"NEDOVRŠENI POSAO" U GEŠTALT TERAPIJI

Mnogi psihički poremećaji nastaju tako što nismo svesni, nismo u kontaktu sa nekim svojim osećanjima - prekidamo ih. Po geštalt terminologiji ovako nastaje nekompletiran emocionalni geštalt - "nedovršeni posao". Svaki nedovršeni geštalt (započet, ali prekinut) drži energiju zarobljenu i dovodi do poremećaja u ponašanju.  Ovo  vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti. 

Na ovaj način nastaju emocionalne navike, fiksirani geštalti  (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama), koja uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već  senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka,  jer ne umemo da budemo u njemu. Da se radi o emocionalnoj navici  i "nedovršenom poslu" možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes.  Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu. Ovo se dešava i u našim snovima.  

Kroz geštalt psihoterapiju se radi na tome da se ovi "nedovršeni poslovi" iz prošlosti dovrše, da se "zatvori geštalt". Tako stvaramo mogućnost da živimo autentično, a ne po navici. Tako vraćamo radost i uzbuđenje življenja u svoj život.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da preduzmemo određene korake.

Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset).
Onda možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje (svesni smo toga šta osećamo i na koju situaciju je reakcija to naše osećanje).


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović                                                                                                                                                           

BOLESTI ZAVISNOSTI

 

Ono čime se rukovodim u pisanju ovog bloga je traženje odgovora na pitanje šta se zapravo može nazvati zavisnošću i na koji način je dobro da se odnosimo prema njoj.

Posledice zavisnosti se manifestuju u sadašnjosti, ali je njihovo poreklo u prošlosti.

Ako krenemo od sadašnjeg trenutka u proučavanju ove problematike, možemo uočiti da se zavisničko ponašanje manifestuje kroz osećanje prisile da mu se pribegne. Osećanje koje je povezano sa ovim ponašanjem je osećanje uznemirenosti ukoliko se ne pribegne određenom ponašanju - konzumiranju alkohola, droge, seksa, interneta, hrane... Može se biti zavistan od sijaset stvari.

Veoma je važan celovit pristup problemu zavisnosti.

Od velikog značaja je ono što nam telo kaže.

U radu sa klijentima moje zapažanje je da se uznemirenost koju osećaju, a koja se manifestuje kroz osećanje stezanja u grudima, grča u stomaku, "knedle" u grlu..., pokazuje put ka detinjstvu. Kada ih upitam da se sete kada su najranije imali takvo osećanje, obično dođemo do toga da su to bile neke situacije ranog odvajanja od roditelja (obično se do ovoga dođe postepeno - najpre se sete "svežijih" situacija, kao što je raskid neke partnerske veze, polazak u srednju školu, odlazak na rekreativnu nastavu, polazak u vrtić...). Ove situacije su neminivne tokom odrastanja i razvoja ličnosti. Kako to da kod nekoga dovedu do problema sa zavisnostima, a kod nekoga ne?

Osobe koje imaju problema sa zavisnostima pokazuju tendenciju ka postizanju osećanja sigurnosti. Ovo je donekle u redu - čoveka sve što je novo i nepoznato plaši, jer je potencijalno opasno. Ali život je takav da je svaki naredni trenutak nov i nepoznat. A nije uvek opasan, čak uglavnom nije. Tokom života ovo shvatimo i stvorimo neku vrstu tolerancije na novo i nepoznato.

Ovo može biti otežano ukoliko nismo završili neke razvojne zadatke. Jedan od prvih je sticanje osećanja osnovne sigurnosti. Dete ovo osećanje stiče kroz svoj odnos sa majkom. Nakon rođenja, ono postepeno razvija osećanje zavisnosti sa njom. Ovo je neophodno da bi preživelo. Međutim, ne dešava se uvek da se ovaj odnos razvije u dovoljnoj meri da bi dete došlo do toga da oseti potrebu za odvajanjem.

Ukoliko je steklo osećanje osnovne sigurnosti, dete će u periodu negativizma (negde oko 2.-3. godine) početi da pokazuje tendenciju za upuštanjem u nove i nepoznate situacije, da se suprotstavlja roditeljima. Ukoliko njegove potrebe za zavisnošću nisu zadovoljene u dovoljnoj meri iz bilo kog razloga, ili ako je, pak, bilo prezaštićeno, imaće poteškoća u ovom procesu i neće završiti uspešno ovu fazu razvoja - sticanje osećanja osnovnog poverenja i težnja ka odvajanju.

Sve ono što nismo završili kroz neku fazu ravoja, ponavlja se u narednoj. Ukoliko se ne završava, može se desiti da ove "nezavršene poslove" počnemo da "rešavamo" nekom zavisnošću. Kada se pojavi anksioznost, uznemirenost, počinjemo da nalazimo načine kojima ćemo izbeći ovo neprijatno osećanje. Osećanje je zaista neprijatno, to je neka vrsta "slobodno lebdećeg" straha. Imamo simptome straha, a ne vidimo nijednu realnu opasnost, tako da to uglavnom i ne identifikujemo kao strah. Konzumiranje neke zavisnosti redukuje ovo osećanje. Činimo to da pomognemo sebi. Pomoć nije prava jer je privremena, a ima štetne posledice često i po fizičko zdravlje. Zato je dobro da pribegnemo nalaženju pravih rešenja.

Ovo nije jednostavno, zahteva vreme, i ne dešava se samo od sebe - potrebno je da načinimo napor.

Pošto je anksioznost samo izraz nekih unutrašnjih konflikata kojih osoba nije svesna, ubrzo ponovo dolazi do nagomilavanja napetosti, i ponovo se javlja prisilno ponašanje. Ponekad, kad je osoba i pod nekim dodatnim pritiskom (stres npr.), ovo joj može u potpunosti poremetiti normalno funkcionisanje. Može zanemariti svakodnevne obaveze, može doći do poremećaja odnosa sa okolinom (porodični, bračni problemi, poslovni).

Kroz psihoterapiju se radi na ovom osecanju anksioznosti, iz kojeg potiče prisilno ponasanje, bolest zavisnosti, ali se, naročito na početku terapije nastoji i da se stavi pod kontrolu problematično ponašanje, pošto u mnogome remeti normalno funkcionisanje. Postepeno se povećava tolerancija na osećanje nelagode koja nastaje ako se ne izvrši odredjena radnja tako što se osoba sa ovim problemom upućuje na to da, uprkos "provokativnoj situaciji", ne podlegne impulsu, vec da nauči da toleriše ovu nelagodu, što dovodi do toga da ona postepeno slabi . Može da se pribegne i medikamentoznoj terapiji, da bi došlo do redukcije napetosti i da bi se moglo raditi na onome što je u osnovi poremećaja . U saradnji sa terapeutom osoba sa ovim problemom postaje svesnija toga šta zapravo dovodi do stvaranja osećanja uznemirenosti i napetosti i onda može da sagleda bolje celu situaciju i donese nove odluke. Ako se tretira samo simptomatski, može doci do "pomeranja" zavisnosti sa jedne na drugu (prestaje se sa seksualnom zavisnoscu, ali osoba počinje da preterano jede ili sl). Naravno, bolje je biti zavistan od čokolade nego od droge i ponekad se može ovo praktikovati dok se ne razreše unutrašnji konflikti koji dovode do uznemirenosti. Unutrašnji konflikti podrazumevaju postojanje suprotstavljenih strana u našoj ličnosti. Njihovim osvešćivanjem postižemo integraciju naše ličnosti.

Danijela

 

Photo by Nemanja Stojanović

DEČJA LJUBOMORA I SPORT

Igor se bavio košarkom od svoje pete godine.  Imao je brata starijeg dve godine koji se takođe bavio košarkom. Njihov otac je obožavao košarku i sam se bavio njome.

Košarka je lep sport i koristan za psihofizički razvoj ličnosti.

Problem je bio u tome što Igor nije voleo košarku, niti bilo koji drugi sport. Voleo je da se penje na drveće i da vozi bicikl iz čiste zabave.

Ipak, postizao je dobre rezultate i u košarci. A onda je jednog dana odbio da ide ne trening.

Otac se zabrinuo, ali je rešio da ne vrši veliki pritisak na njega. Igor je sada bio dvanaestogodišnjak i tek je trebalo da počne da izgrađuje svoju sportsku karijeru, po njegovom mišljenju. Zato se nadao da će ga to „proći“.

Ali, to se nije desilo. Zato je otac došao na konsultaciju u psihološko savetovalište. Želeo je da Igor dolazi na psihoterapiju i da nastavi da trenira košarku.

Igor je došao, i veoma brzo je postalo jasno da je igrao košarku da bi pridobio očevu pažnju, koja je bila podeljena između njega i njegovog brata.

Za dete roditelji predstavljaju veoma značajne figure. Oni metaforički izražavaju vrline brige o sebi, nežnosti i vođstva u životu. Ta metaforika se u početku izražava na društveno vidljiv način zato što je detetu za fizički opstanak zaista potrebna briga, nežnost i vođstvo roditelja. Kako se dete razvija, ova fizička, društveno vidljiva komponenta, postaje sve slabija, a metaforička uloga roditelja se sve više izražava na suptilniji psihološki način. Ova suptilnija uloga roditelja ostaje veoma značajna do kraja njihovog života, pa i kasnije, posle njihove smrti.

Kao i roditeljska ljubav, tako i osećanje ljubomore može da ima veoma značajnu metaforičku ulogu. I u ovom slučaju u početku je to društveno vidljivo jer predstavlja neophodnu fazu u psihičkom razvoju deteta. Kasnije u toku života dečja ljubomora prestaje da bude društveno vidljiva, a njena metaforička uloga se izražava na suptilniji psihološki način. To, u stvari, znači da se osoba angažuje u raznim aktivnostima koje imaju različit društveni smisao, a u stvari imaju prikriveno psihološko značenje izražavanja osećanja dečje ljubomore.

Jedna od aktivnosti koje su pogodne za tu svrhu je bavljenje sportom (to, naravno, ne znači da svako ko se bavi sportom izražava dečju ljubomoru).

Dečja ljubomora je uglavnom usmerena ka drugoj deci za koju se oseća da bi mogla da "preotmu" roditeljsku ljubav (najčešće su to braća i sestre). To često dovodi do suparništva i takmičarskog odnosa. To se može kasnije u životu izraziti na neurotičan način kao prisila za postizanjem određenih rezultata u raznim oblastima života, a sve sa ciljem da se stvarno ili simbolički bude bolji od brata ili sestre. Jer ljubomora je strah da će voljena osoba (u ovom slučaju roditelj), zavoleti nekog trećeg (u ovom slučaju brata ili sestru) i da će zato prestati da voli onoga ko je ljubomoran. Ljubomora se razvija kroz život tako što počinje od osećanja dečje ljubomore koja je često pomešana sa separacionim strahom, zavišću i mržnjom.

Sport, onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, može da bude veoma pogodan za izražavanje ovog suparništva. Dete može da se takmiči za roditeljsku ljubav bukvalno se takmičeći u nekoj od sportskih disciplina. Suparništvo je ovde ključna reč, ima glavnu ulogu u našem shvatanju sporta. To postaje naročito očigledno ako se istražuju profesionalne karakteristike sportskih trenera, i uopšte, ako istražimo nešto što bi se moglo nazvati subkultura sportskih radnika. Primetno je da se deca vaspitavaju (ova reč "vaspitavaju" je prikladna ne samo kada je reč o profesorima fizičkog u osnovnim i srednjim školama, koje su, pre svega, vaspitne ustanove, već i kada je reč o osobama koje rade sa decom u uzrastu osnovne i srednje škole) da se bore jedna protiv drugih, da je cilj sporta pobeda, a gubitak je, u najboljem slučaju, nešto što treba naučiti prihvatiti da bi se još bolje pobeđivalo na malo duži rok.

Psihologija sporta se bavi istraživanjem međusobnih uticaja psiholoških faktora i bavljenja sportom.

 Sa jedne strane istražuje kako psihološki faktori utiču na postizanje sportskih rezultata. I ovde je zbog reči "rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje ono čime se ova grana psihologije bavi) očigledno koliki je uticaj našeg shvatanja sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. Nauka je na neki način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i nadovezuje na dominantno društveno shvatanje. Naravno, i ovde ima puno izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje. Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u kome učestvujemo.

Sa druge strane, psihologija sporta proučava i uticaj bavljenja sportom na razvoj ličnosti. Na koji način se ovde ogleda uticaj društvenih shvatanja sporta na ovu naučnu disciplinu?

Najkraći odgovor na ovo pitanje bio bi: "U zdravom telu zdrav duh".

Ova latinska poslovica (mens sana in corpore sano) može se shvatiti na mnogo načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama, bi se mogao nazvati "fizička disciplina", odn. disciplinovana upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti poručuju da je ispravan. Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je povećana "psihološka disciplina", odnosno spremnost da disciplinovano razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav.

Već smo nešto rekli o sportskim trenerima, a ono što je takođe interesantno jeste na koji način roditelji biraju trenera kome će poveriti svoje dete. Ako bavljenje sportom nema veliki značaj za roditelje (iako možda baš ima veliki značaj za dete, bilo zbog toga što se takmiči za roditeljsku ljubav, ili iz bilo kog razloga), moguće je da će ga jednostavno odvesti tamo gde je najbliže i najzgodnije. Međutim, moguća je i nešto drugačija situacija. Moguće je da roditelj, iz bilo kog razloga,podsiče tzv. takmičarski duh, odnosno borbeni mentalitet kod svog deteta. Logično je da će u takvoj situaciji tražiti trenera koji će da ga podrži u tome. Ali, ako iz bilo kog razloga dete završi kod trenera koji odskače od onoga što je uobičajeno u sportskoj subkulturi, tu može doći do sukoba.

Može se desiti da trener neće da forsira dete na nešto što mu ne odgovara, a roditelj ga onda optužuje da zanemaruje njegovo dete i da mu ne omogućuje da se izrazi. Tu se trener može suočiti sa sličnim izborom kao naučni radnik kome se preti ukidanjem budžetskih sredstava, kao dete kome preti podsmeh vršnjaka, ali ne retko i profesora, zbog slabih sportskih rezultata. Dakle, trener se suočava sa izborom da li da popusti pod pritiskom, ili da postupi onako kako oseća da je ispravno. Nesumnjivo, onoga ko se opredeli za ovo drugo, nazvaćemo hrabrim. Ali, kako ćemo nazvati roditelja koji vrši pritisak? Zapravo, nije toliko ni važno kako ćemo ga nazvati, nego šta se sa njim dešava na kraju, kakva izgleda njegova starost? Izgleda kao i starost svakog drugog roditelja. I to nas dovodi do pitanja sa početka: kako se menjaju odnosi između roditelja i deteta tokom starenja?

Da li roditelji gube psihološki uticaj na dete kako postaju fizički i često i mentalno slabiji tokom starenja?

U principu- ne, osim ako osoba nije emocionalno sazrela. Emocionalno sazrevanje, između ostalog, podrazumeva izgradnju vrlina pažnje, nežnosti, brige o sebi, vođenja sebe kroz život. U metaforičkom smislu- biti roditelj svom unutrašnjem detetu. Ako emocionano ne sazremo, onda roditelji koji su imali veliki psihološki uticaj tokom detinjstva, uspevaju, na neki način, da ga održe uprkos fizičkom i, eventualno, mentalnom slabljenju. Uspevaju i da se pobrinu da se ovaj uticaj nastavi, kroz sećanja na njih, i posle smrti.

Ako preduzmemo odgovornost da sami sebi budemo roditelji, onda možemo da sa svojim spoljašnjim roditeljima, izgrađujemo autentičan ljudski odnos, odnos između dve odrasle osobe.

Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

KONTAKT

Osnovna težnja kojom se rukovodimo u životu je težnja ka ravnoteži.  Svako od nas ima sposobnost samo-regulacije i u našoj prirodi je da težimo zdravlju, ravnoteži I celovitosti. Kada je ravnoteža poremećena, javlja se potreba koja izbija u prvi plan (jezikom geštalt terapije postaje figura), a druge, manje važne potrebe u tom trenutku se privremeno povlače i predstavljaju pozadinu.

Kada smo formirali figuru, mi pokušavamo i da stupimo u kontakt sa njom. Npr. kada smo usamljeni, pokušavamo da pronađemo odgovarajuće društvo, kada smo gladni nastojimo da unesemo hranu u organizam, kada osećamo da nismo u kontaktu sa nekim delom sebe, pokušavamo da mu se približimo. Ponašanje može da bude usmereno ka sebi ili ka drugima.

Da bismo zadovoljili potrebe, zatvorili geštalt i prešli na drugi "posao", moramo najpre da imamo sposobnost da osetimo šta nam je potrebno, da budemo u kontaktu sa sobom i svojim potrebama.

Međutim, moguće je i da  budemo ili da ne budemo u kontaktu sa nekim delom sebe, tj. da budemo ili ne budemo  svesni nekog dela sebe. Prekidanje kontakta je izbegavanje nečega (misli,osećanja, neprijatnih tema i sl.). Zbog toga se u geštalt terapiji sugeriše dolaženje u kontakt kako bi se povećala svesnost o sebi i o okolini istovremeno.

Čovek je u sadejstvu sa svojom okolinom i čini sa njom dinamičko polje. Mora da se menja od trenutka do trenutka da bi opstao.  Poremećaj se javlja kada počne da koristi stalno iste oblike ponašanja. Do ovoga dolazi zbog nekog problema koji je imao u prošlosti, kada je počeo da prekida sebe, da ne dovršava neki geštalt iz nekih razloga. Suština problema je u tome što on nastavlja da čini to i u sadašnjosti, ovde i sada. Kada prekinemo kontakt sa nekim osećanjem smanjuje se opseg emotivnog doživljanja , pa onda ne samo da nismo ljuti, tužni itd, nego nismo ni radosni, srećni . 

 Danijela

Photo by Nemanja Stojanović