MORE THAN WORDS

Svi mi, samim tim sto smo živi, imamo razne potrebe i želje. Za ostvarivanje mnogih od njih neophodni su drugi ljudi. Da bismo realizovali svoje potrebe i želje uz pomoć drugih ljudi,upućujemo im određene poruke i primamo od njih iste. Ovo je komunikacija.Od toga koliko je uspešna zavisi u znatnoj meri koliko ćemo biti zadovoljni sobom u svom životu. Zato je dobro da poznajemo i izgrađujemo razne tehnike komunikacije.

Međutim, problemi u oblasti komunikacije ne nastaju jedino, pa čak ni pretežno zbog nepoznavanja određenih tehnika. Danas je znatna informisanost o ovome - naročito u poslovnoj komunikaciji , onda u uvek interesantnoj partnerskoj, a u poslednje vreme i u komunikaciji roditelj - dete. Kako prilagoditi oblik i sadržaj poruke koja se prenosi primaocu da bi rezultat bio efikasan (odvojiti bitno od nebitnog, naglasiti suštinu), kako prepoznati kada nas neko laže, kako pokazati da nam se neko sviđa, kako dete naučiti određenom obliku ponašanja itd. Ovo je potrebno i korisno znati.

Problem može nastati ako se određene tehnike koriste sa ciljem koji nije suštinska komunikacija (npr. nekome upućujemo poruke naklonosti sa ciljem ne zbližavanja, već zavođenja i manipulacije). Ovo je problem ne samo zato što vodi ka nepoštenoj komunikaciji i neuvažavanju drugog, vecći zato što nas udaljava od sopstvenih potreba i želja. Kada smo svesni sebe i toga kako se osećamo i šta želimo, nije nam potrebno da kod drugog stvaramo nerealnu sliku sebe, odn. da na loš način koristimo poznavanje komunikacionih tehnika. Kada smo prisutni u svom životu, prepoznajemo šta je ono što želimo, a šta ono što ne želimo. Onda je dobrodošlo poznavanje načina da to i izrazimo, mada su mnogi od njih i spontani. Tako možemo da postavimo dobro granice u odnosu na druge - moći ćemo da kažemo "ne" kada nešto ne želimo i "da" kada nešto želimo. Ovo je zrela komunikacija: odgovorni smo za sopstveno ponašanje, ali ne i za osećanja druge osobe. Ako nam je teško da kazemo "ne" jer mislimo da ćemo drugog time povrediti, na dobrom smo putu da otežamo i iskomplikujemo ovaj odnos.

Kada su u pitanju osećanja neverbalnom komunikacijom se prenose najvažnije poruke. Ipak, treba uvek uzeti u obzir i kontekst u kome se javlja određeno ponašanje (ako se neko vrpolji na stolici, možda je to zato što je stolica neudobna, a ne zato što laže). Takođe je potrebno uporediti određene gestove, mimiku, sa ostalim oblicima kako verbalne, tako i neverbalne komunikacije (neko nam upućuje osmeh, ali su mu oči "ukočene" -lažni osmeh, ili nam upućuje komplimente stisnutih ustiju i sl.).

Dobra komunikacija nam je jako važna jer nam omogućava zadovoljavanje potrebe za kontaktom sa drugim ljudskim bićima. Kada smo u dobrom kontaktu sa samima sobom i sa drugima, kvalitet života nam je dobar.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LITTLE DROP OF POISON

Za nekoga kažemo da je zloban onda kada svesno želi da nanese zlo nekome. Za ovo nema nikakav opravdani razlog.
Možda je ovo teško razumeti, kao i razne stvari kojima se ne vidi uzrok. Ali, to što se ne vidi uzrok ne znači da ga nema.
Pojam zla je dosta razmatran u filozofiji i religiji. O zlu se govori kao o sili koja je usmerena destrukciji, uništenju, nanošenju  patnje i bola drugome.
U psihologiji se težnja za ovakav odnos prema drugome  objašnjava osećanjem mržnje. Mrzimo nekoga zato što ga doživljavamo kao izvor opasnosti po sopstveni život, iako mu nismo dali nikakav razlog za to. U takvoj situaciji možemo biti pokrenuti na akciju ka njegovom uništenju.Tako dolazi prividno do jednog začaranog kruga - možemo biti zli prema nekome zato što smatramo da je on zao.

