Igor se bavio košarkom od svoje pete
godine. Imao je brata starijeg dve
godine koji se takođe bavio košarkom. Njihov otac je obožavao košarku i sam se
bavio njome.
Košarka je lep sport i koristan za
psihofizički razvoj ličnosti.
Problem je bio u tome što Igor nije voleo
košarku, niti bilo koji drugi sport. Voleo je da se penje na drveće i da vozi
bicikl iz čiste zabave.
Ipak, postizao je dobre rezultate i u
košarci. A onda je jednog dana odbio da ide ne trening.
Otac se zabrinuo, ali je rešio da ne vrši
veliki pritisak na njega. Igor je sada bio dvanaestogodišnjak i tek je trebalo
da počne da izgrađuje svoju sportsku karijeru, po njegovom mišljenju. Zato se
nadao da će ga to „proći“.
Ali, to se nije desilo. Zato je otac došao
na konsultaciju u psihološko savetovalište. Želeo je da Igor dolazi na
psihoterapiju i da nastavi da trenira košarku.
Igor je došao, i veoma brzo je postalo
jasno da je igrao košarku da bi pridobio očevu pažnju, koja je bila podeljena
između njega i njegovog brata.
Za
dete roditelji predstavljaju veoma značajne figure. Oni metaforički izražavaju
vrline brige o sebi, nežnosti i vođstva u životu. Ta metaforika se u početku izražava
na društveno vidljiv način zato što je detetu za fizički opstanak zaista
potrebna briga, nežnost i vođstvo roditelja. Kako se dete razvija, ova fizička,
društveno vidljiva komponenta, postaje sve slabija, a metaforička uloga
roditelja se sve više izražava na suptilniji psihološki način. Ova suptilnija
uloga roditelja ostaje veoma značajna do kraja njihovog života, pa i kasnije,
posle njihove smrti.
Kao
i roditeljska ljubav, tako i osećanje ljubomore može da ima veoma značajnu
metaforičku ulogu. I u ovom slučaju u početku je to društveno vidljivo jer
predstavlja neophodnu fazu u psihičkom razvoju deteta. Kasnije u toku života
dečja ljubomora prestaje da bude društveno vidljiva, a njena metaforička uloga
se izražava na suptilniji psihološki način. To, u stvari, znači da se osoba
angažuje u raznim aktivnostima koje imaju različit društveni smisao, a u stvari
imaju prikriveno psihološko značenje izražavanja osećanja dečje ljubomore.
Jedna
od aktivnosti koje su pogodne za tu svrhu je bavljenje sportom (to, naravno, ne
znači da svako ko se bavi sportom izražava dečju ljubomoru).
Dečja
ljubomora je uglavnom usmerena ka drugoj deci za koju se oseća da bi mogla da
"preotmu" roditeljsku ljubav (najčešće su to braća i sestre). To
često dovodi do suparništva i takmičarskog odnosa. To se može kasnije u životu
izraziti na neurotičan način kao prisila za postizanjem određenih rezultata u
raznim oblastima života, a sve sa ciljem da se stvarno ili simbolički bude
bolji od brata ili sestre. Jer ljubomora je strah da će voljena osoba (u ovom
slučaju roditelj), zavoleti nekog trećeg (u ovom slučaju brata ili sestru) i da
će zato prestati da voli onoga ko je ljubomoran. Ljubomora se razvija kroz
život tako što počinje od osećanja dečje ljubomore koja je često pomešana sa
separacionim strahom, zavišću i mržnjom.
Sport,
onako kako ga shvatamo u zapadnoj kulturi, može da bude veoma pogodan za
izražavanje ovog suparništva. Dete može da se takmiči za roditeljsku ljubav
bukvalno se takmičeći u nekoj od sportskih disciplina. Suparništvo je ovde
ključna reč, ima glavnu ulogu u našem shvatanju sporta. To postaje naročito
očigledno ako se istražuju profesionalne karakteristike sportskih trenera, i
uopšte, ako istražimo nešto što bi se moglo nazvati subkultura sportskih
radnika. Primetno je da se deca vaspitavaju (ova reč "vaspitavaju" je
prikladna ne samo kada je reč o profesorima fizičkog u osnovnim i srednjim
školama, koje su, pre svega, vaspitne ustanove, već i kada je reč o osobama
koje rade sa decom u uzrastu osnovne i srednje škole) da se bore jedna protiv
drugih, da je cilj sporta pobeda, a gubitak je, u najboljem slučaju, nešto što
treba naučiti prihvatiti da bi se još bolje pobeđivalo na malo duži rok.
Psihologija
sporta se bavi istraživanjem međusobnih uticaja psiholoških faktora i bavljenja
sportom.
Sa jedne strane istražuje kako psihološki
faktori utiču na postizanje sportskih rezultata. I ovde je zbog reči
"rezultat" (ne zbog same reči, nego zbog toga što ona verno opisuje
ono čime se ova grana psihologije bavi) očigledno koliki je uticaj našeg
shvatanja sporta (orijentisanost na rezultat) ima na nauku. Nauka je na neki
način ograničena kulturološkim shvatanjima i, u principu, prati, naslanja se i
nadovezuje na dominantno društveno shvatanje. Naravno, i ovde ima puno
izuzetaka. Svaki naučni radnik je slobodan da istražuje fenomene iz ugla
gledanja koji se kosi sa konvencionalnim. Tako bi se u baštini psihologije
sporta sigurno mogli pronaći naučni radovi na temu kako psihološki faktori
utiču na to da osoba bude prisutna u sportskoj aktivnosti u kojoj se angažuje.
Koliko psihološki faktori utiču na to da zaista iskusimo sportski događaj u
kome učestvujemo.
Sa
druge strane, psihologija sporta proučava i uticaj bavljenja sportom na razvoj
ličnosti. Na koji način se ovde ogleda uticaj društvenih shvatanja sporta na
ovu naučnu disciplinu?
Najkraći
odgovor na ovo pitanje bio bi: "U zdravom telu zdrav duh".
Ova
latinska poslovica (mens sana in corpore sano) može se shvatiti na mnogo
načina, a onaj koji se uobičajio, naročito u bivšim socijalističkim zemljama,
bi se mogao nazvati "fizička disciplina", odn. disciplinovana
upotreba svog fizičkog tela na način na koji nam roditelji ili drugi autoriteti
poručuju da je ispravan. Logično, kada psihologija sporta proučava uticaj
ovakvog bavljenja sportom na razvoj ličnosti, prvo što naučniku pada u oči je
povećana "psihološka disciplina", odnosno spremnost da disciplinovano
razmišljamo na način koje društvo ocenjuje kao zdrav.
Već
smo nešto rekli o sportskim trenerima, a ono što je takođe interesantno jeste
na koji način roditelji biraju trenera kome će poveriti svoje dete. Ako
bavljenje sportom nema veliki značaj za roditelje (iako možda baš ima veliki
značaj za dete, bilo zbog toga što se takmiči za roditeljsku ljubav, ili iz
bilo kog razloga), moguće je da će ga jednostavno odvesti tamo gde je najbliže
i najzgodnije. Međutim, moguća je i nešto drugačija situacija. Moguće je da
roditelj, iz bilo kog razloga,podsiče tzv. takmičarski duh, odnosno borbeni
mentalitet kod svog deteta. Logično je da će u takvoj situaciji tražiti trenera
koji će da ga podrži u tome. Ali, ako iz bilo kog razloga dete završi kod
trenera koji odskače od onoga što je uobičajeno u sportskoj subkulturi, tu može
doći do sukoba.
Može
se desiti da trener neće da forsira dete na nešto što mu ne odgovara, a
roditelj ga onda optužuje da zanemaruje njegovo dete i da mu ne omogućuje da se
izrazi. Tu se trener može suočiti sa sličnim izborom kao naučni radnik kome se
preti ukidanjem budžetskih sredstava, kao dete kome preti podsmeh vršnjaka, ali
ne retko i profesora, zbog slabih sportskih rezultata. Dakle, trener se suočava
sa izborom da li da popusti pod pritiskom, ili da postupi onako kako oseća da
je ispravno. Nesumnjivo, onoga ko se opredeli za ovo drugo, nazvaćemo hrabrim.
Ali, kako ćemo nazvati roditelja koji vrši pritisak? Zapravo, nije toliko ni
važno kako ćemo ga nazvati, nego šta se sa njim dešava na kraju, kakva izgleda
njegova starost? Izgleda kao i starost svakog drugog roditelja. I to nas dovodi
do pitanja sa početka: kako se menjaju odnosi između roditelja i deteta tokom
starenja?
Da
li roditelji gube psihološki uticaj na dete kako postaju fizički i često i mentalno
slabiji tokom starenja?
U
principu- ne, osim ako osoba nije emocionalno sazrela. Emocionalno sazrevanje,
između ostalog, podrazumeva izgradnju vrlina pažnje, nežnosti, brige o sebi,
vođenja sebe kroz život. U metaforičkom smislu- biti roditelj svom unutrašnjem
detetu. Ako emocionano ne sazremo, onda roditelji koji su imali veliki
psihološki uticaj tokom detinjstva, uspevaju, na neki način, da ga održe uprkos
fizičkom i, eventualno, mentalnom slabljenju. Uspevaju i da se pobrinu da se
ovaj uticaj nastavi, kroz sećanja na njih, i posle smrti.
Ako
preduzmemo odgovornost da sami sebi budemo roditelji, onda možemo da sa svojim
spoljašnjim roditeljima, izgrađujemo autentičan ljudski odnos, odnos između dve
odrasle osobe.
Danijela
Photo by Nemanja Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар