I DON'T WANNA GROW UP

Marko je došao na psihoterapiju zbog paničnog poremećaja. Bio je to 50-ogodišnji uspešan poslovni čovek koji je u tom periodu počeo naglo da napreduje još više u svojoj karijeri. Napadi panike su ga značajno remetili u tom napretku.

Napadima panike su prethodile obično situacije u kojima je Marko bio frustriran od svojih najbližih. Žena i sinovi su se osećali zapostavljeno s njegove strane i  on je nastojao da to reši skupim odmorima i skupim školama za sinove. To, naravno, nije suštinski rešavalo problem, i do svađa je dolazilo povodom i najbezazlenijih stvari.

Marko je naporno radio da bi uspeo, počevši od osnovne škole. Bio je jedinac roditelja koji su živeli u jednom planinskom selu, i on od njega se očekivalo da "uspe u životu" – da završi visoke škole i ima dobar posao, uzornu porodicu i uticajne prijatelje.

U svemu tome kao da je nekako "preskočio" detinjstvo.

Na seanse je dolazio redovno i trudio se da bude "dobar i poslušan" klijent, često bi pitao da li treba nešto da uradi i kod kuće kao "domaći zadatak" .

U slobodnom vremenu je voleo da sluša bluz i da sakuplja marke. Njegova žena se podsmevala ovome i smatrala da je to detinjasto, tako da je lišavao sebe tih zadovoljstava.

Međutim, na psihoterapiji je počeo sve češće da govori o tome. Bila sam pažljiv slušalac, i uskoro je uživao u tome da mi govori o novim markama koje je nabavio. Sklopio je i neka nova poznanstva sa ljudima koji su imali isti hobi, i ta druženja su mu postala značajna. U njima je nalazio radost, zabavu, igru.

Ovako osnažen, mogao je lakše da radi na svom problemu paničnog poremećaja.

Svi mi u sebi imamo jedan deo ličnosti koji ima potrebu za igrom, kreativnošću i spontanošću. To je naše dečje "ja".

Dečje "ja" je zanimljiv deo naše ličnosti. Sa jedne strane nešto želi i nešto mu je potrebno, a sa druge strane jedan deo tog našeg unutrašnjeg deteta je već  unapred odlučio da li ćemo te potrebe i želje da ostvarimo ili nećemo, odn. koje ćemo da ostvarimo, a koje nećemo. Tom delu  našeg bića, koji je doneo odluku, nije važno da li će da ostvari potrebe, nego mu je najviše stalo da nam privuče pažnju. U ključnim životnim trenucima upravo će taj deo ličnosti odlučiti šta ćemo da uradimo i šta će se desiti. Zato je naša "sudbina" upravo u rukama tog dela ličnosti koji samo hoće našu pažnju. Stoga, što mu više pažnje posvećujemo, to će više sarađivati sa nama i naš će život biti kvalitetniji.

Kako da mu posvetimo pažnju? 

Geštalt psihoterapija nudi mnogobrojne tehnike. Međutim, uspešnost ovih tehnika zavisi od toga koliko su "obe strane" spremne da sarađuju. Spremnost našeg odraslog  "ja" se zasniva upravo na shvatanju da kvalitet našeg života zavisi od našeg odnosa sa dečjim "ja".

A od čega zavisi spremnost naseg dečjeg "ja"?

Postoji više delova našeg dečjeg "ja". Jedan od njih  hoće da zadovolji svoje želje i potrebe, ili bar one koje su mu važnije od drugih. Dijalog sa njim zasniva se na našoj spremnosti da čujemo koje su to želje i potrebe i da ih zadovoljimo ukoliko je to razumno. Drugi hoće samo da privuče našu pažnju. Uspešnost tog dijaloga zavisi od naše spremnosti da mu pružimo bezuslovnu pažnju.

Šta je to bezuslovna pažnja?

To znači da jednostavno udobno sednemo i posmatramo svoja osećanja. Ovo bi nam moglo biti teško ako se identifikujemo sa svojim osećanjima. Ako ne razlikujemo sebe kao bića od svojih pojedinih osećanja. Geštalt psihoterapija nam nudi različite tehnike da napravimo ovu razliku (u svom radu ja savetujem klijentima da vizualizuju svoja osećanja, da im daju oblik, veličinu, boju, teksturu). Važno je da znamo da smo mi nešto dublja i šira celina od svojih pojedinih osećanja, misli i fizičkih doživljaja.

Ovo je osnova geštalt psihoterapije: mi smo celina koja je više od prostog zbira svojih pojedinih delova. Geštalt psihoterapija se zasniva, pre svega, na geštalt psihologiji koja se bavi ljudskom percepcijom. To je jedini način da nešto zaista znamo: da to i percipiramo. Da bismo zaista znali da smo celina, potrebno je da to i percipiramo. Nasa percepcija se sastoji od opažanja figure i pozadine (polja). Figura je pojedini fizički, mentalni ili emocionalni stimulus (čulni doživljaj, misao ii osećanje). Figure se menjaju, ali je nešto uvek figura. Uvek percipiramo neki deo. Međutim, uvek je tu i pozadina (polje, celina) koju takođe možemo da naučimo da opažamo. Što je vise opažamo, to ćemo više znati da smo celina. Jer jedino ono što opažamo zaista znamo. To je ono što zanima nase dečje „ja“, onaj njegov deo koji samo želi našu pažnju. Njega ne zanimaju nikakve figure, već samo polje. Zato je ovo važno – da naučimo da budemo svesni polja. To je dečji svet.

Inače, figura nisu trajne. Ono što je sada figura, posle nekog vremena postaje pozadina, a iz pozadine dolaze nove figure. Ovo je sve promenljivo i u geštaltu možemo da radimo sa time kako bismo zadovoljili svoje potrebe i želje. Međutim, postoji jedan deo pozadine koji nikada ne moze postati figura. To je nešto što bismo mogli nazvati emocionalnim ožiljakom. To je jedini element pozadine (dečjeg sveta) koji ne možemo da organizujemo kao figuru (ne možemo da ga dovedemo u svet odraslih) kako bismo radili sa njime i rešili ga na odrastao nacin. Jedino što nam preostaje je da svoju pažnju usmerimo na pozadinu.

Kako usmeravamo svoju pažnju na pozadinu?

Kada dozvolimo različitim fizičkim, mentalnim i emocionalnim figurama da nam dođu i prođu kroz svest, ostaje jedna opšta nelagoda koja ne može da prođe kao pojedinačne emocije. Jednostavno možemo da posmatramo kao jedan proces koji se kreće po našem telu fizički, mentalno i emocionalno. Posmatranje tog procesa sa namerom da osetimo emocionalni ožiljak i budemo sa svojim dečjim „ja“ dok mu je teško, dovodi do naseg približavanja dečjem "ja". Ovo neće voditi ka zadovoljenju potreba i želja, ali će voditi ka trajnom ublažavanju naše patnje.

Dečjem "ja" je urođena spontana kreativnost, radost i stvaralaštvo. Povezivanje sa ovim delom naše ličnosti vodi ka tome da postajemo izvorniji, autentičniji, spontano zaigrani sa drugim ljudima, kao i da sve više opažamo koliko smo svi mi povezani u polju. Dobrobit je jedan pozadinski osećaj mira, nevinosti i povezanosti sa sveukupnim životom.



Danijela

Photo by Nemanja Stojanović