Pošto nema opravdanih razloga za osećanje mržnje koje stoji iza zlobe, može se govoriti o neadekvatnom osećanju. Neadekvatna osećanja imaju svoj izvor u osećanjima sa kojima nismo u kontaktu, nismo ih svesni.
To su neprijatna osećanja koja smo nekada u prošlosti blokirali, ali ona provejavaju našim životom u raznim situacijama u sadašnjosti. Ovo nas vezuje za prošlost i onemogućava nam izvorni odgovor na neku situaciju - reagujemo emocionalnom navikom. Da se radi o emocionalnoj navici  možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju, bes, mržnju.  Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.


Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli, često kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zaključka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.
Ovde se mogu potražiti  koreni zlobe. U drugome vidimo izvor opasnosti za nas zato što je taj drugi samo glasnik koji nas podseća na neki naš otuđeni deo ličnosti. Taj deo ličnosti doživljavamo nedovoljno vrednim, lošim, suštinski zlim.
I najmanja kap zlobe može da nas "zatruje" jer nas okreće ka traženju izvora sopstvenog bola i patnje u nekom drugom. Izvor sopstvenog bola i patnje je u nama. Prevazilazimo ga tako što osvešćujemo svoja blokirana osećanja.

Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično i vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

EMDR

Još od ranog detinjstva mi obrađujemo informacije i sakupljamo ih u bazu podataka. Ta baza je podeljena tematski u različite foldere. Informacije koje se odnose na jednu istu temu nalaze se u istom folderu. Kada se nešto novo desi i kada mi to opazimo, pretražujemo foldere u bazi podataka kako bismo utvrdili šta znači to što je opaženo i koliko je to važno.

Na primer, ako nam je u detinjstvu na proslavi nekog rođendana pažnju privukao klovn koji nam se mnogo dopao, a takođe i kiša koja je napolju lila kao iz kabla, te dve grupe informacija smo verovatno skladištili u dve različite baze podataka - jednu koja se tiče zabave, i drugu koja se tiče vremenskih nepogoda. Ovakvo optimalno skladištenje podataka je moguće zbog toga što su obe grupe informacija (one koje se odnose na klovna i one koje se odnose na kišu) obrađene na celovit način, pa je moguće i njihovo efikasno skladištenje.

Proces formiranja baze podataka često je, u detinjstvu, ometen određenim zbivanjima koja bismo mogli nazvati traumatičnim. To mogu biti događaji koje društvo priznaje za traumatične (velike traume) i druga zbivanja koja su za pojedinca traumatična (male traume). Traume značajno utiču na sve procese razmišljanja i obrade podataka, a to utiče i na način njihovog skladištenja. U traumatičnim situacijama često ne uspevamo da obradimo informacije u dovoljnoj meri da bismo mogli da ih rasporedimo u odgovarajući folder. Umesto toga mi ih tako neobrađene skladištimo u njihovom sirovom obliku. Taj sirov oblik je u stvari jedan stav o samom sebi koji se može svesti u jednu kratku rečenicu (npr. "ja sam loš", "ja sam bespomoćan"...). Skladištenje ovih sirovih informacija povezanih sa traumom odvija se na poseban način. Umesto da se tematski grupišu u odgovarajuće foldere, ove informacije po specijalnom postupku dobijaju svoj zaseban, specijalan folder. Ovaj folder je neurofiziološki odvojen od svih ostalih. Kada opazimo nešto što je slično sadržaju informacije koja je sačuvana u specijalnom folderu, proces pretraživanja baze podataka koji pokrećemo kako bismo utvrdili šta znači i koliko je važno ono što smo opazili, odvodi nas do specijalnog foldera u kome se nalaze informacije čiji sadržaj liči na ono što smo upravo opazili.

