BORDERLINE

U svom psihosocijalnom razvoju prva faza kroz koju prolazimo i koja počinje po rođenju je faza sticanja osećanja osnovnog poverenja. Ukoliko roditelji zadovoljavaju naše psihofizičke potrebe u tom periodu, stvaraju se dobre osnove da tokom života znamo da možemo verovati svetu. Odnos koji imamo prema roditeljima, odn. ljudima koji se staraju o nama, je osnova za izgrađivanje odnosa prema drugim ljudima. Sigurnost i poverenje koje tada osetimo omogućavaju nam da stvaramo zadovoljavajuće interpersonalne odnose.

Kada dete stekne osećanje sigurnosti i poverenja u roditelje, emocionalno se vezuje za njih. Prvi doživljaj sebe imamo na osnovu toga kako se roditelji odnose prema nama, pa je sa ovime povezano i sticanje osećanja vrednosti. Osećaj sebe izgrađujemo na osnovu odnosa koji imamo sa značajnim drugim osobama, prvenstveno sa majkom.

Dete je u tim ranim danima prilično zavisno od majke i neophodna su mu majčinska ljubav i pažnja za budući normalan razvoj. Ukoliko ne dobije to što mu treba, dete neće biti u stanju da adekvatno razreši fazu odvajanja i osamostaljivanja (od sredine prve godine do treće godine). Ovo se može desiti ako je majka emotivno udaljena, depresivna, ako ne prihvata ili naizmenično prihvata i odbacuje dete. Ovo deluje frustrirajući na dete i dovodi do razvoja primarne ambivalencije (istovremeno ljubav i mržnja prema majci). Razvoj ličnosti deteta ide tako da ono internalizuje ("pounutruje") figuru majke, tako da će imati konflikt unutar svoje ličnosti ukoliko doživljava majku i kao dobru i kao lošu. Ovo dovodi do unutrašnje napetosti i rezultira sklonošću da se deo ličnosti koji je formiran pod uticajem "lošeg" objekta (frustrirajuće majke) izbacuje kroz agresivnost, ili, ako se ovo ne desi, do potrebe za idealizacijom "dobrog" objekta (dobra majka). Kao posledica ovoga dete se neće razviti u zrelu ličnost, druge ljude neće doživljavati kao celovite (jer i samo neće biti razvojno zaokruženo), idealizovaće ih ili omalovažavati.

Glavni problemi se svode na nestabilnost poimanja samog sebe, odnosa sa drugima i nestabilnost raspoloženja.

Doživljaj sebe, kao i odnosi sa drugim ljudima, su veoma nestabilni, a samim tim i emocije i njihova kontrola.

Zato osobe koje imaju ovaj poremećaj ulažu veliki napor u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih veza, vezivanja za druge osobe i upuštanja u bliske odnose. Naročito problematično može biti seksualno ponašanje - često je nemarno i promiskuitetno, kao i zloupotreba droga, preterivanje u hrani ili piću ili trošenju novca. Mogu biti prisutne suicidalne tendencije ili pokušaji suicida. Umesto suicidalnosti, borderline tip se može samokažnjavati na različite druge načine. Prisutan je hronični osećaj praznine. Osećaj ljutnje i besa je intenzivan, teško je ili nemoguće kontrolisati ga.

Osobe sa ovim poremećajem su hronično su nezadovoljne, razočarane, stalno se osećaju uskraćenim, ali istovremeno su i veoma otporne i sposobne da se oporave posle raznih životnih padova. Možda je najkarekterističnije osećanje beskrajne praznine i besmislenosti svega.

U psihoterapiji je jako važno da terapeut pokazuje empatiju i prihvatanje ovakvog klijenta, kao i da pokazuje da će biti tu, ostati uz njega, da ga neće napustiti i da će tolerisati njegove nagle promene raspoloženja, bes, a često i mržnju.


 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LOLITA

Poslednjih godina sve češće na psihoterapiju dolaze devojke koje imaju problema sa ishranom (uglavnom je u pitanju anoreksija). Bolje rečeno, dovode ih, i to uglavnom njihove majke. Zabrinute su za  zdravlje svojih kćeri i uzaludna su svi pokušaji da im objasne da izgledaju lepo i da nema potrebe da se izgladnjuju.

Sam postupak uzimanja hrane od početka našeg života ima i višestruko emocionano značenje. Dete preko usta, tj. preko hrane, stiče prva iskustva o svetu. Preko dojenja beba ostvaruje najneposredniji dodir sa majkom. Jedan od najvažnijih zadataka i uloga roditelja je da detetu omoguće ishranu potrebnu za njegovo preživljavanje, rast i razvoj. Sve ovo može dovesti do toga da dete od uzimanja ii neuzimanja hrane napravi moćno oružje manipulacije okolinom.

Postoje mnogi poremećaji ishrane, ali sa psihološke tačke gledišta posebno su važne anoreksija i bulimija.

Anoreksija je svesno, samonametnuto uzimanje minimalnih količina hrane koje je praćeno rapidnim gubitkom težine. Ovo često može direktno da ugrožava život.

Anoreksija se javlja obično u doba pretpuberteta i češća je kod devojčica nego kod dečaka.

Danas se smatra da u osnovi anoreksije ne stoje organski razlozi, već razlozi psihičke prirode.

Osobe koje su sklone anoreksiji imaju anankastični tip ličnosti. Anankastične ličnosti poseduju psihološke strukture samoprezira i inferiornosti i ne prave razliku između sebe i svojih postupaka. Obično postavljaju stroge moralne zahteve da bi imale osećanje samopoštovanja.

Ove osobe često uzimanje hrane povezuju sa agresivnim i seksualnim potrebama prema kojima imaju snažan otpor. Hrana za njih ima značenje nečeg seksualnog i agresivnog. Otpor prema uzimanju hrane je zapravo otpor prema odrastanju.

Bulimija predstavlja neadekvatno uzimanje velikih količina hrane. Ovo dovodi do preterane debljine i mnogih zdravstvenih problema. Osobe koje su joj sklone su oralno orijentisane, imaju potrebu za izuzetno mnogo ljubavi i pažnje. Ovu glad za ljubavlju pokušavaju da utole unošenjem velikih količina hrane u organizam. Tokom detinjstva se dešava da roditelji, obično majke, zbog nesposobnosti da detetu pruže ljubav, pružaju zamenu za nju - hranu.

Ovi poremećaji ishrane se javljaju već tokom detinjstva, a onda u nekom obliku mogu nastaviti da egzistiraju, ukoliko se nešto ne preduzme.

U psihoterapiji se radi na psihološkim uzrocima poremećaja ishrane, a doktori i nutricionisti se bave onime što je posledica ovih uzroka- zdravstveni problemi i određivanje adekvatnog načina ishrane. Važno je naglasiti da je potrebno baviti se svim aspektima problema poremećaja ishrane, inače može doći do beskrajnog razvlačenja rešavanja problema, jo - jo efekta tokom držanja dijeta, problema sa zdravljem.

U psihoterapiji anoreksije je važan rad na samoprihvatanju i samoljubavi i slabljenju psiholoških struktura koje upućuju stroge zahteve da bi do ovoga došlo.

Kada je u pitanju bulimija takođe je važan rad na povećanju samopouzdanja i samoljubavi.

Kao što se iz izloženog da videti, u psihoterapijskom radu na problemima poremećaja ishrane je neizbežan rad na odnosima sa roditeljima i, rečnikom geštalt terapije, dovršavanje "nedovršenih poslova" iz perioda detinjstva.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

THAT'S WHAT FRIENDS ARE FOR

Ovih dana se osećam umorno i bez energije. Čujem da se i drugi žale na to. Kažu – proćni umor.

Razgovarala sam sa jednim prijateljem o ovome, malo smo se našalili, i ja sam se osećala bolje.

Proleće kao godišnje doba može biti povezano sa nedostatkom energije, ali i neki psihološki uzroci.

Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju.  Ovo  vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti. 

Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti  (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona

provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već  senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka,  jer ne umemo da budemo u njemu. Da se radi o emocionalnoj navici  i „nedovršenom poslu“možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes.  Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.

Naravno, možemo ponekad „pobeći“ od nekih osećanja – popričati sa prijateljima, izaći negde, baviti se nekim sportom. Ali, na kraju se ponovo opet pojave oni momenti u kojima se osetimo iscrpljeno i ostavljeno od svih, momenti u kojima se suočavamo sa nekim osećanjima koja su nam jako neprijatna. Glavni problem je to što smo ih celog života izbegavali, tako da nam sada izgledaju potpuno nepoznata i strana. A sve ono što je nepoznato i strano deluje zastrašujuće i opasno.

 Kada malo bolje razmislimo, svaki„pad energije“ može voditi do takvih trenutaka. A onda je dobro rešenje suočiti se sa onim od čega bežimo.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

DA LI JE TO ZAISTA TAKO?

 

Dani kao što su nedelje i praznici predstavljaju odstupanje od našeg uobičajenog ritma života koji ponekad prelazi u rutinu. Oni imaju svoju funkciju - odmor, proslava, obeležavanje nekih događaja. Istovremeno mogu biti i prilika za nešto drugačiji način gledanja na sopstveni život. Naravno, ovo se može raditi i drugim danima, ali je tada možda potreban veći napor volje za tako nešto.

Težnja kojom se rukovodimo u svakodnevnom životu je težnja ka ravnoteži. Ona nam omogućava osećanje mira i sigurnosti.
Tokom života se, međutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem.
Da bismo se razvijali kao ličnosti  dobro je da pratimo sebe, svoje potrebe za promenom, da donosimo nove odluke. I spoljašnje promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.
Kada je poremećen naš uobičajeni način funkcionisanja, a novi još nije ustanovljen, dolazi do krize i osećanja uznemirenosti.  Ovo osećanje nije prijatno i stimuliše nas na nalaženje novih rešenja. Važno je uvideti svrhu nalaženja novih rešenja. Ukoliko pokušavamo da ih nađemo da bismo zadržali dotadašnji način života ili da bismo "bili kao i pre" (psihoterapeut ovo dosta često čuje od svojih klijenata koji mu se obraćaju za pomoć u svojim kriznim situacijama), velika je verovatnoća da ćemo podleći nekom maladaptivnom obliku ponašanja (npr. gubitak bliske osobe, gubitak posla, ulazak u klimaks, penzionisanje i sl, mogu dovesti do pojave alkoholizma, preteranog trošenja novca na održavanje spoljašnjeg mladalačkog izgleda itd.). Do ovoga dolazi zbog težnje ka nemogućem. Sve je u stalnoj promeni i ništa ne može biti kao pre.

Naš život je u značajnoj meri  određen uverenjima koja imamo. Ta uverenja nam često nisu od koristi, a držimo ih se jer smo na neki način navikli na njih.  Dovoljno je da odlučimo da ih promenimo i da nam život postane ugodniji. Da bismo videli koja su to uverenja, možemo najpre da vidimo čime nismo zadovoljni u svom životu i da onda preispitamo način na koji razmišljamo o tome.


 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

BITI SLOBODAN

Juče me je jedan pas, koji je čekao svog gazdu ispred prodavnice, pogledao sa razumevanjem. Razmenila sam sa prijateljima par rečenica o tome. Kada su u pitanju životinje i mala deca, ljudi obično reaguju pozitivno. Mislim da je to povezano sa prepoznavanjem nevinosti (u smislu spontanosti  i životne razigranost) u nama samima.
Jedan od prijatelja me je u šali upitao da li je pas bio vezan ili ne. Setila sam se da je bio vezan, ali ovlaš. Prijatelj mi je na to odgovorio: „Samo slobodan pas može da bira, da li će da laje, ujeda ili da maše repom pred nekim. Nema tu ovlaš vezan, kad si vezan, vezan si. SLOBODA ILI NIŠTA.“

Onda sam se zapitala šta je to što je pas razumeo u vezi sa mnom, ako je ne-slobodan. Odnosno, otkuda meni uopšte to da me je pas gledao sa razumevanjem. Neki psi, jednostavno, imaju takve poglede koji nam deluju puni razumevanja ili tužno. Ali je verovatnije da na njih, kao i na neke osobe, uostalom, projektujemo neke svoje psihološke sadržaje.

Dakle, došla sam do toga da sam možda ja razumela tog ne-slobodnog, ovlaš vezanog psa. Možda će zvučati smešno i banalno, ali sam povezala to sa mojim držanjem dijete koje mi  je aktuelno ovih dana. Kao i skoro uvek kada držim dijetu (znači, ovo ima neku konstantnost), razmatrala sam eventualnu zavisnost od hrane.

Postoje mnoge zavisnosti, i od svačega se može biti zavistan.  A ako zavisimo od nečega ili nekoga, ne možemo biti slobodni.

Kada smo zavisni od nečega energija koja nam preostaje da u životu uživamo nije dovoljna da preuzmemo odgovornost da aktivno zabavimo sebe. Zbog toga se uglavnom zabavljamo pasivno - kroz pasivne zavisnosti, kao što je  na primer televizija.

Najomiljenije zavisnosti su svuda iste- akohol, cigarete, seks...

Zašto je ovo problem?

Zavisi od osobe do osobe i od zajednice do zajednice, ali jedno je isto - ne smetaju svima iste zavisnosti. Nekome je seks u redu, ali mu smeta što pije, nekome smeta što je sestra stalno na fejsu, a ne smeta mu komšija alkoholičar. Neki kažu da je najveća patnja kada se zavisi od neke osobe.

Da li možemo da biramo svoje zavisnosti i zavisnosti ljudi oko nas?

Ne možemo da naredimo ljudima oko sebe da od nečega budu zavisni, niti možmo da jednostavno odlučimo da od sutra od nečega nećemo više da budemo zavisni.

Ali, možemo da usvojimo jedan realističan odnos prema životu i zavisnostima.

U vremenu u kom živimo je teško reći šta je to realistično.

Naime, ako komšija ima neku zavisnost , teško je reći da li je to naš problem.  Još teže ako je naše dete u pitanju.

Kad bi bio neki jednostavan odgovor on bi glasio –Sve ono što nas uznemirava je naš problem.

Naš je problem upravo zato što nas uznemirava.

Kako rešavamo ovaj problem?

Tako što ga prihvatamo. Nekada je, paradoksalno, upravo prihvatanje ono što nam daje snagu da preduzmemo nesto ako je potrebno i prikladno. Ako nije, prihvatanje nam pomaže da se rasteretimo.

Dakle, to što smo izabrali da od nečega budemo zavisni ne znači da od ostalih stvari nismo zavisni (u očima drugih). To jednostavno znači da neke stvari prihvatamo kao svoje zavisnosti, i time olakšavamo sebi problem.

To što smo izabrali da je naše dete ili komšija od nečeg a zavisno, ne znači da ostalih stvari nije (u svojim očima, očima drugog roditelja, ili druge komšinice). To samo znači da ovu zavisnost priznajemo.

Priznavanje je početak rešavanja.

Danijela

.

Photo by Nemanja Stojanović

LJUBAV

Moja klijentkinja Svetlana je već neko vreme u dilemi: kaže da ne zna da li još uvek voli svog sadašnjeg dečka Milana, ili ne. Već par godina su zajedno, dobro se slažu, ali kao da su upali u neku rutinu. Nedavno se pojavio i "treći čovek". To je njen novi kolega Goran za koga se veoma zainteresovala u emotivnom smislu. Iz seanse u seansu je pričala o njemu, a opet nije mogla da se reši da prekine vezu sa Milanom.
Predložila sam joj sledeće: da zamisli da se ispred nje na udaljenosti od 5-6 metara nalaze Milan i Goran i da u mislima krene najpre prema jednom, pa onda prema drugom (birajući sama redosled), i da prati rad svog srca.
Evo šta se desilo: krenula je najpre prema Milanu, i što mu je bliže prilazila, njeno srce je sve jače kucalo.
Eksperimentisala je: kada bi krenula da se udaljava od njega, srce je počinjalo mirnije da kuca.
Stavile smo na "praznu stolicu" njeno srce. Ono što je ono imalo da joj poruči je bilo: "Prija mi kada se krećeš prema Milanu."


Geštalt psihoterapiji je svojstven fenomenološki pogled na realnost. To znači da je pored objektivnih shvatanja realnosti (u koje spadaju i stručna shvatanja ljubavi) jednako važan i naš subjektivni doživljaj. Često se može desiti i da smo u konfliktu oko toga šta je ljubav, a šta nije, zato što jedan deo ličnosti ljubav opaža na jedan način, a drugi na drugi.

Kao što konflikte inače možemo da rešavamo na neki od načina koji uključuju razvoj tolerancije na neprijatna osećanja, tako možemo da rešavamo i konflikte o tome šta je ljubav. Preporučuje se da budemo sa osećanjima koje osećamo, prijatnim neprijatnim. U slučaju konfikta o tome šta ljubav jeste, a šta nije, može se preporučiti:

-Da osetimo osećanja koja osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ljubav.
-Da se zapitamo kako se osećamo kad doživljavamo ono što smatramo za ne-ljubav. Najvažnije je postaviti pitanje, a onda kad u nekoj situaciji i osetimo osećanje koje nas podseća na ne-ljubav uvideti da je to upravo odgovor na naše pitanje. To se može desiti u bilo kojoj situaciji. Ovaj uvid nam daje snagu da razvijemo toleranciju na ovo neprijatno osećanje, da budemo sa njim.

Pošto se ljubavna osećanja često osećaju u oblasti srca, može se reći da treba slušati i čuti svoje srce, ali uz jednu veoma važnu napomenu - srce nisu priče o srcu. Skloni smo da kada osećamo nešto veoma snažno pričamo sebi priče o tome šta je to što osećamo, zašto to osećamo i zašto je to opravdano. Čuti svoje srce nikako ne znači poverovati u neku od tih priča. To jednostavno znači da budemo sa onim što osećamo u srcu. U tom smislu naše fizičko srce je metaforički izraz našeg "ljubavnog" srca i način kako možemo da ga osetimo fizički. Ako usmerimo svoju pažnju na ono što osećamo u oblasti srca možemo da budemo sa onime što osećamo "u srcu". Kako dozvoljavamo sebi da budemo sa onime što osećamo, tako se razjašnjava naša percepcija šta ljubav za nas jeste, a šta nije. A tako možemo onda biti svesni i osećanja ne-ljubavi.

Dakle, priča o ljubavi bi bila priča o stvarima koje su potrebne da bismo osetili ljubav. To ne moraju biti vino i gitare, iako je to stereotip. Moguće su i složenije konstrukcije. Sa druge strane, svesnost osećanja ljubavi  nas poziva da ga osetimo odmah sada, bez ikakvih uslova kao što su vino i gitare.
Isto tako, priča o ne-ljubavi je priča o tome kako nas partner zanemaruje i tome slicno. (Opet, ovo je stereotipan slučaj, razni ljudi imaju različite priče o tome šta ljubav nije.) Sa druge strane, svesnost osećanja ne-ljubavi nas poziva da otvorimo  um za uvid da ovo neprijatno osećanje možemo da osetimo u bilo kojoj životnoj situaciji, jer nas ono prati od detinjstva, od odnosa sa roditeljima.

Sa stručne strane, supronost ljubavi je ne-ljubav (odnos koji nije ljubav), a suprotnost osećanju ljubavi je osećanje ne-ljubavi (osećanje da nema ljubavi, tj. da ne volimo i/ili da nismo voljeni). Nijedno drugo osećanje nije suprotnost ljubavi. Iako osećanje ljubavi nema svoju suprotnost (izuzev osećanja ne-ljubavi), interesantno je saznati šta svako od nas smatra za suprotnost  osećanju ljubavi - mržnju, strah, prezir, ignorisanje, ravnodušnost- jer nam to govori o načinu kako razmišljamo o osećanju ljubavi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

SIVI DANI

Zimsko vreme je takvo da može uzrokovati depresiju. Pomanjkanje sunčeve svetlosti utiče na to. Međutim, tu depresiju treba razlikovati od depresije kao psihičkog poremećaja.

U ovom periodu se ljudi češće rešavaju i za dolazak na psihoterapiju. Zato je dobro reći nešto o temi o kojoj se možda ne govori dovoljno. Kao da postoji uverenje da je bolje prećutno prelaziti preko pojava kao što su depresija i suicid. Osobama koje, pak, imaju ovaj problem je od koristi da budu svesni toga da nisu jedini koji se nose sa njime, što opet doprinosi prevazilaženju osećanja usamljenosti.

Ono što određuje depresiju je osećanje samomržnje i samoprezira depresivne osobe.

Ova osećanja su neprijatna i intenzivna. Kada su usmerena na vlastito biće, podrazumevaju podelu unutar ličnosti. Podelu na deo koji mrzi i prezire i na deo koji trpi tu mržnju i prezir. Sa delom koji mrzi i prezire depresivna osoba nije u kontaktu, nesvesna je ovih osećanja. Deo koji trpi mržnju i prezir reaguje tako što poveruje u priče o tome kako nije dostojna života, kako nema nikakvu vrednost, kako kao takva nema nikakvu korisnu svrhu u životu, da se to ne može nikako promeniti, pa je samim tim i njen život besmislen.

Osećanje besmislenosti života neko može imati i ako se desi da učini nešto što dovodi do poništavanja neke njegove suštinske vrednosti, što je praćeno osećanjem krivice.

Ovo može biti put ka suicidu, ali ne mora.

Stresne situacije, kao što je gubitak bliske osobe, raskid partnerskog odnosa, gubitak posla, fizička bolest, bitno remete našu unutrašnju ravnotežu. Preterano tugovanje može dovesti do depresivnog sindroma i do suicida ako se gubitak bliske osobe povezuje sa gubitkom smisla života. Inače, na stresne situacije se može reagovati na tri načina koji proističu iz osnovne reakcije "bori se ili beži" na situacije koje su ugrožavajuće. Neko se bori, neko beži, a neko se jednostavno parališe, zaledi (fight, flight, freeze). Suicidalne osobe su sklone da na ovakve situacije reaguju bežanjem od problema.

Ipak, nisu sve depresivne osobe suicidalne, niti svako reaguje na teške stresne situacije suicidom.

Odgovor na to ko će u nekom teškom trenutku svog života postati suicidalan se nalazi u periodu ranog detinjstva. Još pre svoje osme godine deca izgrađuju predstavu o svojoj ličnoj vrednosti. Te predstave su često iskrivljene i iracionalne jer ih dete zasniva na onome što dopire do njega uglavnom od strane roditelja.

Kao deca učimo od svoje okoline, najpre od roditelja, tako što slušamo verbalne poruke i tako što posmatramo neverbalne kojima često verujemo mnogo više (kada smo deca, ne razumemo uvek značenje svih reči). Ove poruke usvajamo i onda ih ponavljamo. Tako nastaje čitav svet fiksnih slika, nedovršenih fiksnih geštalta. U geštalt psihoterapiji nedovršeni geštalti ili "nedovršeni poslovi" su naše nezadovoljene potrebe. Nismo ih zadovoljili jer smo iz nekog razloga blokirali svoju percepciju. Automatski ih ponavljamo ne doživljavajući sebe i druge onakvima kakvi jesmo. Usvajali smo ih i ponavljali, automatski oponašajući ono što smo videli i kada nismo razumeli zašto. Na ove frustrirajuće priče iz našeg detinjstva, "nedovršene poslove", trošimo značajnu energiju u nastojanju da ih dovršimo. Prema drugima se ponašamo i tumačimo njihovo ponašanje uglavnom potvrđujući i produbljujući zaključke i odluke malog deteta u nama. Iako smo odrasli ljudi često smo emotivno zaglavljeni u suženoj perspektivi deteta koje smo nekada bili. Ne percipiramo da su okolnosti drugačijei i da sada imamo mnogo šire polje izbora od onoga koje smo imali kada smo bili deca. Tako ne uviđamo da na životne okolnosti možemo reagovati drugačije.

Ako roditelji govore ili postupaju sa mržnjom (svesnom ili nesvesnom) prema detetu ono može zaključiti da ono suštinski nije dobro.

Neke od poruka koje dete može čuti od roditelja mogu dovesti do toga da ono zaključi da suštinski, kao biće, nije dobro, i da kao takvo ne zaslužuje život, kao i da će, ako umre, dobiti roditeljsku ljubav (poruke tipa: nemoj postojati). Onda donosi neke odluke koje određuju u znatnoj meri njegov dalji život. Osoba aktivira ove odluke o samoubistvu koje je internalizovala onda kada se nađe u određenim u određenim životnim okolnostima

U knjizi "Working with suicidal individuals"(Tony White) autor govori o vrstama ovih ranih odluka:

- "Ako se ne promeniš, ubiću se"

Ovu odlukui neka osoba donosi kao način manipulacije drugima, pokušaj da se drugi promene. Ne dobija nešto važno što želi i na ovan način pokušava da reši problem.

-"Ako stvari postanu preteške, ubiću se"

Ovo je verovatno najčešći tip odluke, a značajno je otkriti šta neko ko donosi ovu odluku podtrazumeva pod time da su stvari postale preteške. Za nekoga je to gubitak novca, za nekoga raskid ljubavne veze, za nekoga gubitak reputacije i ugleda.

-"Pokazaću ti čak iako me to ubije"

Ova osoba želi da "pokaže" nekome - to uključuje suicid iz buntovničke pozicije kada pojedinac vraća nekome za koga misli da ga je tretirao nepravedno, imajući pri tom magijsko razmišljanje o smrti. Zamišlja da će moći da prisustvuje sopstvenoj sahrani i da vidi koliko oni koji su ga povredili pate i kako im je krivo što su to radili.

-"Nateraću te da me ubiješ"

U situacijama porodičnog nasilja, ili kada osoba koja ima ovu odluku preti policiji do tog stepena da pucaju na nju ("samoubistvo policijom"), kao i u nekim slučajevima dobrovoljnog odlaska na ratište.

-"Ubiću se slučajno"

Osoba koja ima ovu odluku ulazi u preterane rizike što može dovesti do njene smrti.

-"Umreću zamalo (iznova i iznova) kako bih te naterao/la da me voliš"

Ova odluka je slična prvoj i ima cilj da osoba samoubilačkim gestovima natera nekog drugog da se promeni, odnosno da ga voli.

-"Ubiću se da bih te povredio/la"

Ova odluka je slična trećoj i ima za cilj da povredi nekoga ko ga je po njegovom mišljenju nepravedno tretirao.

Kada se nađemo u određenim, za nas teškim životnim okolnostima, ove odluke dobijaju na značaju. Kada smo doneli neku ranu životnu odluku o tome šta ćemo raditi u takvim prilikama.

U psihoterapiji je potreban izuzetno pažljiv rad, jer nije jednostavna promena ovih odluka. Ona je povezana i sa nekim neintegrisanim emocionalnim iskustvima za čiju integraciju je potrebno najpre stvoriti uslove. Podrška okoline, terapeuta, omogućava jačanje unutrašnje podrške suicidalne osobe, a time i odvijanje ovog procesa. Menjanje odluka se postiže na osnovu percepcije sadašnje životne situacije kakva ona realno jeste, a ne na osnovu iskrivljenih predstava i pogrešnih zaključaka.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović