SOMEDAY MY PRINCE WILL COME

Psihoterapijski rad na bajkama ima sličnu funkciju kao i rad na snovima. Njime se može postići bolja integrisanost ličnosti tako što se dolazi u kontakt sa delovima ličnosti, osećanjima, kojih nismo dovoljno svesni, ili smo ih potpuno nesvesni.

Rad na bajci počinjem tako što dam instrukcija klijentu je da odabere bili koju bajku. Znači, ne omiljenu (što bi ukazivalo na životni skript), već onu koja mu SADA pada na pamet. Ovo radim na tipičan geštalt - način: klijent ne priča o tome, već, zatvorenih očiju i kada je postigao određeni stepen opuštenosti i svesnosti, odabere jednu scenu iz bajke i zamišlja da se ta scena odvija SADA. Odabere neki lik, bilo koji, ili figuru koja bi on mogao da bude, a koji se pojavljuje u toj sceni. Zatim vidi ko je tu od ostalih likova iz bajke, u kakvim je odnosima sa njima. Sve vreme prati kako se oseća. Na kraju te scene može da je završi na način ili kako se i u bajci završava ili na način kako mu to SADA odgovara.

A onda ga uputim da vidi da li je ta bajka, scena, lik koji je odabrao, imaju neke sličnosti sa njegovom realnom životnom situacijom, kao i da vidi, ako je tako, ko bi mogli da budu nosioci ostalih likova od osoba koje su relevantne u njegovom životu. Po završetku ove vežbe klijent ispriča kako je protekla (to ne radi tokom vežbe da bi što više mogao da doživi osećanja koja se pojave,a ne da samo priča o njima). I ponovo ga upućujem na to da bude svestan kako se oseća SADA dok priča. Ovo SADA je važno jer pokazuje kako klijent doživljava svoju sadašnju realnu životnu situaciju. Naravno, treba uzeti u obzir i da su bajke sačinjene od simbola koji su odraz kolektivnog nesvesnog i da predstavljaju neku vrstu snevanja celog čovečanstva. Ipak, terapeut ne interpretira klijentu šta znači njegov izbor, već mu omogućava da postane svestan toga šta njemu znači ta bajka.

Inače, odabir bajke se može menjati tokom psihoterapije, kao i tokom života. Ovo može ukazivati na promene unutar ličnosti klijenta, na promenu životne situacije, kao i na promene u odnosu kljijenta prema životnoj situaciji.

Pratila sam ove promene i kod sebe radeći sa klijentima. Nekada sam, recimo, kada bi neka žena- klijent odabrala bajku "Snežana i sedam patuljaka", i kao lik sa kojim bi se identifikovala birala Snežanu, mogla sebe da zamislim kao Snežanu (naravno, treba voditi računa tokom rada da se terapeut ne isprojektuje, pa uvek nastojim da budem svesna onoga što je moje, a šta klijentovo). U jednom trenutku, posle ko zna koliko puta kako sam sebe mogla da zamislim kao Snežanu, iznenadila sam se kada mi se posle instrukcije  klijentkinji da odabere neku scenu iz bajke, pred očima stvorila slika maćehe pred ogledalom, koja pita  čarobno ogledalo na zidu ko je najlepši na svetu.

Interesantno je da se nekada pomak u rešavanju intrapsihičkih konflikata može videti u odabiru da se promeni kraj scene. Jedna klijentkinja je odabrala scenu iz bajke "Crvenkapa" u kojoj razgovara sa prerušenim vukom, ali uspeva da prepozna da to nije njena baka i onda odjuri po pomoć pre nego što je on pojede!

Za geštalt terapiju je karakteristično i odsustvo interpretacije od strane terapeuta - klijent sam interpretira neko svoje ponašanje, terapeut mu samo pomaže da pomogne sebi, odn. da postane svestan nečega.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

OPTIMIZAM GEŠTALT PSIHOTERAPIJE

Vrsta psihoterapije kojom se bavim je geštalt psihoterapija.  Mnogima reč "geštalt" zvuči "isuviše nemački" (u smislu da asocira na neku disciplinu i strogost). Nije ni čudo, jer reč ima poreklo iz nemačkog jezika i znači "celina", konfiguracija, kohezivnost, forma koja ne može da bude razložena na elemente, a da pri tom ne bude uništena celina.  Njen osnivač, Frederik Perls (poznatiji kao Fric), je bio pesnik u duši i ideja mu je bila da je čovek celina koja je nešto više od prostog zbira njenih delova.  A celina je najpribližnija pojmu ljubavi.  Kada volimo nekoga ili nešto, prihvatamo ga kao celinu, sa svim onim što nam se sviđa i ne sviđa. Prema tome, nepotrebna je bojazan da  geštalt psihoterapija podrazumeva  "dovođenje u red" nekom strogom disciplinom.

Za edukaciju iz geštalt psihoterapije sam se rešila par godina posle završetka fakulteta.  Diplomirala sam kliničku psihologiju na filozofskom fakultetu, ali tokom studiranja nisam mogla da nađem ono što me podstaklo da upišem ovaj fakultet.  Bilo je isuviše teorije za moj ukus, a malo praktičnih stvari.  Moje studiranje je bilo puno prekida,  jer mi se često dešavalo da otkrijem da je nešto drugo mnogo interesantnije.

Ono što je ostavilo jedan od najjačih utisaka na mene tokom studiranja je bio susret sa Nadeždom Kostić, geštalt psihoterapeutom. U okviru vežbi iz psihoterapije ona je održala jedno kratko predavanje i demonstrirala studentima  par tehnika koje se koriste u radu. Tehnike kao tehnike me se nisu toliko dojmile, koliko ona kao osoba. Pričala je neposredno i otvoreno, a slušala sa uvažavanjem i poštovanjem svakog sagovornika.

Jedna od tehnika je obuhvatala i instrukciju da se identifikujemo sa nekim predmetom. Trebalo je da zamislimo da smo neki predmet , bilo koji.

Ja sam zamislila da sam naočare na njenom nosu. Osećala sam se prijatno i pomalo uzbuđeno. Mogla sam da vidim šta piše na papirima koji su bili ispred nje na katedri. Na tim papirima su bile zapisane sve tajne psihoterapije. Sve ono što sam želela da znam.

Kada sam posle završetka studija krenula na edukaciju iz geštalt psihoterapije kod Mladena Kostića, pionira geštalt psihoterapije na ovim prostorima, imala sam neku vrstu bojazni da ću se možda razočarati. To se nije desilo. Pred mojim očima se dešavala magija psihoterapije.  Ono što je sama suština geštalt psihoterapije – fokusiranje na ono što se dešava ovde i sada i postizanje svesnosti o tome, odigravalo se kako kroz grupnu psihoterapiju, tako i kroz lične radove. Naravno, kasnije sam shvatila da magija nije u psihoterapeutu, već u onome ko prolazi kroz proces  psihoterapije. Psihoterapeut poseduje stručna znanja i iskustvo koji mu omogućavaju da pomogne klijentu da otkrije tu magiju u sebi, kao i svoju moć da se promeni, a da opet ostane ono što jeste.

Mi već jesmo ono što jesmo, ali se često otuđujemo od nekih delova svoje ličnosti. Imamo sposobnost i kapacitet za zdrav i radostan život. Otuđujući se od sebe kroz težnju da izbegnemo svaki bol i nelagodu, gubimo u značajnoj meri mogućnost za to. U našim životima nema bola, ali nema ni radosti.

Geštalt psihoterapija pruža mogućnost da ponovo osetimo uzbuđenje življenja.

Ako vam se čini da je život jako  težak i da ništa nema smisla, uradite sledeće:

Zamislite da vam je omogućeno  da upišete neku školu životnih veština i da vam one mogu omogućiti da živite životu kome ste zadovoljni sobom. Kao i u svim dobrim školama, i u ovoj postoji praksa. Ona je i najskuplja,  jer se kroz nju najviše uči, a potrebni su i dobri učitelji koji imaju iskustva.