Na primer, ako smo u detinjstvu prisustvovali rođendanu na kome se otac napio i udario nas, a napolju je padala kiša, to je za nas možda bilo traumatično iskustvo. Ako je tako, nismo obradili informacije vezane za ovu situaciju, nego smo ih skladištili u njihivom sirovom obliku ("ja sam loš", "ja sam bespomoćan"...). Zašto ovo nazivamo njihovim sirovim oblikom, ili, preciznije rečeno polusirovim? Zbog toga što smo do ovakvog zaključka (negativne kognicije) došli uzimajući u obzir samo jedan deo relevantnih informacija. Na primer, ako je naša negativna kognicija "ja sam loš", moguće je da nismo obradili informaciju da su nam mama, babe, dede, tog istog dana rekli kako nas puno vole i da smo mnogo dobri, i da nam je mama objasnila da to što nas je tata udario nema nikakve veze sa nama, nego sa tima što se tata napio.

Kroz EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing) povezuju se različiti delovi mozga i informacije iz specijalnih foldera povezuju se sa ostalim informacijama. To nam omogućuje da kompletiramo proces obrade podataka.

Moguće da u našem detinjstvu zaista nije bilo dovoljno potvrda da smo dobri. U tom slučaju moguće je kroz EMDR povezati informacije iz detinjstva koje nam govore da nismo dobri sa potvrdama koje smo u odraslom dobu dobijali o svojoj dobroti. Ako nema takvih potvrda dovoljno ni u odraslom dobu, moguće da terapeut kaže i objasni klijentu da je dobar i da se ta nova informacija poveže kroz EMDR sa traumatičnom situacijom u detinjstvu i sa informacijama koje su povezane sa tom situacijom.

Tako se omogućuje da se dovrši obrada informacija i da se onda one pravilno skladište.

Ovo se radi tako što pođemo od skorijeg događaja koji izaziva neprijatna osećanja. Zatim se utvrdi koje je to otprilike osećanje (gruba podela na ljutnju, strah, tugu...) i u kom delu tela ga osećamo. Onda se "vraćamo" u prošlost i tražimo pojavu tog istog osećanja sve dalje i dalje u prošlost, dok ne dođemo do početne traumatične situacije. Onda utvrđujemo šta mislimo o sebi kad pomislimo na tu traumatičnu situaciju (negativna kognicija "ja sam loš") i šta bismo voleli da mislimo o sebi kad pomislimo na tu situaciju ("ja sam vredno ljudsko biće"). Zatim se bilateralnom stimulacijom mozga (određena vrsta pokreta ruke terapeuta u vidnom polju klijenta) smanjuje osetljivost na negativnu kogniciju, a povećava osetljivost na pozitivnu kogniciju. Bilateralna stimulacija mozga se izaziva angažovanje nervnog sistema kao u REM fazi sna, što se vidi po pokretima očiju klijenta. Cilj je povezivanje informacija skladištenih u levoj sa informacijama skladištenim u desnoj strani mozga i na taj način omogući integracija neintegrisanih emocionalnih iskustava. Na taj način postižemo određeni emocionalni uvid - šta je to čega do tada nismo bili svesni.

Ova metoda se može primenjivati isključivo od strane terapeuta edukovanog za EMDR i to primenom posebno određenog protokola.

Danijela

KINESKI ZID

U bavljenju ljudskim iskustvom i ponašanjem geštalt terapija koristi model polja i čoveka kao figure u njemu. Polje čine organizam ili ličnost i njegova sredina ( prvenstvano socijalno okruženje) koji su u dinamičkoj interakciji.
Od okoline nas odvaja naša granica, i time nam obezbeđuje individualnost, ali ona istovremeno omogućava i kontakt.  Granicu naše ličnosti predstavljaju načini na koje se povezujemo sa drugima i formiramo odnose sa okolinom.
Kada smo u dobrom kontaktu sa sobom  (kada smo svesni  onoga što jesmo) i kada smo u dobrom kontaktu sa drugima (razlikujemo šta je ono što smo mi od onoga što su drugi), možemo da zadovoljimo svoje potrebe na adekvatan način.
Međutim, moguće je i da osoba bude ili ne bude u kontaktu sa nekim delom sebe, tj. da bude ili ne bude svestan nekog dela sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osecanja, neprijatnih tema i sl.)
Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu sa drugima. Kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjima (npr.osećanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svadjaju sa nama.


Odnos prema drugima treba da bude promenljiv i da se kreće od izolacije do konfluencije (od potpunog otsustva kontakta do kontakta u kome se u većoj ili manjoj meri gubi doživljaj sebe, odnosno svojih granica). Na taj način zadovoljavamo svoje potrebe za intimnošću i povlačenjem. Nekada nam je potrebno da se osamimo, da napravimo "kineski zid" oko sebe, a nekada da ne znamo gde se mi završavamo, a gde počinje osoba sa kojom  smo bliski i intimni.

Granica ličnosti je zdrava ako pulsira, ako menja položaj u polju. Pulsiranjem se organizam ili povlači, ili stupa u kontakt sa sredinom, fizičkom ili socijalnom. Kod izolacije granica je čvršća i deblja, kontakt omogućava komunikaciju, a konfluencija intimnost i bliskost, kada su u pitanju odnosi sa drugima.
U normalnim okolnostima imamo kretanje duž ove linije.

Problem nastaje kada se fiksiramo u jednoj fazi. U fazi povlačenja se fiksiramo uglavnom ako se bojimo da nećemo moći da odredimo granicu jer će nas drugi "pojesti", da ćemo "izgubiti" sebe, da će nas podjarmiti. U konfluenciji se fiksiramo uglavnom ako se bojimo da će se kontakt prekinuti. Po cenu sopstvene granice stupamo u konfluentni odnos.

U geštalt psihoterapiji se smatra da svi poremećaji potiču od poremećaja granica.
Veliki broj neurotičara ne može da odredi granicu, ona je stalno promenljiva i zato se javlja potreba da drugi odrede granicu.
Deca takođe često traže da im se odredi granica.
U bračnim odnosima se dešava da se povlače krute granice, ili uopšte ne postoje, pa se ne zna šta je čija odgovornost.
Osrćanje krivice može nastati kada ne postoje jasno određene granice, pa čovek sebi "natovari na vrat" više nego što je to realno moguće.
Neke osobe ostaju u izolaciji jer se boje da stupanjem u kontakt moraju da se ponovo vrate u izolaciju (strah od izolacije).
Kod konfluencije takođe postoji strah od kontakta zbog mogućnosti vraćanja u konfluenciju.

Postoji generalna tendencija u našoj kulturi da su muškarci više skloni povlačenju, a žene konfluentnim odnosima ("stapanju" sa drugima).


Dakle, problemi u odnosima često nastaju onda kada ne postavimo dobro granice u odnosu sa drugim, pa na njega ne gledamo kao na realnu osobu, tj. ne čujemo šta ta osoba stvarno priča, ne vidimo šta stvarno radi. To znači da odnos nije Ja-Ti (uzajamnost, prihvatanje, tretiranje drugog kao sebe, kao ličnosti), nego Ja-Ono (gde se drugome faktički ne priznaje njegova ličnost,nego se projektuju neki sopstveni sadržaji).


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

TIME TO SAY GOODBYE

Kada se dvoje ljudi zavole njihova želja je uglavnom da se ta ljubavna priča nikada ne završi, da traje zauvek. Naravno, ništa ne traje zauvek i veze se završavaju - bilo rastankom ili smrću jednog od partnera. Smrt je, naravno, izvesna, i ne možemo je izbeći, ali se postavlja pitanje da li možemo i da li je dobro da izbegnemo rastanak po svaku cenu.

Rastanak dvoje ljudi nije sam po sebi loš. Nije dobro rastajati se ako ljubavi još uvek ima i ako postoje načini da se prevaziđu razmimoilaženja. U tom slučaju je dobro preduzeti razne korake u cilju premošćavanja udaljenosti i jaza koji je nastao. Međutim, u nekim slučajevima je rastanak nešto najbolje što dvoje ljudi može učiniti za svoj ljudski odnos. Rastanak može predstavljati i korak napred u razvoju oba partnera.

Kako će se odvijati završavanje nekog odnosa zavisi od njegovog kvaliteta. Koliko je bio kvalitetan početak odnosa, toliko bi mogao da bude kvalitetan i kraj odnosa.

Zreli odnosi počinju iz namere bar jednog partnera da se razvijaju kroz uzajamni odnos, dok nezreli imaju nameru da održe određeno stanje koje su proglasili za idealno, ili makar dovoljno dobro. Ovo nikako ne treba pomešati sa uslovljavanjem ljubavi, sa očekivanjem da se partner promeni zbog toga što ga volimo i što smo spremni da mu „pomognemo“ da se promeni. Suština je da smo mi spermni da sazrevamo kroz taj odnos, bez obzira na to da li partner želi da se razvija. Naravno, može biti od koristi da izaberemo partnera  koji  takođe želi da se razvija, ali ovo nikako ne treba mešati sa situacijom i kojoj mi smatramo da neko treba da se menja, zato što  očigledno ima neki problem. Ljubav nije psihoterapija. Takođe ne treba mešati obostranu želju za razvojem sa situacijom u kojoj nam neko signalizira da želi da se razvija zato da bi nam se predstavio u boljem svetlu.

Kada se partneri razvijaju tokom godina, dešavaju se neke interesantne stvari.

Najinteresantnije je kada ljudi menjaju svoj karakter. Ako je veza počala sa namerom stagnacije, promena karaktera jednog ili oba partnera  ruši psihološki ugovor sa početka veze - da partneri ostanu takvi kakvi jesu. Međutim, ako je početna namera dinamična, tj. ukoliko bar jedan partner želi da se razvija, onda su promene karaktera potpuno u skladu sa tim.

Udaljavanje partnera može biti i dobro i loše. Dobro je kada je izraz njihove težnje za samostalnošću, a loše je kad je posledica nedostatka kontakta izmedju njih. U prvom slučaju udaljavanje se ciklično smenjuje sa zbližavanjem, i to su normalne faze odnosa. U drugom slučaju udaljavanje je uvod u krizu odnosa.

Udaljavanje se manifestuje (kada je kriza u pitanju) bilo kao prekid ili slabljenje komunikacije, bilo kao neproduktivna komunikacija, bilo kao nemogućnost partnera da izađu jedno drugome u susret.

Ako su partneri ušli u odnos sa namerom da se razvijaju, verovatno će se to odraziti na njihov raskid, tj. želeće onom drugom sve najbolje i tako ce se i ponašati.

U drugom slučaju moguće su razne vrste smicalica, počevši od emocionalnog ucenjivanja, optuživanja za propast odnosa, i uopšte za sve i svašta, pa do ozbiljnijih stvari kao što je manipulacija zajedničkom decom, zajedničkom imovinom, prijateljima, rodbinom itd.

Međutim, bez obzira na to kako je veza počela, kada dođe do krize, može se mnogo toga uraditi, bilo da se ta kriza prevaziđe, ili bar da se odnos raskine na dobar način.

Uradite sledeće ukoliko imate neku problematičnu situaciju u svom partnerskom odnosu:
Zamislite da se nalazite u pozorištu i da se na pozorišnim daskama odvija scena koja je tipična za tu situaciju. Vi se nalazite u publici i posmatrate tu scenu. Vidite kako se ponašaju glumci koji igraju vašeg partnera i vas. Kako govore, kako se kreću. "Razvijte" ovu scenu i pratite kako se osećate. Da li je predstava koju gledate tragedija, komedija, vodvilj? Kako vam se sviđa gluma, scenografija? Da li biste režiseru ili glumcima dali neku sugestiju? Da li na kraju scene aplaudirate, zviždite ili ravnodušno napuštate pozorište?
Kada završite, vidite kako se osećate i šta sada mislite o svom problemu između vas i partnera.


Danijela 

.








Photo by Nemanja Stojanović

ČOKOLADA

Od prošlog leta sam se ugojila. Išlo je to postepeno, tako da sam u jednom trenutku samo bila iznenađena kako ne mogu da obučem neke stvari jer su mi tesne. Rešila sam da smršam, ako ništa drugo da ne bih morala da kupujem novu garderobu.
Svaka dijeta koju sam držala je propala.
Manula sam se dijeta dok ne vidim kako je došlo do toga da se ugojim. Kada znamo kako dolazi do nečega, možemo da preduzmemo odgovarajuće korake da do toga ne dolazi.
Prisetila sam se prošlog leta i onoga što se tada dešavalo u mom životu. Ono što  bih mogla da izdvojim kao dešavanja psihološke prirode u tom periodu su neki moji unutrašnji konflikti i velika napetost koju sam osećala. Kada god bih bila napeta i kada mi se činilo da to ne mogu da podnesem, posezala sam za čokoladom.

Kada postoji sukob, bilo aktuelni ili iz prošlosti,  između dve potrebe ili između neke potrebe i elementa iz spoljašnje sredine, govorimo o unutrašnjem konfliktu. U geštalt terapiji ovo se smatra suštinom neuroze. Taj sukob nije nešto negativno. Naprotiv, on se smatra kompatibilnim sa razvojem ličnosti, čak sredstvom pomoću kojeg se taj razvoj odvija. Tok sukoba, njegove suprotnosti, sredstva koja su u njemu upotrebljena i mogućnosti koje su isprobane, kao i niz drugih informacija, su važni za dalji razvoj ličnosti i razvoj njenog komuniciranja sa okolinom. 

Najbitnija posledica ovog sukoba je rešenje. Ono dolazi na kraju i predstavlja nastajanje novog, kreaciju. Ovo sačinjava promenu, mogućnost razvoja i sam razvoj.

Dakle, postojanje unutrašnjeg sukoba samo po sebi ne bi trebalo da ima neke manifestacije kao što je neželjeno gojenje.

Ipak, do ovoga može doći ako ne dozvolimo sebi da osvestimo svoj unutrašnji konflikt, ako ga prekidamo.

Ako dođe do prevremenog mira tako što se konflikt prekida, nema mogućnosti za postizanje rešenja i nastajanje novog. Pored toga, skloni smo da se otuđujemo od svojih potreba. Želeći da isključimo bol iz svog iskustva, isključujemo i radost. „Organizam zna najbolje šta i kako treba“( F. Perls, osnivač geštalt psihoterapije), ali je potrebno da ponovo doživimo sebe da bismo iskoristili kapacitet za samoregulaciju koji imamo.

Da bismo omogućili svom organizmu samoregulaciju, potrebno je, dakle, da osvestimo delove ličnosti od kojih smo se udaljili ili kojih nismo svesni. Do preteranog uzimanja hrane koje dovodi do gojenja dolazi u trenucima kada smo napeti, ne slušamo šta nam telo kaže, već hranom "zatrpavamo" svoje "emotivne rupe".

Tek kada postignemo svesnost o ovome, držanje neke dijete može dati rezultate.

Često se, čak, dešava da tada nije više ni potrebno držati dijetu, naš organizam sam reguliše optimalnu težinu.

Inače, držanje dijete bez osvešćivanja njenih psiholoških uzroka predstavlja veliko lišavanje i frustraciju. Ako smo se ugojili iz psiholoških razloga, onda je gojenje naš pokušaj rešavanja nekih problema. Iz nekih razloga nam nije bio dostupan drugi. Ako ga sebi uskratimo, a da ne nađemo drugi način ili rešimo problem, nijedna dijeta ne može dugoročno uspeti, već će samo predstavljati atak koji vršimo prema sebi.


Danijela



 








Photo by Nemanja Stojanović 

                                                      

ŠABLON

Izbor partnera može biti zreo i nezreo. Kroz zreli izbor ostvarujemo svoju težnju za ličnim rastom i razvojem. Može se reći da u slučajevima nezrelog izbora partnera izgrađujemo neautentičan odnos. Partnera biramo tako što nesvesno tražimo osobu koja ce da nam pomogne da razrešimo svoje "nezavršene poslove" iz detinjstva. Projektujemo svoje nerazrešene probleme iz ovog perioda na odnose sa partnerima. Mi smo u stvari nesvesno opsednuti svojim sopstvenim kompleksom sve dok ga ne razrešimo. Da bismo ga razrešili mi nesvesno pokušavamo da svoj partnerski odnos organizujemo tako da njime dominiraju isti oni problemi koje smo imali u odnosu sa roditeljima.



Međutim, na svesnom nivou, mi ovo ne uočavamo, samo se iznenadimo kad u jednom trenutku otkrijemo šablon.

Šta kada prepoznamo šablon?

Onda smo napravili prvi korak da prevaziđemo ovaj problem.

Sledeći korak je da dozvolimo sebi da osetimo sve one emocije koje stoje iza tog šablona, odn. razvijemo svojevrsnu toleranciju na prisećanje neprijatnih uspomena iz detinjstva. Tek tada smo u stanju da izboru partnera pristupimo na drugačiji način. Pažnju nam više ne odvlači nesvesni šablon i uspomene koje stoje iza njega. Tada postajemo svesni kriterijuma do kojih nam je zaista stalo prilikom izbora partnera.



Izdvojiću iz svoje prakse jedan tipičan slučaj.

Kod mene je na psihoterapiju dolazila klijentkinja  Nataša koja se žalila na neraspoloženje i na nedostatak volje za životom. To je bila žena tridesetih godina, veoma uspešna na poslovnom planu, ali bez ličnog života. Ispričala mi je da je donela odluku da bude potpuno nezavisna u odnosu na muškarce. Po njenom mišljenju, svi muškarci sa kojima je bila su se pokazali kao osobe na koje je nemoguće osloniti se. Neki su bili kockari, neki alkoholičari, neki su jurili za svakom ženom.  Nataša se pitala zašto baš ona uvek naleti na takve muškarce i objašnjavala mi je da se zbog toga ne želi ni vezati za nekoga . Na ovaj način je bila sama i život joj nije bio ispunjen sadržajem, ali je bila zaštićena od toga da bude povređena.

Tokom psihoterapijskog rada utvrdilo se da je i njena majka živela i odgajala ćerku bez partnera. Njen suprug, otac moje klijentkinje, ih je napusto samo što se ona bila rodila. Učinilo mi se interesantnim, a i značajnim, da se ova priča ponovila još par puta - njenu majku je ostavio svaki muškarac sa kojim je bila u vezi zato što je bio "gad i propalitet".

Nataša je prvo prepoznala da je njena priča o odnosu sa muškarcima istovetna majčinoj. Shvatila je da se ne radi o slučajnosti, nego da ona ne razdvaja svoj život od majčinog i da je na tome zasnovan i njen izbor partnera. Ono što je usvojila od majke je da muškarcima ne treba nikako verovati, da je to opasno. A kada očekujemo opasnost, velika je verovatnoća da ćemo je videti i tamo gde je nema. Skoro uvek možemo naći argumente za skoro sve svoje pretpostavke.

S druge strane, ako nekoga stalno proveravamo očekujuci od njega sve najgore, velika je verovatnoća da će ovo uticati na pojavu ljutnje i besa kod njega.

Kada je postala svesna ovoga,  Natašaje mogla da prestane sa stvaranjem straha i nepoverenja kod sebe kada su muškarci u pitanju. Oslobodivši se predrasude da se na muškarce ne može i ne treba oslanjati, mogla je da sagleda bolje šta su njene potrebe i želje kada je partnerski odnos u pitanju.



Kada smo svesni toga šta je ono sto želimo da ostvarimo kroz partnerski odnos, izbor partnera nije tako problematičan. Tada lako možemo utvrditi koji su to naši kriterijumi kada je u pitanju izbor partnera. Kada sretnemo nekoga ko odgovara njima neće biti velikih problema u uspostavljanju stabilne i harmonične veze.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović