O SOLE MIO

Moja klijentkinja Iris dolazi na psihoterapiju već godinu-dve. Počela je da dolazi posle događaja koji je delovao jako uznemirujuće na nju. Nije položila vozački ispit, ali to nije bilo najgore, po njenom mišljenju. Najgore je bilo to kako se "osramotila". Imala je toliku tremu da su joj se tresle ruke i noge, napravila je sijaset grešaka u vožnji, i na kraju joj je njen instruktor rekao da tako nešto još nije video i da  ona "nije normalna".

Na ovako nešto se može reagovati na razne načine. Iris je reagovala tako što se potpuno povukla. Inače nije imala baš bogat socijalni život,  nije imala dečka, nije bila bliska sa roditeljima i bratom, a reči instruktora su je učvrstile u mišljenju da sa njom nešto nije u redu.

Na psihoterapiju je došla da bi, po njenim rečima, "popravila sebe".  Smatrala je da tek onda drugi mogu  da je prihvate i zavole.

Prošlo je neko vreme dok nije počela da uviđa da okolina može imati najraznovrsnija mišljenja o bilo kome, kao i očekivanja, i da je teško svima ugoditi. Čak i da je moguće, postavlja se pitanje šta je onda sa nama i našim mišljenjem i očekivanjima koja imamo od sebe.

Ipak, ovo nije dovelo do toga da se oseća bolje u odnosu na sebe. Često se zaljubljivala u mladiće o kojima je imala dobro mišljenje na osnovu toga što su bili "bolji od nje".  Trudila se da se prikaže u što boljem svetlu,  ali, čak i kada je uspevala da započne vezu, ona se brzo završavala. Iris je to objašnjavala time što se onda otkrivalo kako je ona bezvredna. Nije joj bilo jasno zašto ne radimo više na tome da bude "bolja osoba".

Pružala sam joj podršku u tome da pođe na kurs plesa, da se profesionalno usavršava, da uči strane jezike, zato što je pokazivala interesovanje za to.  Ali sam joj  govorila i kako je je ona i bez toga dobra kao osoba.

Reči nisu dovoljne – ne samo da sam joj govorila, već i pokazivala da prihvatam i njene osobine koja ona negativno procenjuje. Kao svog terapeuta, ali i kao osobu, Iris me je cenila i uvažavala je moje mišljenje. Tako je, recimo, smatrala da je jako ružno i sramno kada pocrveni u društvu. Kada sam joj ispričala kako sam pre par godina pocrvenela razgovarajući sa nekim i kako mi je to bilo zabavno (samoj sebi sam se učinila veoma mladom kad mogu da pocrvenim), smejala se sa nevericom. Međutim, vremenom je počela da izgrađuje drugačiji odnos prema osobinama koje joj se nisu dopadale kod nje, da ih prihvata, i da voli sebe bez obzira na njih.

O osećanju ljubavi prema sebi govorimo kada sebe prihvatamo kao vredno i dragoceno biće. Ne procenjujemo se po tome kakve atribute imamo, kako se ponašamo, kakvi smo u odnosu na druge, već volimo sebe baš zato što smo to mi.

Još u najranijem detinjstvu kao rezultat bezuslovne ljubavi od strane roditelja počinje da se formira deo nas koji nam kasnije ovo omogućuje.

To ne znači da ne treba da promenimo nešto kod sebe ako nam ne odgovara, ili ukoliko nam otežava odnose sa drugima. Dobro je da se menjamo i stalno iznova usklađujemo sa životnim promenama koje su neprekidne. Bitno je samo ne prestajati sa voljenjem sebe, bez obzira na sve. Kada na ovaj način volimo i prihvatamo sebe, postoje mnogo veće šanse da promenimo ono što nam smeta. Važno je napraviti jasnu razliku izmedju svoje ljudske suštine, koju prihvatamo kao vrednu ljubavi, od ponašanja, postupaka, koje procenjujemo kao negativne.

Ne treba izgubiti iz vida i to da niko nije savršen, pa ne postavljati prevelike zahteve kada poželimo nešto da promenimo kod sebe. Možemo se fokusirati na ono što smatramo dobrim. Možemo se prema sebi ponašati kao dobar roditelj prema detetu- sa puno pažnje, nežnosti i ljubavi. Pohvaliti sami sebe, nagraditi sami sebe. Ovakav odnos prema sebi reflektuje se i na odnose sa drugima: počinjemo i druge da prihvatamo onakve kakvi jesu, kod nama značajnih osoba volimo njihovu ljudsku suštinu, neponovljivost. Ako nam nešto smeta u odnosu, podsetimo se da možemo od nekoga tražiti da koriguje svoje ponasanje, ali ne i neke suštinske osobine sa kojima se ta osoba identifikuje.

Prihvatanje sebe kao bića vredna ljubavi omogućuje nam da volimo sebe i da volimo osobe koje su nam značajne. Volimo ih kao vredna i dragocena ljudska bića, ne tražimo od njih da ispunjavaju nasa očekivanja. Kada se ovako postavimo u odnosu, stvaramo dobru osnovu da nas drugi zavole zbog toga što jesmo, što imamo za njih posebno značenje. Ne traže od nas da se promenimo da bi oni bili srećni, kao što to ni mi ne tražimo od njih.

Ljubav prema sebi ne treba izjednačavati sa narcisoidnošću, sa preteranom ljubavi prema sebi, preuveličavanjem sopsvenih kvaliteta. Nismo Sunce oko koga se sve vrti, niti smo savršeni. Kada volimo sebe, mi smo svesni svojih dobrih i loših strana, ali to ne utiče na ljubav prema sebi. Ukoliko procenjujemo da nešto nije adekvatno ili da smeta na neki nacin, bilo nama, bilo nekome do koga nam je stalo, trudimo se da to promenimo, ali ne procenjujemo sebe kao suštinski bezvredno biće.

Danijela 

Photo by Nemanja Stojanović