WHAT A WONDERFUL WORLD

Oni koji su  u prilici da vide tek rođenu bebu i da kasnije prate njen razvoj, odrastanje i sazrevanje, mogu da uoče jedan dragoceni trenutak. To je trenutak u kome nam se pogled susretne sa pogledom novorođenčeta. Pogled bića koje je tek došlo na ovaj svet zrači njegovu suštinu, bit. Tu bit možemo uočiti u pogledu tog istog bića i u njegovoj starosti.

Tokom života dolazi do mnogih promena na telesnom, emocionalnom i intelektualnom planu, ali bit ostaje ista.

Imamo telo, misli i osećanja, ali  nismo te misli, telo i osećanja, već nešto više od njihovog prostog zbira, jedna nova celina, i to čini našu  bit.

Ako imamo neku fizičku ili psihičku bolest, naša bit je ista; ako imamo neka neprijatna osećanja ili ako imamo neadekvatna ponašanja, naša bit je ista. Ako smo u nekim lošim okolnostima, naša bit je ista. Sve smo to mi, ma šta da nam se dešava, ma šta da mislimo ili osećamo.

Naša bit je povezana  sa širim životnim poljem, kao i sa sa sveukupnom stvarnošću. U svojoj biti čovek je energetsko biće, i energija je svuda oko nas. Sveukupna stvarnost ima sve ono što nam je potrebno i mi, kao deo nje, možemo doći do toga. Kontakt sa svojom suštinomi i kontakt sa sveukupnom stvarnošću preko nje je blagotvoran i isceljujuć. Taj kontakt nam omogućava usklađivanje i održavanje balansa potrebnog za kvalitetan život. Omogućava nam da se prilagođavamo promenama putem svojih misli, osećanja, ponašanja.To ne bi trebalo biti teško, ali se dešava da ne uspevamo u tome.

Kako dolazi do ovoga možemo videti kroz sledeći primer.

Ako bebu sa početka ovog poglavlja na njenom uzrastu od šest meseci stavimo pred "švedski sto", ona će savršeno znati koja vrsta hrane joj je potrebna i uzeće je. Ako počnemo da je hranimo onako kako bi po našoj zamisli trebalo da se hrani, u početku neće hteti da jede to, ali će onda početi. Uglavnom da bi udovoljila željama roditelja (u ovom uzrastu ljubav i prihvatanje roditelja su bukvalno od životne važnosti). Vremenom će početi da jede i ono što joj ne odgovara, potpuno nesvesna toga da joj to ne odgovara.

Takav je slučaj i sa osećanjima. Svako osećanje je naša reakcija, odgovor na život i stvarnost - kada smo u opasnosti koju ne možemo da savladamo, osećamo strah, kada ostanemo bez nekoga ili nečega što nam je važno, tužni smo. Ali, tokom života i procesa socijalizacije mi i učimo nešto o osećanjima. Mogu nas naučiti da nije lepo ljutiti se, na primer.

Dakle, može se desiti da se udaljimo od svojih potreba i želja i da naša osećanja ne budu adekvatna.

Ako se desi da imamo neku fizičku, psihičku ili psihosomatsku bolest, potrebno je da postanemo svesni toga šta je to što ne radimo kako nam odgovara, gde grešimo. Bolesti nam mogu biti važni učitelji i prijatelji.

Kada smo u kontaktu sa svojom biti, sa samima sobom, stvaramo uslove za zdravlje. Adekvatnim negovanjem i vaspitavanjem deteta ovo se može postići. Ako nije postignuto, kasnije pojedinac može sam da radi na tome. Može da nauči da oseti šta mu je potrebno, a šta ne, šta su njegove želje, a šta ispunjavanje očekivanja drugih. Može da nauči da razlikuje svoju bit od svoga tela, osećanja i misli.

Život je kao "švedski sto". Ako smo dovoljno mudri, možemo se uskladiti sa sobom i sveukupnom stvarnošću, pratiti svoje potrebe i želje, nalaziti najbolje i najadekvatnije načine za njihovo ostvarivanje, biti svesni životnih ciklusa kroz koje prolazimo, kao i ciklusa prirode čiji smo deo, i usklađivati sve ovo.

Naše fizičke bolesti i naša neprijatna osećanja nam mogu biti prijatelji. Oni nam govore: „Hej, stani! Nešto ti ne odgovara, nešto ne radiš dobro.“ Protiv njih se ne treba boriti, već ih treba saslušati. Drugi nam mogu pomoći u tome, ali svaki proces ozdravljenja sprovodimo mi sami. Ako ne znamo kako, možemo pitati ili zatražiti pomoć.

Očuvanje zdravlja, kako fizičkog, tako i psihičkog, nije borba protiv smrti. Kada živimo autentično, ne plašimo se smrti kao normalnog kraja života. Ako nekada porazgovaramo sa veoma starim ljudima koji su imali uravnotežen i ispunjen život, možemo videti da su tokom procesa starenja postepeno uočavali znake prisustva smrti i da su naučili da ih prihvataju, kao i samu smrt, kao deo života.


Danijela

.

Photo by Nemanja Stojanović