeve .

Osećanje stida može da postane problematično ako postane konstantna crta karaktera - stidljivost. U ovoj situaciji se javlja strah od socijalnih kontakata. Čovek je socijalno biće i socijalni kontakti su mu potrebni da bi preživeo. Ukoliko stidljivo dete postane stidljivi čovek, može imati probleme na profesionalnom, ljubavnom, društvenom planu, što vodi osećanju usamljenosti i depresiji. Zato je bitno prepoznati kada stid nije zdrav i koristan. Onda se detetu može pomoći da ga prevaziđe.

Ako smo roditelji, dobro je da znamo da su problemi koje primećujemo kod svoje dece često odraz naših sopstvenih emocionalnih ožiljaka. Jedini način da pomognemo svojoj deci je da budemo svesni toga i da iscelimo ove ožiljke.

Od perioda adolescencije možemo i sami da se bavimo svojim emocionalnim razvojem. Ako nam je stidljivost važan problem u ovom periodu, to znači da je posledica nedovršenih poslova iz detinjstva, da su verovatno nasi roditelji bežali od osećanja stida, pa smo i mi naučili da to radimo. Rešenje je da naučimo kako da dozvolimo sebi da budemo sa osećanjem stida.

Danijela 

 

Photo by Nemanja Stojanović