FACEBO OK EFEKAT

 

U okviru internet prezentacije rada mog savetovališta imam profil na Facebook –u. Facebook profil  bi trebalo da imaju samo fizička lica, a ne i firme, ali sam ja to nekako previdela. Kada nešto ne želimo da vidimo, može se desiti da previdimo to.

U jednom trenutku sam na ovom profilu imala duže vreme preko 5000 prijatelja (to je gornja granica za broj prijatelja), a zahtevi za prijateljstvo su još uvek pristizali. A onda jednoga dana više nisam mogla da „uđem“ na taj profil.

Reagovala sam uspaničeno.  Na tom profilu sam imala puno beležaka za svoju knjigu, ali mi je još strašnija bila pomisao da toliki ljudi sa kojima sam se „družila“ sada ne znaju šta se dešava.

Ova situacija je rešena tako što sam u prepisci sa Facebook timom nekako uspela da postignem dogovor da na jedan dan „uđem“ na taj profil da bih mogla da prebacim beleške, a da nakon toga profil konvertujem u stranu, koju mogu imati i firme i gde ne postoji ograničenje broja ljudi koji mogu da je prate.

O ovom iskustvu pričam jer sam u periodu njegovog dešavanja počela da razmišljam o zavisnosti od Facebook-a. Najpre zbog sopstvene reakcije. Zapitala sam se da li sam postala, na neki način, zavisna od Facebook-a.  Osim toga, na tom profilu je dosta ljudi zaista pratilo moj rad, tekstove koje sam objavljivala, komentarisalo, postavljalo pitanja. Čak su često na chat-u tražili informacije o načinu rada u savetovalištu, slali poruke.  Želeći da im izađem u susret, pre ovog dešavanja sa profilom savetovališta, rešila sam da jedan dan u nedelji izdvojim termin za besplatan dolazak na konsultaciju za moje Facebook prijatelje. Svi su imali reči hvale za ovaj gest, ali pogodite šta- niko nije došao.

Ovo me je još tada navelo na razmišljanje u kojoj meri je ponekad Facebook zamena za neposredan ljudski kontakt, i u kom trenutku od sredstva za postizanje tog kontakta postaje cilj sam po sebi i prerasta u zavisnost.

Od nečega smo zavisni kada bez toga ne možemo opstati. Ne možemo opstati bez vazduha, hrane, vode. Kada se rodimo, jedan period ne možemo opstati bez staranja roditelja, pogotovu majke, o nama.

Kako onda možemo biti zavisni od Facebook-a?

Kao i kod drugih vrsta zavisnosti, radi se o nedovršenom procesu psihološkog razdvajanja na početku našeg života. Zavisnost od roditeljskih figura se razvija, dostiže kulminaciju i onda opada. Ako ova potreba nije zadovoljena u odgovarajućem periodu i na adekvatan način, kasnije se nosimo sa posledicama toga.

Zavisnost od Facebook-a je jedna od posledica.

Mnogima je danas ovo najvažniji oblik komunikacije. (Naravno, ovde se treba ograditi od slučajeva kada je komunikacija posredna iz objektivnih razloga, kao što je npr. velika fizička udaljenost). Šta se tu zapravo dešava?

Na Facebook-u veoma lako možemo zadovoljiti svoju potrebu za zavisnošću - možemo dobiti skoro sve ono što u realnom životu ne možemo, ili možemo ali na teži način. Pošto dobijamo nerealnu sliku osobe sa kojom smo u ovakvoj komunikaciji (a to je neminovno jer nikako ne možemo imati informacije potrebne za sticanje realne slike), imamo mnogo prostora za idealizaciju i projekciju. Formiramo sliku o nekome na osnovu onoga što nam je potrebno da bismo dozvolili sebi da se emocionalno vežemo. Tako se može desitii da se jako vežemo za nekoga samo na osnovu posredne komunikacije.

Ovo može biti dobro. Ako zadovoljimo svoju potrebu za zavisnošću, možemo početi da težimo ka nezavisnosti i da završimo razvojni zadatak koji nismo završili u određenom periodu.

Ali ako se ovo ne dešava, već se zadržava na posrednoj komunikaciji (chat, poruke), onda znači da ne rešavamo dobro svoj problem.

Ako primetimo da nas Facebook komunikacija više ne zadovoljava i da želimo da pređemo na direktan kontakt sa nekim, to je dobar pokazatelj da smo spremni da razvijemo realan ljudski odnos. Problem može biti ako druga strana nije spremna za to. Moguće je da je njoj neposresredna komunikacija postala cilj sam po sebi. Ostajanje u takvoj komunikaciji onda vodi samo iscrpljivanju.

Dakle, zavisnost od Facebook komunikacije nekada može biti od koristi. Ako ne dozvolite da postane potreba čije zadovoljavanje predstavlja održavanje potrebe za zavisnošću, onda je to taj slučaj.


Danijela

 Photo by Nemanja Stojanović

CIGARETE

Psihoterapeuti koji pomažu drugima da reše neke svoje probleme, mogu imati, a ne retko i imaju i svoje nerešene probleme. Tokom rada sa klijentima je važno da budu svesni toga, u cilju dobrog postavljanja granica u odnosu na klijenta. Dobro je i da prevaziđu svoje probleme, u cilju poboljšanja kvaliteta svog života.
Problem koji sam uspela da prevaziđem, a o kome bih htela da napišem nešto je zavisnost od nikotina. Cigarete. Neću vam opisivati kako je sve to teklo dok nije postala zavisnost, već kako je prestalo.

Počelo je da prestaje kada sam postala svesna svoje ambivalentnosti.
Pušila sam već bila deset godina, to je postalo sastavni deo mog života. Istovremeno je počelo i da mi smeta iz raznih razloga. Tako sam rešila da prestanem sa pušenjem. Oduvek sam smatrala da imam jaku volju i da sam uporna. Smatrala sam da će to ići lako.
A evo kako je išlo.
Videla sam da mogu i da ne pušim cigarete, ali da mislim o njima sve vreme.
Na kraju prvog dana to me je iznerviralo. Osetila sam se veoma frustrirano.  Zapalila sam cigaretu.
Sutradan sam bila ljuta na samu sebe što nisam "izdržala" i rešila sam da ponovo počnem sa "nepušenjem".
Na kraju drugog dana to me je ponovo iznerviralo. Ponovo sam se osetila frustrirano. Ponovo sam zapalila cigaretu.
A onda sam počela da pušim još više nego ranije. Sve vreme misleći o tome kako da prestanem.
Rešila sam da promenim pristup. Zapitala sam deo svoje ličnosti (nazvala sam ga "smoker") dokle misli tako. Dok sam ga to pitala, osećala sam ljutnju. A onda sam zamislila da sam ja "smoker" i iznela sam svoje argumente u prilog pušenju. Najvažniji je bio taj da mi je cigareta potrebna kada ne mogu da kontrolišem situaciju, a plašim se ishoda. To je bila ključna reč: strah. Tog straha nisam bila svesna, bio je prikriven osećanjem ljutnje. Rekla sam najpre u sebi, a onda i naglas: "Ja se plašim". Ponovila sam to jače par puta.
Ovo mi je bilo veoma važno saznanje.
Počela sam da predočavam sebi kako mogu dozvoliti  i da ne vladam uvek u potpunosti svakom situacijom. i da je sasvim u redu da se plašim.
Pušenje cigareta kao problem je nakon ovoga otišlo u drugi plan.
Rekla sam sebi:"Cigarete postoje na ovom svetu, ali one nisu u mojoj orbiti."
Osetila sam neku prazninu i usamljenost kao da sam potpuno sama u celom svemiru.
Nisam želela da tu prazninu popunjavam nečim drugim. Sada sam osećala i usamljenost i strah. Posle nekog vremena ta usamljenost i strah su počeli da se smanjuju. Kao dim od cigarete.
Jave se ponekad ponovo, ali se onda podsetim najvažnijeg  iz ovog iskustva ostavljanja cigareta, a to je dozvola koju sam dala samoj sebi - da ne moram uvek da budem jaka i uporna i da mogu da budem ponekad i slaba i da jednostavno pustim da stvari idu kako idu, ili da tražim pomoć. Dozvolila sam samoj sebi  da se plašim i da se ne osuđujem zbog toga.


Danijela