STRES I MEDITACIJA

Svaki trenutak našeg života karakteriše manje - više uravnotežen odnos između nas i sredine koja nas okružuje. Ipak, ma koliko uravnotežen, taj odnos nije statičan, već dinamičan. Kada se njegove promene odigravaju unutar uglavnom očekivanog, naš život se ne remeti i odvija se na uobičajen nacin.

A šta kada se taj odnos poremeti?

Živimo u vremenu koje bi se moglo nazvati nesigurnim i punim neizvesnosti. Mnogi se plaše promena i pokušavaju da se osiguraju- novcem, polisom osiguranja, prijateljskim vezama. Međutim, gruba je istina da u ljudskim odnosima, kao i u drugim oblastima života, nema trajnosti. Sve je sklono promenama i jedini način “osiguranja” je da naučimo da se prilagođavamo i iznova uspostavljamo poremećenu ravnotežu.

Neke situacije samo površno remete ovu ravnotežu- onda govorimo o problemima.

.Postoje, međutim, situacije koje nas mogu mnogo jače "poljuljati" i izbaciti nas iz ravnoteže. Onda govorimo o stresu.

Stres podrazumeva:

-činioce koji naglo i drastično narušavaju nasu ravnotežu (stresori)

-osećanja koja se javljaju u toj situaciji i telesne manifestacije( stresno stanje)

-ponašanje u stresnoj situaciji (stresna reakcija)

 Akutni stres je stanje koje nastupa nekoliko sati ili dana posle izlagnja stresnoj situaciji ekstremne jačine. To može biti, recimo, zemljotres, jaka eksplozija, ali i neka svakodnevna životna situacija.

Hronični stres nastupa kada smo neprekidno izloženi stresnim situacijama. Može se reći da je to danas mnogima uobičajen način života, a posle nekog vremena nekima to čak i prija. Osećaju se "življim" kada se stalno nešto dešava, jure iz posla u posao, a tamo gde nema većih problema uspevaju nekako da ih naprave. Ovo se može objasniti delovanjem određenih hormona koji se luče u stanju stresa, a od kojih se može stvoriti neka vrsta zavisnosti.

Usled učestale izloženosti stresnim situacijama, može se desiti i da nam se "otpornost" na stres smanji u toj meri da smo nesposobni da funkcionišemo na uobičajen nacin.

Šta izaziva stres?

Svaki činilac koji ozbiljno ugrožava i remeti ravnotežu u organizmu je stresor. To može biti i preteran telesni napor, promena temperature i klimatskih uslova, neograničen broj psiholoških ili socijalnih uslova.

Kako prepoznati stresno stanje?

Stresno stanje podrazumeva:

-određena osećanja (anksioznost,depresija)

-telesne manifestacije (promene u telu koje se javljaju u stresnoj situaciji, ponekad i bolest)

Telesne manifestacije: ubrzan rad srca, “suvoća” u ustima, gubitak apetita, glavobolja, osećaj hladnoće,znojenje dlanova, napetost misića, gubitak seksualne želje, nesanica…

Ako nismo svesni da su ovo pokazatelji straha i anksioznosti, sami pokazatelji mogu postati izvor stresa.

Kako se izboriti sa stresom?

Ako ne možemo da izbegnemo neku stresnu situaciju, ili je bar ublažimo, možemo povećatiotpornost na stres.

Otpornost prema stresu se moze povećati:

-aktivnim ponašanjem (suprostavljanje stresnoj situaciji ili njeno izbegavanje), neprepuštanje

-primenom korisnih obrazaca ponašanja(brza i realna procena ugrožavajuce situacije, suočavanje sa njom,napraviti analizu, planirati, tražiti i prihvatiti adekvatnu socijalnu pomoć i podršku)

-dobrom samoprocenom (realna procena sebe, svojih moći i izdržljivosti)

-povećanjem samopouzdanja (realnog):ako verujemo u sebe i ako ocenjujemo da smo dobri, sposobni i istrajni u ostvarenju nekog važnog cilja

-opuštanjem (relaksacijom)

-fizičkom rekreacijom

-gajenjem osećanja sreće i zadovoljstva

Kada smo ugroženi,potrebe za komunikacijom su nam povećane, naročito sa onima koji shvataju našu situaciju (kao da tražimo “rame za plakanje”). Veoma je važna podrškaporodice, prijatelja- socijalna podrška.

Danas se često kao veoma efikasan način za prevazilaženje stresa koristi meditacija. Postoje različiti načini meditacije, ali I najjedostavniji mogu biti veoma korisni. Cilj je postići određenu smirenost uma, koja će nam omogućiti da se lakše nosimo sa stresnom situacijom.

Možete je svakodnevno praktikovati po 10-15 minuta:

Nađite neko mirno i tiho mesto. Sednite na stolicu, zatvorite oči i opustite  svoje telo, od nožnih prstiju, do vrha glave. Zamislite da se svuda oko vas u prostoru nalaze mir i opuštenost. Možete da ih zamislite kao neku zlatastu ili srebrnkastu svetlost. Sa svakim udahom, Vi u svoje telo unosite mir i opuštenost, a sa svakim izdahom izbacujete svu napetost.

Sada budite svesni svoga disanja. Ne pokušavajte ni na koji način da utičete na njega. Samo budite svesni vazduha koji udišete, pratite kako prolazi kroz Vaše nozdrve i spušta se u pluća, i kako ga onda izdišete.

Zatim sačekajte da se pojavi neka misao. Kada se pojavi, vidite- ko je onaj ko opaža da se pojavila ova misao? Odgovor, je naravno, da ste to Vi. Recite samom sebi, u sebi: “Ja imam ovu misao, ali ja nisam ta misao.”

Zatim ponovo usmerite svu  pažnju na svoje disanje. Ako se ponovo pojavi neka misao, jednostavno je “stavite na stranu”. Zamislite da je dosadna mušica koju možete oterati ako mahnete rukom.

Ponovo fokusirajte svu svoju pažnju na disanje.

Posle nekog vremena, recite sebi (u sebi): "Miran sam i opušten. Sve je dobro u mom životu”. (Možete odabrati i neku drugu afirmaciju, koja Vam više odgovara).

Dobro je i podsetiti se - sve promene, ako ih shvatimo kao deo neprekidnih životnih promena, a ne kao surove šale nepravedne sudbine i ma koliko bile "negativne" , mogu poslužiti našem sazrevanju. Postajemo svesni toga da ništa ne možemo u potpunosti kontrolisati, a i da nema potrebe za tim. Sam život čine stalne promene i naše stalno prilagođavanje tim promenama. Ravnoteža, narušavanje ravnoteže, nova ravnoteža, pa onda njeno narušavanje...Stalna smena ravnoteže i neravnoteže.

Danijela

KRITIKA

Kritika od strane bliskih ljudi može biti opravdana (kao i od strane bilo koga, ali nam ova teže pada). Po pravilu, dobro je ako je ta kritika je usmerena na naše ponašanje, a ne na naš karakter.
Za odnos među bliskim ljudima nije tipično da se kritikuje ličnost bliske osobe. (Da nam ne odgovara ličnost te osobe, ne bismo ni bilo bliski.)

Šta je po sredi kada neka bliska osoba uglavnom kritikuje nas kao nas, a ne neko naše ponašanje?
Možda zapravo i nismo bliski sa tom osobom, nego se zbog naših društvenih uloga (partneri, roditelji, deca...) pretpostavlja da jesmo.
Osim toga, kritike mogu biti previše učestale, previše intenzivne, cinične.

To sve čini odnos manje prijatnim, a utiče i na naš odnos prema samima sebi. Ako smo sa nekim u stalnom kontaktu, verovatno je da ćemo se prema sebi odnositi onako kako se ta osoba odnosi prema nama.

Da li možemo da promenimo odnos prema sebi, bez da se distanciramo od "problematične" osobe?
Možemo, kroz kontakt sa ljudima koji nas drugačije tretiraju, kroz čitanje knjiga koje imaju blagonakloniji odnos prema ljudima i, uopšte, izlaganjem onakvim psihičkim porukama kakve nam odgovaraju.

Naravno, promenu je lakše ostvariti ako se i distanciramo od nepoželjnih poruka. To nam može teško pasti ako te poruke dolaze od ljudi koji su nam dragi. Zato ljudi obično počnu da menjaju odnos prema sebi bez distancinja od "problematičnih" dragih ljudi.

Tek kad promena odnosa prema sebi uznapreduje dovoljno, dešava se sledeće: Sebe smo zavoleli dovoljno da nam je ta ljubav važnija od želje da pošto-poto budemo u kontaktu sa osobom koja nam ne prija.


Danijela

PSIHOLOGIJA I SPORT

Postoji međusobni uticaj između psiholoških faktora i bavljenja sportom. Proučavanjem ovoga se bavi psihologija sporta. Sa jedne strane istražuje kako psihološki faktori utiču na postizanje sportskih rezultata, a sa druge proučava uticaj bavljenja sportom na razvoj ličnosti.

Reč "rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana psihologije bavi) ukazuje koliki  uticaj naše shvatanje sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. Sport, onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, je takmičarski orijentisana aktivnost. Onaj ko se bavi sportom se takmiči sa drugim sportistima, bilo da je u pitanju individualni ili kolektivni sport, za osvajanje titule,  za obaranje rekorda. Nauka je na neki način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno društveno shvatanje. Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje. Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome učestvujemo.

Društveno shvatanje sporta utiče i na razvoj ličnosti sportiste. Taj uticaj bi se najkraće mogao objasniti izrekom: "Mens sana in corpore sano".Ova latinska poslovica se može shvatiti na mnogo načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati "fizička disciplina", odn. disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti poručuju da je ispravan.
Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je povećana "psihološka disciplina", odnosno spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav. Međutim, ni želja da se pobedi, ni disciplinovanost, nisu ono što omogućava uspešnost u bavljenju sportom. Potrebni su, ali ne i dovoljni. Ne retko se dešava da se neki sportista "slomi" pod velikim pritiskom, upravo zato što mu nedostaje šire shvatanje i dublji doživljaj sporta. Bavljenje sportom pruža mogućnost za nešto što i neuspehe i nepostizanje rezultata pretvara u pobede. Ono omogućava ispitivanje vlastitih mogućnosti i ograničenja. Ovo, opet, omogućava da se sagledaju načini na koje se mogu pomeriti sopstvene  granice. Pomeranje granica nije potrebno da bi se ostvarili rezultati sami po sebi, već da bi se neko razvijao kao sveukupna ličnost.

Kada sportista postigne ovu usklađenost između sebe i sporta kojim se bavi, nepostizanje određenih rezultata ima drugačije značenje od poraza, kao i pobede. Pobede i obaranje rekorda su samo posledice, a ne suštinski razlozi bavljenja sportom. Možda zvuči paradoksalno, ali najbolje sportske rezultate, one vrhunske, postižu upravo oni sportisti koji su najmanje opterećeni pobedom i porazom. Njih vodi njihov duh i želja da se ostvare.Ovo mogu postići i oni koji se ne bave sportom profesionalno. Telo u pokretu, njegova usklađenost sa mislima i osećanjima, stremljenje ka nekom cilju i kretanje ka njemu, povećava svesnost o tome šta možemo, a šta ne, omogućava pomeranje sopstvenih granica i doživljaj životne radosti i zadovoljstva.


Danijela

PSIHOSOMATSKE BOLESTI

Kada neko dođe na psihoterapiju posle izvršenih lekarskih pregleda kojima je utvrđeno da su njegovi telesni poremećaji i problemi povezani sa psihološkim, odn. da se radi o psihosomatskom problemu, onda se radi na onome što je u osnovi problema. Naravno, potrebno je prethodno izgraditi odnos poverenja između terapeuta i klijenta, sagledati širi životni kontekst klijenta. Ali, u traženju odgovora polazimo od simptoma i fizičkih bolesti. Ako su uzroci telesnih bolesti psihološke prirode, onda se radi o nekim slikama, rečima, uverenjima na koje klijent reaguje bolešću. Tokom terapije se radi na njihovom preispitivanju. Svaka psihosomatska bolest ima svoj smisao i poruku. Ako imamo probleme sa kožom, možda se osećamo ugroženo. Koža je mesto kontakta i razdvajanja sa fizičkom sredinom. Ako je doživljavamo ugrožavajućom na bilo koji način po nas, izbegavaćemo kontakt sa njom, a to se može manifestovati kroz kožna oboljenja. Ako imamo bolove u leđima možda osećamo da se “ceo svet svalio na naša ramena”, da svoju životnu situaciju doživljavamo teškom jer preuzimamo odgovornost ne samo za svoj život, već i život drugih. Ako imamo probleme sa vidom i sluhom, možemo ispitati da li postoji nešto sa čime izbegavamo da se suočimo. Artritis je povezan sa preteranim kriticizmom i nefleksibilnošću u odnosima sa drugima. Ako imamo stomačne probleme, možemo se zapitati šta to ne možemo da “svarimo” u psihološkom smislu. Možemo patiti od zatvora ako se teško rešavamo da se odreknemo nečega što nam više nije potrebno.Rad na psihosomatskim bolestima je potreban ne samo zbog toga što nam one otežavaju život, već i zbog toga što nam govore o našim uverenjima na osnovu kojih na život reagujemo bolešću. Psihosomatske bolesti mogu odvesti u pretežno telesne bolesti. Imala sam slučaj klijentkinje koja je zbog škrgutanja zubima tokom noći imala ne samo bolove u vilici i glavobolje, već je i oštetila zube, pa je morala da ide na intervenciju kod stomatologa. Kolitis koji dugo traje može dovesti do proširenja upalnih promena creva i daljih komplikacija.
Kada kažem da je dobro ako svoje simptome i bolesti volimo, to ne znači da treba da radimo na tome da ih imamo, tj. da budemo bolesni. To znači da ih možemo razmatrati sa ljubavlju prema sebi, jer su oni telesni izraz naših nerazrešenih emocionalnih problema, naša reakcija na njih.

Danijela

STRAHOVI U PARTNERSKOM ODNOSU

Strahovi u partnerskom odnosu idu u tri smera: strah od partnera, strah od trećih ljudi i strah od sebe.

Kada je u pitanju prva vrsta straha, treba napomenuti da se mi ne plašimo od partnera kao takvog, već od nečega što bi on mogao da učini. To može biti strah od njegovog izražavanja preterane ljubomore, strah od toga da će nas prevariti ili strah da će nas ostaviti. To može biti i strah da nas partner, zapravo, ne voli ili da nas ne voli takve kakvi zaista jesmo. Strah da nas partner ne voli je malo grublji i tiče se zavođenje i manipulacije od strane partnera, dakle nečega što bi nam partner namerno uradio. Strah da nas partner ne voli takve kakvi doista jesmo je suptilniji i u osnovi je strah od toga da partner netačno definiše realnost, da nas doživljava onakvim kakvi nismo i da nas onda voli kao takve kakvi nismo. Ovo bi mogao da bude strah od toga da smo se partneru pogrešno predstavljali, predstavljali u lepšem svetlu nego što zaista jesmo, i da nas je partner upravo zato zavoleo. (Međutim, ovo bi već spadalo u strah od samog sebe, više nego u strah od partnera). Mogao bi da bude strah od toga da nas partner voli zato što očekuje da ćemo se promeniti, a ne zato što smo sada takvi kakvi smo. (Ovo se u nekoj meri graniči sa strahom od trećih ljudi, tj. od kulture koja u određenoj meri podržava ovakav obrazac ljubavi). Međutim, moguće je i da je to, jednostavno, ono što u svom klasičnom obliku i jeste - strah od toga da partner ima netačnu sliku o nama. Ovaj strah postaje potpuno razumljiv društvenim prihvatanjem razlike između ljubavi i zaljubljenosti. Ova razlika je, doduše, društveno prepoznata već 150 godina unazad. Međutim, tek u poslednje vreme se polako prihvata suštinska razlika između ova dva pojma. Naime, dok voleti nekoga podrazumeva da ga poznajemo takvog kakav jeste, biti zaljubljen u nekoga podrazumeva upravo suprotno - da ga ne poznajemo takvog kakav jeste, tako da na njega možemo da projektujemo svoju sliku o "pravom" partneru. U tom svetlu postaje potpuno razumljiv strah od toga da nas partner ne poznaje takve kakvi jesmo. To je u stvari strah od toga da je partner zaljubljen u nas ili da je nekada bio zaljubljen i da svoj odnos prema nama zasniva upravo na toj sadašnjoj ili nekadašnjoj zaljubljenosti, a ne ljubavi.

Šta je tu toliko strašno?

Sa jedne strane strašno je u smislu osećanja lične vrednosti. Naime, u onoj meri u kojoj osećanje lične vrednosti zasnivamo na tome da li nas partner voli ili ne, u toj meri je strašna ideja da nas ne voli takve kakvi jesmo, nego neku projektovanu sliku. Sa druge strane, ovaj strah se tiče partnerskog odnosa i ide u dva smera: strah za opstanak i za kvalitet odnosa. Ako osećamo da je partner sada zaljubljen u nas i da je zato sa nama u vezi, onda se postavlja pitanje šta će biti kada te zaljubljenost prestane, hoće li i dalje želeti da bude sa nama u vezi, i ako i hoće, kako će ta veza izgledati - sigurno neće kao i sada. Ako osećamo da je partner u vezi sa nama zbog sećanja na nekadašnju zaljubljenost, onda se postavlja pitanje hoće li kvalitet veze sve više i više opadati, tj. hoće li veza sve više da bledi, kako bledi sećanje na ono što je nekada bilo.

Kad smo već pomenuli razliku između ljubavi i zaljubljenosti i strahove povezane sa zaljubljenošću, tu je u prvom planu strah da partner ne postoji. Naime, sam pojam "partner" tesno je povezan sa zaljubljenošću, kao i pomovi "dečko", "devojka" i slično, nevezano za žargon, sleng ili književni jezik. Ovaj pojam, zapravo, nastaje upravo iz naše predstave o idealnom partneru kombinovanim sa društvenim institucijama, kao što su muž, žena. dečko, devojka, brak, veza. Naime, strah od toga da partner ne postoji je strah od toga da ne postoji idealan partner i/ili strah od toga da da društvene institucije ljubavi ne funkcionišu. Mi u nekom trenutku svog razvoja shvatamo da ne postoji onakav partner kakav smo zamišljali i/ili da ne postoji osoba koja bi se dobro uklopila u društvenu ulogu našeg partnera. Ove dve spoznaje i svaka za sebe, a pogotovu zajedno, mogu da budu veoma zastrašujuće. Kao što se možemo plašiti da partner ne voli nas, tako se možemo plašiti i da mi ne volimo partnera, a posle raskida možemo sei plašiti da nas niko nikada neće više tako voleti, ili da mi nikada nikog više nećemo tako voleti.


Danijela

PRAZNOVERJE

Praznoverje čine uverenja da postoje određene zakonosti i principi po kojima život funkcioniše, a koja (uverenja) su u suprotnosti sa opšteprihvaćenim društvenim shvatanjima.

Otkud ovakva uverenja?

Jednim delom otuda što u društvu, pored  kulture, postoje i potkulture (različite od mainstream kulture) i kontrakulture (suprotstavljene mainstream kulturi).

Kontrakulture veoma često dele osnovna uverenja ("zdrav razum") o tome kako život funkcioniše sa mainstream kulturom, a razlikuju se u nekim izvedenim uverenjima (koja se istina, u krajnjoj liniji zasnivaju na zdravom razumu, ali ne samo na njemu, već i na mnogim pretpostavkama i zaključcima koji su specifični za tu kontrakulturu) i vrednostima.

Međutim, dešava se da kontrakulture imaju i specifična osnovna uverenja o funkcionisanju realnosti. Uverenja koja su u suprotnosti sa zdravim razumom. Jedan od primera za to je okultizam. Beli magovi se mogu smatrati delom ove kontrakulture.

Kulturološke razlike nisu jedini razlog za odstupanje od zdravog razuma. Drugi važan razlog je i takozvana harizma onoga ko poziva na odstupanje. Harizma bi se mogla definisati na razne načine, ali razmotrimo je, ovom prilikom, kao sposobnost da se, načinom komuniciranja, skrene pažnja većeg broja ljudu. Harizma se koristi da bi se pažnja ljudi privukla, ali i da bi se usmerila na takav način da slušalac/gledalac/čitalac izvuče određene zaključke. Ovi zaključci mogu biti i u suprotnosti sa zdravim razumom.

Razume se, beli magovi nisu jedini koji koriste harizmu da bi naveli ljude na određene zaključke koji su u suprotnosti sa zdravim razumom. Isto tako, harizma se može koristiti i da bi se osnažio zdrav razum. To što neko radi protivno zdravom razumu nije samo po sebi loše, kao što i delovanje u skladu sa zdravim razumom nije samo po sebi dobro. Nije moguće na kulturološki neutralan način utvrditi da li je nesto dobro ili loše, jer su etičke norme sastavni deo kulture.


Ipak, pošto zdrav razum u sebi sadrži mehanizme za preispitivanje sopstvene sadržine, on predstavlja dinamičnu, a i transparentnu kategoriju. Mnogi alternativni sistemi ne mogu se ovime pohvaliti. Ipak, ima izuzetaka. Ima alternativnih modela koji predviđaju mehanizme za sopstveno preispitivanje. Nasuprot tome, moguce je i "zdrav razum" koristiti na dogmatički način, zanemarujući njegov potencijal za samopreispitivanje. To se onda pretvara u slepo verovanje u ono što je naučeno u osnovnoj školi.





Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

LITTLE LIES

Postoje dve najčešće situacije u kojima lažemo, i obe uključuju nerealna očekivanja.
Prva situacija je da lažemo jer ne želimo da budemo doživljeni onakvi kakvi jesmo. Zašto? Zato što očekujemo da treba da izgledamo, ponašamo se i živimo na određeni način. Kako se ta očekivanja ne poklapaju sa realnošću, nastojimo da to sakrijemo I prikrijemo. Sakrivanjem od drugih u stvari se krijemo od sebe, jer, na osnovu empatije, u drugima prepoznajemo sebe. Laganjem drugih, pokušavamo da zavaramo sebe, jer naš život nije u skladu sa našim očekivanjima.
Druga opcija je da lažemo zato da bismo izmanipulisali nekoga. Da bismo dobili od nekoga nešto. Nešto što ta osoba ne želi da nam da u okolnostima kakve jesi, ali bi želela da nam da kad bi oklonosti bile drugačije. Mi onda jednostavno lažemo da su te okolnosti drugačije. Ovde se opet radi o problemu očekivanja. Mi od drugih ljudi nešto očekujemo, pa kad oni to ne žele da nam daju, mi manipulišemo realnošću da bi smo fingirali situaciju u kojoj oni to žele da nam daju. Ovo ne mora biti samo pozitivno očekivanje – očekivanje da nam neko nešto da ili učini, već može biti i negativno očekivanje - očekivanje da nam neko ne učini nešto nažao. Na primer, očekujemo da nas državni organi ne stave u zatvor. Međutim, oni to naše očekivanje nisu spremni da ostvare, osim ukoliko poštujemo neka pravila, tj. ne činimo krivična dela zaprećena zatvorom. Ako ipak učinimo takvo delo, mi na sudu lažemo da ga nismo učinili, zato da ne bismo otišli u zatvor. 

Očigledno, problem laganja je problem očekivanja. Što su nam nerealnija očekivanja od života i od ljudi, to imamo veću potrebu da lažemo.

Danijela


 
















Photo by Nemanja Stojanović