RIZIKUJ DA ŽIVIŠ SLOBODNO

U svom savetovalištu povremeno organizujem predavanja i radionice u cilju informisanja o određenim problemima psihološke prirode.

Informisanost  jeste prvi korak u rešavanju nekog problema. Ona nam omogućava da ga prepoznamo i da ga postanemo svesni.

Kada postanemo svesni problema, možemo da probamo da ga rešimo, da promenimo nešto.

Nekada su te promene moguće, a nekada ne.

Ako možemo nešto da promenimo, mi promenimo, ukoliko želimo; a ako ne možemo, onda se pomirimo sa tim.

Takođe je moguće da uočimo problem, postanemo ga svesni, ali da donesemo odluku da ne želimo nikakve promene.

Nekada je uspeh ne rešavanje nekog problema i ostvarivanje nekog cilja, nego odustajanje od njega.  Naše životne okolnosti se mogu promeniti u toj meri da je bolje rešenje promena cilja.

Ostvarivanje ciljeva nije toliko važno samo po sebi, nego naš razvoj kao ličnosti kroz pokušaje da ih ostvarimo. Neuspesi su važan deo tog procesa isto koliko i uspesi.

Ovakav početak bloga možda stvara sliku psihoterapije kao jednog mukotrpnog i veoma ozbiljnog posla.

Psihoterapija ima i te odlike, ali i druge.

Psihoterapija nije nešto što je odvojeno od ostatka  našeg sveukupnog života. Može biti i vesela, zabavna, tužna, prijatna, neprijatna, dosadna, inspirativna... Sve zavisi od toga  kakav joj značaj damo. A kao i u vezi sa svime u životu, pridajemo joj onaj značaj koji korespondira sa onim što je u nama.

Dakle,  kroz psihoterapiju ćemo dobiti ono što i tražimo. Dobićemo odgovore za koje smo spremni.

Za ovo nije potrebna neka velika hrabrost i odvažnost.  Dovoljno je, čak optimalno, da pratimo sebe, budemo otvoreni za promene, rizikujemo manje ili više (već koliko nam odgovara).  Sigurnost je dobra, ali da bismo napredovali i razvijali se tokom života, neophodna je određena količina rizika. Upravo nas promena, nesigurnost, navodi na drugačije gledanje na stvari. Omogućava nam da u svoj život unesemo nove informacije, da upoznajemo nove ljude, da donosimo nove zaključke. Da sve ove novine integrišemo u svoju ličnost, a samim tim je razvijemo i obogatimo. Vezivanje za staro i poznato nas, kao i svako vezivanje zbog straha od gubitka, vodi u neslobodu. Korak ka novom i nepoznatom u životu je korak ka slobodi.

Ukoliko ste uplašeni od života i bežite od njega, potrebno je, ako želite da promenite to, da napravite jedan korak – korak u nepoznato. Možda možete najpre da zastanete i zapitate sebe da li ste spremni za taj korak. Da li ste spremni da zaista rizikujete? Ukoliko ste spremni, rizikujte malo. Ukoliko niste, i to je u redu. Možete da sačekate svoj trenutak za rizik.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

CHANGES

Osnovna težnja kojom se rukovodimo u svakodnevnom životu je težnja ka ravnoteži. Ova ravnoteža nam omogućava  osećanje mira i sigurnosti.

Tokom života se, medjutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem.

Da bismo se razvijali kao ličnosti  dobro je da pratimo sebe, svoje potrebe za promenom, da donosimo nove odluke. I spoljašnje promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.

Kada je poremećen naš uobičajeni način funkcionisanja, a novi još nije ustanovljen, dolazi do krize i osećanja uznemirenosti.  Ovo osećanje nije prijatno i stimuliše nas na nalaženje novih rešenja. Važno je uvideti svrhu nalaženja novih rešenja. Ukoliko pokušavamo da ih nađemo da bismo zadržali dotadašnji način života ili da bismo "bili kao i pre" (psihoterapeut ovo dosta često čuje od svojih klijenata koji mu se obraćaju za pomoć u svojim kriznim situacijama), velika je verovatnoća da ćemo podleći nekom maladaptivnom obliku ponašanja (npr. gubitak bliske osobe, gubitak posla, ulazak u klimaks, penzionisanje i sl, mogu dovesti do pojave alkoholizma, preteranog trošenja novca na održavanje spoljašnjeg mladalačkog izgleda itd.). Do ovoga dolazi zbog težnje ka nemogućem. Sve je u stalnoj promeni i ništa ne može biti kao pre.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome

Često težimo ka održavanju prethodne situacije.  Izgleda da preteže potreba ka starom i poznatom zbog naše potrebe za sigurnošću. Pored toga, čini se da postoji jedan deo naše ličnosti koji oseća da je nekada u prošlosti postojao "onaj pravi svet, onaj pravi život". Ovaj pravi život postoji i u sadašnjem tenutku, ali mi nismo u sadašnjem trenutku, pa ga zato nismo ni svesni. To ne znači da smo nekada bili svesniji sadašnjeg trenutka, nego nam se život sam otkrivao na momente. Zašto je to "prestao da čini"? Možda zato što je došlo vreme da sami krenemo ka njemu i ka svesnosti sadasnjeg trenutka. Tako ćemo doći do jednog sasvim novog kvaliteta, do našeg namernog, promišljenog ulaska u život. Time preuzimamo odgovornost za svoje iskustvo života.

Danijela 

.

Photo by Nemanja Stojanović

TRANSFER I KONTRATRANSFER

Evo jednog "geštalt uvoda" za ovaj blog.

Čega sam svesna u ovom trenutku?

Svesna sam svoje želje da pojasnim neke stvari o psihoterapiji ljudima koji ovo čitaju. Istovremeno sam svesna i umora. Kako umaram samu sebe? Tako što započinjem da radim više stvari istovremeno. A kada radim više stvari istovremeno, osećam se sposobno. Šta postižem time što pravim osećanje da sam sposobna? Izbegavam osećanje nedovoljne vrednosti.

Ovog osećanja nisam bila dovoljno svesna.

Nedostatak svesnosti o nekim svojim osećanjima je otežavajuća okolnost za psihoterapeuta. On onda tokom psihoterapije, ukoliko ih nije svestan, može težiti ka tome da preuzima na sebe i ono što nije do njega, nego do klijenta. Tako nije od pomoći klijentu u njegovom osvešćivanju vlastitih osećanja, a na neki način i koristi psihoterapijsku situaciju za svoje potrebe.

Ko dolazi na psihoterapiju?

Na psihoterapiju dolazi neko ko se nalazi u nekoj vrsti egzistencijalne krize. Povod za dolazak može biti neki konkretan problem, ali u njegovoj osnovi je svojevrsno otuđenje ličnosti od sebe same, od svojih potreba. Problem se i javlja zato sto osoba počinje da radi nešto i da teži nečemu, a da zato nema podršku u sebi samoj, nema autentičnu želju.Ona se je otuđila od svojih potreba u nekom trenutku razvoja, obično u detinjstvu, izbegavajući sukobe sa roditeljima da bi sačuvala njihovu ljubav. Sukob biva izbegnut, ali se gubi mogućnost da sa nađu neka nova rešenja i promene koje vode razvoju ličnosti. Osoba ne teži ostvarivanju sebe, već slike koju ima o sebi, a koju je oformila pod uticajem "treba" i "mora" poteklih od roditelja. Otuđena je i odbacena autentična ličnost sa autentičnim potrebama. Između autentičnog i neautentičnog  Ja se  prostire  praznina koju Perls (osnivač geštalt psihoterapije) naziva neplodnom prazninom, "rupom". Ova "rupa" se doživljava kao konfuzija ili izgubljenost. Da ne bi slučajno upala u ovu prazninu koje se užasava, osoba troši energiju koja je preostala (značajan deo je potrošen na kreiranje lažne slike o sebi). Ako se u nekom trenutku jako uplaši ili umori od ovoga, osoba dolazi na terapiju i postaje klijent.

Kod koga dolazi klijent?

Klijent koji se reši da pomogne sebi kroz proces psihoterapije, dolazi kod psihoterapeuta. Ako je u pitanju geštalt terapeut, on će sa klijentom težiti da uspostavi Ja-Ti odnos putem dijaloga kao osnovnog postupka. Njegova suština je uzajamno poštovanje i prihvatanje ličnosti onog drugog.  Uspostavljanje tog odnosa (egzistancijalni dijalog) je veoma značajan za odnose uopšte, a terapijske naročito, i taj kvalitet daje geštaltu tzv. horizontalnost - terapeut se postavlja prema klijentu sa ravnopravne pozicije, ne kao neki sveznajući i svemogući autoritet. I on je obično ljudsko biće, sa svojim problemima i nedostacima.Ima određena znanja i iskustva koja mu pomažu da prepozna klijentovu egzistencijalnu krizu (na njemu je veća odgovornost za tok terapije). Terapeut prilazi neponovljivosti klijentove ličnosti svestan toga da je njegova ravnoteža narušena, ali da ipak funkcionise toliko da neravnoteža u njemu dovodi do potrebe za ispravljanjem, da je on to već pokušao i da je verovatno delimično uspeo u tome, ali mu je to nedovoljno i potrebna mu je pomoć.

Geštalt terapeut ima za cilj da pomogne klijentu da uspostavi narušenu ravnotežu i da postane svestan svojih izvornih potreba i želja, što će mu omogućiti samoaktualizaciju i razvoj. On ovo čini primenjujući i određene tehnike koje su zasnovane na orijentaciji geštalt terapije na Ovde i Sada. Jedino u sadašnjem trenutku možemo činiti bilo šta, zato se u terapiji koristi eksperiment kao način da se u sadašnjost dovedu "nezvršeni poslovi" iz prošlosti i završe.

Šta ovo može da omete?

U sadašnji trenutak i terapeut i klijent unose stvari iz svoje prošlosti. Kada se osećanja ili načini ponašanja klijenta ili terapeuta koji pripadaju prošlosti prenose i nastavljaju u psihoterapijskoj situaciji, govori se o transferu (ono što čini i oseća klijent) i kontratransferu (ono što čini i oseća terapeut). Nedovršene situacije iz prošlosti imaju tendenciju da se dovrše u sadašnjem odnosu sa terapeutom. Ovo je praćeno novim stavovima i novim razumevanjem i vodi ka potpunijoj integrisanosti jer je odnos u kome se odvija manje "toksičan" od prvobitnog. U geštalt terapiji se više istražuje kako transfer utiče na stvaran život klijenta, a manje njegovo poreklo. Što se tiče terapeuta, veoma je važno da on opaža i prorađuje sopstveni kontratransfer. Da bi mogao da se postavi prema klijentu onakvom kakav on i jeste, a ne da projektuje svoje sadržaje na njega, potrebno je da bude svestan sebe i da kao takav neutralno odražava klijentovu svesnost, bez nametanja sopstvenih stanovišta i predrasuda. Ukoliko ima teškoća u ovome, potrebno je da kroz proces supervizije radi na svojim „nedovršenim poslovima“ koji mu otežavaju rad sa klijentom.

Pojasniću ovo na jednom slučaju iz prakse.

Na psihoterapiju dolazi stariji bračni par. Muž je ubeđen da je ženi potrebna pomoć jer je patološki ljubomorna, a žena misli da je njena ljubomora opravdana. Neko vreme sam pokušavala da razaznam o čemu se zapravo radi, ali nisam uspevala, vec sam postajala sve umornija. Nalazila sam objašnjenja i argumente i za jednu i za drugu stranu. U jednom trenutku sam postala svesna toga da osećam ljutnju koja nije bila adekvatna za tu situaciju, bila je dosta intenzivna. Onda sam otišla na superviziju kod koleginice. Ja sam bila u ulozi klijenta. Tokom rada na ovome, koleginica me je u jednom trenutku upitala na koga sam zapravo ljuta i da li me ova situacija podseća na neku raniju. U glavi mi se stvorila slika mojih roditelja kako se svađaju, mene koja pokušavam nekako da ih pomirim, preduzimam mnoge stvari, ali uzalud, jer sam samo dete. Postala sam tada svesna svoje ljutnje na roditelje. Ovo osećanje koga nisam bila svesna otežavalo mi je rad sa mojim klijentima.

Postavljanje pitanja je nekada važnije od davanja odgovora.

Dobro postavljeno pitanje traži da neko vreme „budemo sa njime“ i da ne odgovaramo odmah na njega. Ovo vodi povećanju svesnosti o onome što jeste. Kroz davanje odgovora možemo postati svesniji toga šta bismo želeli da bude.

Ova pitanja postavljaju sebi  i klijent i psihoterapeut, što doprinosi boljem postavljanju granica i razdvajanju onoga šta svako od njih misli, oseća, želi za sebe.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović