U bavljenju ljudskim iskustvom i ponašanjem geštalt terapija koristi model polja i čoveka kao figure u njemu. Polje čine organizam ili ličnost i njegova sredina ( prvenstvano socijalno okruženje) koji su u dinamičkoj interakciji.
Od okoline nas odvaja naša granica, i time nam obezbeđuje individualnost, ali ona istovremeno omogućava i kontakt. Granicu naše ličnosti predstavljaju načini na koje se povezujemo sa drugima i formiramo odnose sa okolinom.
Kada smo u dobrom kontaktu sa sobom (kada smo svesni onoga što jesmo) i kada smo u dobrom kontaktu sa drugima (razlikujemo šta je ono što smo mi od onoga što su drugi), možemo da zadovoljimo svoje potrebe na adekvatan način.
Međutim, moguće je i da osoba bude ili ne bude u kontaktu sa nekim delom sebe, tj. da bude ili ne bude svestan nekog dela sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osecanja, neprijatnih tema i sl.)
Ove dve stvari su tesno povezane, pa tako problemi u kontaktu sa sobom dovode do problema u kontaktu sa drugima. Kada nismo u kontaktu sa nekim osećanjima (npr.osećanjem ljutnje) može se desiti da drugim ljudima pripisujemo kritičnost, nameru da nas uvrede, da se svadjaju sa nama.
Odnos prema drugima treba da bude promenljiv i da se kreće od izolacije do konfluencije (od potpunog otsustva kontakta do kontakta u kome se u većoj ili manjoj meri gubi doživljaj sebe, odnosno svojih granica). Na taj način zadovoljavamo svoje potrebe za intimnošću i povlačenjem. Nekada nam je potrebno da se osamimo, da napravimo "kineski zid" oko sebe, a nekada da ne znamo gde se mi završavamo, a gde počinje osoba sa kojom smo bliski i intimni.
U normalnim okolnostima imamo kretanje duž ove linije.
Problem nastaje kada se fiksiramo u jednoj fazi. U fazi povlačenja se fiksiramo uglavnom ako se bojimo da nećemo moći da odredimo granicu jer će nas drugi "pojesti", da ćemo "izgubiti" sebe, da će nas podjarmiti. U konfluenciji se fiksiramo uglavnom ako se bojimo da će se kontakt prekinuti. Po cenu sopstvene granice stupamo u konfluentni odnos.
U geštalt psihoterapiji se smatra da svi poremećaji potiču od poremećaja granica.
Veliki broj neurotičara ne može da odredi granicu, ona je stalno promenljiva i zato se javlja potreba da drugi odrede granicu.
Deca takođe često traže da im se odredi granica.
U bračnim odnosima se dešava da se povlače krute granice, ili uopšte ne postoje, pa se ne zna šta je čija odgovornost.
Osrćanje krivice može nastati kada ne postoje jasno određene granice, pa čovek sebi "natovari na vrat" više nego što je to realno moguće.
Neke osobe ostaju u izolaciji jer se boje da stupanjem u kontakt moraju da se ponovo vrate u izolaciju (strah od izolacije).
Kod konfluencije takođe postoji strah od kontakta zbog mogućnosti vraćanja u konfluenciju.
Postoji generalna tendencija u našoj kulturi da su muškarci više skloni povlačenju, a žene konfluentnim odnosima ("stapanju" sa drugima).
Dakle, problemi u odnosima često nastaju onda kada ne postavimo dobro granice u odnosu sa drugim, pa na njega ne gledamo kao na realnu osobu, tj. ne čujemo šta ta osoba stvarno priča, ne vidimo šta stvarno radi. To znači da odnos nije Ja-Ti (uzajamnost, prihvatanje, tretiranje drugog kao sebe, kao ličnosti), nego Ja-Ono (gde se drugome faktički ne priznaje njegova ličnost,nego se projektuju neki sopstveni sadržaji).
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар