Moja
klijentkinja Iris dolazi na psihoterapiju već godinu-dve. Počela je da dolazi
posle događaja koji je delovao jako uznemirujuće na nju. Nije položila vozački
ispit, ali to nije bilo najgore, po njenom mišljenju. Najgore je bilo to kako
se "osramotila". Imala je toliku tremu da su joj se tresle ruke i noge,
napravila je sijaset grešaka u vožnji, i na kraju joj je njen instruktor rekao
da tako nešto još nije video i da ona "nije
normalna".
Na
ovako nešto se može reagovati na razne načine. Iris je reagovala tako što se
potpuno povukla. Inače nije imala baš bogat socijalni život, nije imala dečka, nije bila bliska sa
roditeljima i bratom, a reči instruktora su je učvrstile u mišljenju da sa njom
nešto nije u redu.
Na
psihoterapiju je došla da bi, po njenim rečima, "popravila sebe". Smatrala je da tek onda drugi mogu da je prihvate i zavole.
Prošlo
je neko vreme dok nije počela da uviđa da okolina može imati najraznovrsnija
mišljenja o bilo kome, kao i očekivanja, i da je teško svima ugoditi. Čak i da
je moguće, postavlja se pitanje šta je onda sa nama i našim mišljenjem i očekivanjima
koja imamo od sebe.
Ipak,
ovo nije dovelo do toga da se oseća bolje u odnosu na sebe. Često se
zaljubljivala u mladiće o kojima je imala dobro mišljenje na osnovu toga što su
bili "bolji od nje". Trudila se da se
prikaže u što boljem svetlu, ali, čak i
kada je uspevala da započne vezu, ona se brzo završavala. Iris je to
objašnjavala time što se onda otkrivalo kako je ona bezvredna. Nije joj bilo
jasno zašto ne radimo više na tome da bude "bolja osoba".
Pružala sam joj podršku u tome da pođe na kurs plesa, da se profesionalno
usavršava, da uči strane jezike, zato što je pokazivala interesovanje za to. Ali sam joj govorila i kako je je ona i bez toga dobra
kao osoba.
Reči
nisu dovoljne – ne samo da sam joj govorila, već i pokazivala da prihvatam i
njene osobine koja ona negativno procenjuje. Kao svog terapeuta, ali i kao
osobu, Iris me je cenila i uvažavala je moje mišljenje. Tako je, recimo, smatrala
da je jako ružno i sramno kada pocrveni u društvu. Kada sam joj ispričala kako
sam pre par godina pocrvenela razgovarajući sa nekim i kako mi je to bilo
zabavno (samoj sebi sam se učinila veoma mladom kad mogu da pocrvenim), smejala
se sa nevericom. Međutim, vremenom je počela da izgrađuje drugačiji odnos prema
osobinama koje joj se nisu dopadale kod nje, da ih prihvata, i da voli sebe bez
obzira na njih.
O
osećanju ljubavi prema sebi govorimo kada sebe prihvatamo kao vredno i
dragoceno biće. Ne procenjujemo se po tome kakve atribute imamo, kako se ponašamo,
kakvi smo u odnosu na druge, već volimo sebe baš zato što smo to mi.
Još
u najranijem detinjstvu kao rezultat bezuslovne ljubavi od strane roditelja
počinje da se formira deo nas koji nam kasnije ovo omogućuje.
To
ne znači da ne treba da promenimo nešto kod sebe ako nam ne odgovara, ili
ukoliko nam otežava odnose sa drugima. Dobro je da se menjamo i stalno iznova
usklađujemo sa životnim promenama koje su neprekidne. Bitno je samo ne
prestajati sa voljenjem sebe, bez obzira na sve. Kada na ovaj način volimo i
prihvatamo sebe, postoje mnogo veće šanse da promenimo ono što nam smeta. Važno je napraviti jasnu razliku izmedju
svoje ljudske suštine, koju prihvatamo kao vrednu ljubavi, od ponašanja,
postupaka, koje procenjujemo kao negativne.
Ne
treba izgubiti iz vida i to da niko nije savršen, pa ne postavljati prevelike
zahteve kada poželimo nešto da promenimo kod sebe. Možemo se fokusirati na ono
što smatramo dobrim. Možemo se prema sebi ponašati kao dobar roditelj prema
detetu- sa puno pažnje, nežnosti i ljubavi. Pohvaliti sami sebe, nagraditi sami
sebe. Ovakav odnos prema sebi reflektuje se i na odnose sa drugima: počinjemo i
druge da prihvatamo onakve kakvi jesu, kod nama značajnih osoba volimo njihovu
ljudsku suštinu, neponovljivost. Ako nam nešto smeta u odnosu, podsetimo se da
možemo od nekoga tražiti da koriguje svoje ponasanje, ali ne i neke suštinske
osobine sa kojima se ta osoba identifikuje.
Prihvatanje
sebe kao bića vredna ljubavi omogućuje nam da volimo sebe i da volimo osobe
koje su nam značajne. Volimo ih kao vredna i dragocena ljudska bića, ne tražimo
od njih da ispunjavaju nasa očekivanja. Kada se ovako postavimo u odnosu,
stvaramo dobru osnovu da nas drugi zavole zbog toga što jesmo, što imamo za
njih posebno značenje. Ne traže od nas da se promenimo da bi oni bili srećni,
kao što to ni mi ne tražimo od njih.
Ljubav
prema sebi ne treba izjednačavati sa narcisoidnošću, sa preteranom ljubavi
prema sebi, preuveličavanjem sopsvenih kvaliteta. Nismo Sunce oko koga se sve vrti, niti smo savršeni. Kada volimo sebe, mi smo
svesni svojih dobrih i loših strana, ali to ne utiče na ljubav prema sebi.
Ukoliko procenjujemo da nešto nije adekvatno ili da smeta na neki nacin, bilo
nama, bilo nekome do koga nam je stalo, trudimo se da to promenimo, ali ne
procenjujemo sebe kao suštinski bezvredno biće.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Zašto je toliko teško biti negujući roditelj sebi? Kako da ne budem uvek i stalno užasni kritikujući večito nezadovoljni roditelj samoj sebi? Uverenja mi se ne menjaju od pukog ponavljanja nekog teksta..
ОдговориИзбришиMožda nije loše rešenje da krenete na psihoterapiju. Uverenja su, kao što sama reč kaže, stvar vere. Da bismo verovali u nešto, potrebno je da vidimo na čemu su zasnovana. Obično su nam problematična ona uverenja koja su zasnovana na nedovoljnom broju informacija koje smo imali u ranom periodu života, i na osnovu kojih smo izveli neke netačne zaključke i doneli određene odluke. Kroz proces psihoterapije se ovo može korigovati.
ОдговориИзбришиIzvinjavam se što odgovaram sa zakašnjenjem.
Bacila sam pogled na ovaj blog i jako mi se dopada, pohvale za ovaj tekst, objasnjenje su neke jako bitne stvari. Sve pohvale, nastavite tako da pisete i ako zelite, uzvratite pracenjem mog bloga. Srdacni pozdravi i sve najbolje u Vasem radu!
ОдговориИзбриши