Zamislite da je svaka osoba koju sretnete u svom životu neki učitelj.

Iskoristite priliku da naučite što više od nje. Učite čak i ako vam lekcije nisu prijatne.

Ne ljutite se ako je škola teška.

Zahvalite u sebi svakom učitelju.

Mislite o tome kako da najbolje upotrebite stečeno znanje.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PODRŠKA JE VAŽNA

Anksioznost kao osećanje straha zbog doživljavanja sebe kao nesposobnih da se nosimo sa svojom celokupnom životnom situacijom je čest razlog dolaska na psihoterapiju. Potrebna nam je pomoć i podrška i tražimo je od okoline.

Na psihoterapiju dolazi neko ko se nalazi u nekoj vrsti egzistencijalne krize. Povod za dolazak je obično neki konkretan problem, ali u njegovoj osnovi je svojevrsno otuđenje ličnosti od sebe same, od svojih potreba. Problem se i javlja zato što počinjemo da radimo nešto i da težimo nečemu, a da zato nemamo podršku u sebi samima, nemamo autentičnu želju.

Od svojih potreba se otuđujemo u nekom trenutku razvoja. To se dešava obično u detinjstvu kroz izbegavanje sukoba sa roditeljima da bi se sačuvala njihovu ljubav. Uspevamo da izbegnemo sukob, ali tako gubimo i mogućnost da nađemo neka nova rešenja i izvršimo promene koje vode razvoju ličnosti. Počinjemo da težimo ne ostvarivanju sebe, već slike koju imamo o sebi, a koju formiramo pod uticajem "treba" i "mora" poteklih od roditelja. Otuđena je i odbačena autentična ličnost sa autentičnim potrebama.

Psihoterapeut ima za cilj da pomogne klijentu da uspostavi narušenu ravnotežu i da postane svestan svojih izvornih potreeba i želja, što će mu omogućiti samoaktualizaciju i razvoj. Geštalt psihoterapeut čini ovo primenjujuci i određene tehnike koje su zasnovane na orijentaciji geštalt terapije na "ovde i sada". Jedino u sadšsnjem trenutku možemo činiti bilo šta, zato se u terapiji koristi eksperiment kao način da se u sadašnjost dovedu "nezavršeni poslovi" iz prošlosti i završe.

Neke tehnike koje se koriste u geštalt psihoterapiji su jako pogodne za rad na osećanjima ili delovima ličnosti sa kojima nismo u dobrom kontaktu, ili čak uopšte nismo u kontaktu.

Geštalt terapija naglašava pridavanje odgovornosti za sve ono što neko čini ili ne čini, pa se u ovu svrhu koristi jezik odgovornosti: npr, terapeut klijentu sugeriše da tvrdnju: "Potsmevanje moje sestre me ljuti" zameni tvrdnjom: "Ja sebe činim ljutitim sestrinim potsmevanjem". Ovo stavlja u prvi plan odgovornost klijenta za njegovo osećanje ljutnje, postaje svestan toga da je on sam pravi i da ima izbor - može da je pravi, a i ne mora. Može da napravi neko drugo osećanje koje bi mu bilo od veće koristi. Ovo postiže time što otkriva načine koje koristi za pravljenje ovog osećanja. Tako se jača poverenje u unutrašnju kontrolu.

Treba napomenuti i da anksioznoet može biti adekvatna, ukoliko je celokupna životna situacija nova i nepoznata (npr. preseljenje u nepoznati grad, promena radnog nesta i sl.)


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

WHAT A WONDERFUL WORLD

Oni koji su  u prilici da vide tek rođenu bebu i da kasnije prate njen razvoj, odrastanje i sazrevanje, mogu da uoče jedan dragoceni trenutak. To je trenutak u kome nam se pogled susretne sa pogledom novorođenčeta. Pogled bića koje je tek došlo na ovaj svet zrači njegovu suštinu, bit. Tu bit možemo uočiti u pogledu tog istog bića i u njegovoj starosti.

Tokom života dolazi do mnogih promena na telesnom, emocionalnom i intelektualnom planu, ali bit ostaje ista.

Imamo telo, misli i osećanja, ali  nismo te misli, telo i osećanja, već nešto više od njihovog prostog zbira, jedna nova celina, i to čini našu  bit.

Ako imamo neku fizičku ili psihičku bolest, naša bit je ista; ako imamo neka neprijatna osećanja ili ako imamo neadekvatna ponašanja, naša bit je ista. Ako smo u nekim lošim okolnostima, naša bit je ista. Sve smo to mi, ma šta da nam se dešava, ma šta da mislimo ili osećamo.

Naša bit je povezana  sa širim životnim poljem, kao i sa sa sveukupnom stvarnošću. U svojoj biti čovek je energetsko biće, i energija je svuda oko nas. Sveukupna stvarnost ima sve ono što nam je potrebno i mi, kao deo nje, možemo doći do toga. Kontakt sa svojom suštinomi i kontakt sa sveukupnom stvarnošću preko nje je blagotvoran i isceljujuć. Taj kontakt nam omogućava usklađivanje i održavanje balansa potrebnog za kvalitetan život. Omogućava nam da se prilagođavamo promenama putem svojih misli, osećanja, ponašanja.To ne bi trebalo biti teško, ali se dešava da ne uspevamo u tome.

Kako dolazi do ovoga možemo videti kroz sledeći primer.

Ako bebu sa početka ovog poglavlja na njenom uzrastu od šest meseci stavimo pred "švedski sto", ona će savršeno znati koja vrsta hrane joj je potrebna i uzeće je. Ako počnemo da je hranimo onako kako bi po našoj zamisli trebalo da se hrani, u početku neće hteti da jede to, ali će onda početi. Uglavnom da bi udovoljila željama roditelja (u ovom uzrastu ljubav i prihvatanje roditelja su bukvalno od životne važnosti). Vremenom će početi da jede i ono što joj ne odgovara, potpuno nesvesna toga da joj to ne odgovara.

Takav je slučaj i sa osećanjima. Svako osećanje je naša reakcija, odgovor na život i stvarnost - kada smo u opasnosti koju ne možemo da savladamo, osećamo strah, kada ostanemo bez nekoga ili nečega što nam je važno, tužni smo. Ali, tokom života i procesa socijalizacije mi i učimo nešto o osećanjima. Mogu nas naučiti da nije lepo ljutiti se, na primer.

Dakle, može se desiti da se udaljimo od svojih potreba i želja i da naša osećanja ne budu adekvatna.

Ako se desi da imamo neku fizičku, psihičku ili psihosomatsku bolest, potrebno je da postanemo svesni toga šta je to što ne radimo kako nam odgovara, gde grešimo. Bolesti nam mogu biti važni učitelji i prijatelji.

Kada smo u kontaktu sa svojom biti, sa samima sobom, stvaramo uslove za zdravlje. Adekvatnim negovanjem i vaspitavanjem deteta ovo se može postići. Ako nije postignuto, kasnije pojedinac može sam da radi na tome. Može da nauči da oseti šta mu je potrebno, a šta ne, šta su njegove želje, a šta ispunjavanje očekivanja drugih. Može da nauči da razlikuje svoju bit od svoga tela, osećanja i misli.

Život je kao "švedski sto". Ako smo dovoljno mudri, možemo se uskladiti sa sobom i sveukupnom stvarnošću, pratiti svoje potrebe i želje, nalaziti najbolje i najadekvatnije načine za njihovo ostvarivanje, biti svesni životnih ciklusa kroz koje prolazimo, kao i ciklusa prirode čiji smo deo, i usklađivati sve ovo.

Naše fizičke bolesti i naša neprijatna osećanja nam mogu biti prijatelji. Oni nam govore: „Hej, stani! Nešto ti ne odgovara, nešto ne radiš dobro.“ Protiv njih se ne treba boriti, već ih treba saslušati. Drugi nam mogu pomoći u tome, ali svaki proces ozdravljenja sprovodimo mi sami. Ako ne znamo kako, možemo pitati ili zatražiti pomoć.

Očuvanje zdravlja, kako fizičkog, tako i psihičkog, nije borba protiv smrti. Kada živimo autentično, ne plašimo se smrti kao normalnog kraja života. Ako nekada porazgovaramo sa veoma starim ljudima koji su imali uravnotežen i ispunjen život, možemo videti da su tokom procesa starenja postepeno uočavali znake prisustva smrti i da su naučili da ih prihvataju, kao i samu smrt, kao deo života.


Danijela

.

Photo by Nemanja Stojanović

KONFLIKTI

Konflikti su neminovni deo života i ne predstavljaju ništa loše. Imamo ponekad želje čije ispunjenje isključuje ispunjenje želje neke druge osobe i onda je to potrebno razrešiti. Potpuno je prirodno da osećamo frustraciju u odnosu na onoga ko nam onemogućava ili otežava zadovoljenje neke naše potrebe ili želje.

Kada izbegavamo konflikte, uvek postoji neki razlog za to.

Razlog zbog koga možemo da izbegavamo ulaženje u konflikt je katastrofična fantazija. Mi nesvesno zamišljamo da će se desiti neka katastrofa ako pokušamo da rešimo konflikt (da uđemo u sukob). Uglavnom je to neka konkretna katastrofa koju zamišljamo ( fizičko nasilje, odbacivanje, emocionalno povređivanje druge osobe, osuda sredine ).

Kada je u pitanju strah od konflikta sa partnerom, to je uglavnom povezano sa nekom emocionalnom povredom iz detinjstva posle koje smo odlučili da nećemo ulaziti u konflikte sa onima koje volimo jer smo zaključili da konflikt može dovesti do odbacivanja ili fizičkog nasilja. Moguće je i da smo zaključili da se ljubav i konflikt međusobno isključuju.

Sa konfliktom su najčesce povezana osećanja ljutnje, frustracije i besa. Može se desiti da namerno i svesno suzbijamo ova osećanja, ako smatramo da su neprimerena ili zbog katastrofičnih očekivanja. Neprijatna osećanja sa kojima ne želimo da se nosimo možemo nesvesno da potiskujemo, a ako ovo radimo kontinuirano duže vreme možemo imati poteškoće da ih izrazimo ( kod suzbijanja ) ili da ih prepoznamo kod potiskivanja ).

Ako još u detinjstvu počnemo da potiskujemo osećanja, ova ili bili koja druga, gubimo kontakt sa njima i kroz život prolazimo sa nekom vrstom otupelosti, prazninom. Veoma često su osobe koje potiskuju svoja osećanja sklone anksioznim poremećajima ( panični poremećaj, fobije ). Porodice u kojima su one odrastale obično su bile sa preterano kritičnim roditeljima koji su postavljali nerealno visoke standarde. Pošto je za dete od presudne važnosti odobravanje roditelja, ono potiskuje svoje prirodne impulse i osećanja ako su oni u suprotnosti sa očekivanjima roditelja. I kad odrastu, mnogi nastavljaju da donose ovakav izbor.

Jedno od najčesce potiskivanih osećanja je bes. U detinjstvu on često nije tolerisan od strane roditelja ili je njegovo ispoljavanje kažnjavano.

Naravno, ovo nije dobro rešenje. Izbegavanje konflikata zbog katastrofičnih očekivanja dovodi i do stvaranja unutrašnjih konflikata.

Osećanja ljutnje i besa su često adekvatna i onda ih je uglavnom dobro izraziti. Postoje dobri načini za izražavanje ovih osećanja, koji nisu destruktivni. Ovladavanje njima nam omogućava da na dobar način razrešavamo konflikte.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović