POVRATAK U SADAŠNJOST

Emocionalne navike (stara osećanja, misli, ponašanja, u novim situacijama) uzrokuju našu patnju. Pošto se radi o neprijatnim osećanjima koje smo blokirali, ona provejavaju našim životom u raznim situacijama na koje nisu izvorna reakcija, već senka prošlosti. Vezani smo za prošlost strahom od sadašnjeg trenutka, jer ne umemo da budemo u njemu. Kao i svako vezivanje zbog straha od gubitka, i ovo nas vodi u ne - slobodu.
Da se radi o emocionalnoj navici možemo prepoznati ako reagujemo preterano u nekim situacijama, ili ako prema drugima osećamo neadekvatnu ljutnju i bes. Razlog ovome je što u njima vidimo odraz otuđenih delova svoje ličnosti sa kojima nismo u kontaktu.Ovo se dešava i u našim snovima.

Kako se osećamo sada, tako smo se osećali u detinjstvu (mislim na ona osećanja koja nas najviše uznemiruju, zbog kojih patimo). Mi ne znamo zašto se tako osećamo. Pokušavamo to da otkrijemo tako što preispitujemo svoje ponašanje, svoje životne okolnosti. Ali uzroci nisu tamo. Uzroci su u događajima koji su se desili nekada davno, odn. u bolnim emocionalnim iskustvima koja smo blokirali svojom percepcijom. Nismo ih procesuirali, obradili do kraja, zato što smo verovali da ne bismo mogli to da podnesemo . Naše dečje ja (deo nas koji ne razlikuje realnost od fantazije) i dalje u to veruje. I dalje blokiramo ta emocionalna iskustva, tako da smo ih svesni samo kada nas ponašanje druge osobe podseti na potisnuti dogadjaj.

Blokirana emocionalna iskustva su vezana za neke događaje - uglavnom određene specifične gestove roditelja, njihova ponašanja koje nismo mogli da razumemo, ili smo ih pogrešno razumeli.
Najveći problem je kada smo ih protumačili kao potvrdu da nismo dovoljno vredni, tj. da nismo vredni ljubavi ili da nismo vredni poštovanja. Ako smo došli do takvog zakljucka u detinjstvu, onda se i danas tako osećamo, bili mi toga svesni ili ne.

Pre nego što budemo spremni da osvestimo te blokirane događaje i tako neutrališemo njihov uticaj na kvalitet našeg života u sadašnjosti, potrebno je da uradimo nekoliko stvari.
Najpre da osvestimo osećanja koja danas osećamo, naročito ako se radi o osećanju nedovoljne vrednosti. Onda utvrđujemo kada smo se ranije tako osećali. Idemo što dalje možemo u prošlost (ne tražimo slične okolnosti, nego identičan telesni oset). Tada možemo da dovršimo to osećanje u sadašnjem trenutku. To znači da osetimo osećanje, pre svega - povezujemo odraslo ja i dečje ja. U geštalt terapiji se ovo radi putem eksperimenta. Eksperiment u geštalt terapiji znači da ne pričamo o nekim događajima (u ovom slučaju iz detinjstva ), već da ih doživljavamo sada. Zamisljamo da se taj događaj dešava sada, govorimo u sadašnjem vremenu, dovodimo u sadašnji trenutak, naravno figurativno rečeno, uz pomoć terapeuta, ljude koji su bili akteri tog događaja. Tako stvaramo mogućnost da rekonstrukcijom samog događaja stvarno, u sadašnjem trenutku osetimo osećanje, a ne da pričamo o njemu.
Ovako postajemo spremni da odblokiramo taj događaj. Neke metode (npr. EMDR), nam omogućuju da bukvalno odblokiramo svoju percepciju. Tako možemo da potpuno integrišemo emocionalno iskustvo.

Nedostatke iz prošlosti prevazilazimo tako što smo dobar roditelj sebi u sadašnjosti. Kada bismo susreli malo dete koje je uplašeno, napušteno ili zbunjeno, verovatno bismo učinili sve što je u našoj mogućnosti da ga utešimo. A sa sobom često ne postupamo tako kada se osećamo uplašeno, nesigurno, usamljeno. Suviše često jednostavno negiramo ova osećanja, ili osuđujemo ili odbacujemo sebe zato što ih uopšte imamo. Jedna od najvećih promena na putu ka samopoštovanju nastaje kada naučimo da osećanje nesigurnosti posmatramo kao pozive u pomoc deteta u sebi, a ne kao znak slabosti koga se treba osloboditi. Kada osetimo strah, usamljenost, ljutnju, ranjivost, možemo da se upitamo koja potreba našeg unutrašnjeg deteta stoji iza ovog osećanja, a onda možemo da pokušamo da je zadovoljimo.

Da bismo ovo mogli da izvedemo odraslo ja treba da bude dovoljno snažno. Pomaganje dečjem ja može da bude dosta naporno i veliki izazov za odraslo ja. Ipak, ovo je poduhvat vredan truda. Zato kad god nam je teško treba da osnažimo svoje odraslo ja. Izgrađujemo ljubav prema sebi i samopouzdanje, samopoštovanje, shvatamo kako smo vredna ljudska bića, bez obzira na to koliko smo uspešni u poslu, kojim poslom se bavimo, kakvi su nam partnerski odnosi.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović

PŠENIČNE KLICE

Pre par godina sam imala klijentkinju sa kojom mi je bilo veoma teško da radim. Bila je to simpatična 37-ogodišnja žena, službenica u banci. Njen problem je bio anksioznost koja je počela da dobija odlike depresivnog raspoloženja. Sa mužem se slagala uglavnom dobro, a deca školskog uzrasta su je, po njenim rečima, iscrpljivala.
Bila je veoma spremna za saradnju, ali smo se nekako uvek zaustavljale u istoj tački - za svakoga u odnosu sa kim bi došlo do nekog problema je imala neko objašnjenje i opravdanje. Nikada se na nikoga nije stvarno naljutila. Tražila je krivicu u sebi za sve što nije išlo kako treba, pogotovu u odnosima sa bliskim ljudima. Kada bi joj nešto smetalo, postajala bi tužna. Na jednoj seansi je plakala skoro sat vremena pričajući o svađi sa mužem. Njen muž je prethodnog dana  pred prijateljima govorio o tome kako je ona kriva što njihova deca nemaju radne navike. Kada su ostali sami,  rekla  mu je kako je tužna što je tako govorio.  Na seansi smo "odigrale"  scenu razgovora sa prijateljima.  Predložila sam joj da prati kako se oseća i da nekako vizualizuje svoje osećanje. Rekla je da bi ga predstavila kao pšenične klice. Mlade, bledozelene i nežne. Bila sam zainteresovana otkud joj to. Kazala mi je da je to njeno osećanje tako mlado, a opet tako puno potencijala. Predložila sam joj da zamisli da su te klice zelenije i jače i da onda, iz tog osećanja, kaže nešto mužu. Na njeno iznenadjenje, ono što je rekla mužu se razlikovalo  od onoga kako je bilo u realnosti. Rekla mu je da joj to smeta i da nije u redu da govori takve stvari. Rekla mu je: "Ti si kreten". Kada je to rekla, zastala je i počela da priča kako nije u redu reći tako nešto, ali da joj prija. Bila je zbunjena.

Adekvatno osećanje kada nam smeta nečije ponašanje je  ljutnja, ali je možemo izbegavati ako  je povezana sa strahom od gubitka voljene osobe. Kada postanemo svesni ovog procesa, kada dozvolimo sebi da osetimo ljutnju, ne moramo dalje da praktikujemo ovu strategiju. Tada se može javiti zbunjenost jer više ne osećamo tugu, ali još uvek ne umemo da osetimo ni ljutnju. Mozemo naučiti da osetimo svoje autentično osećanje (u psihoterapiji kroz eksperiment), i da onda donesemo odluku o adekvatnoj reakciji. To onda neće biti odvijanje jedne emocionalne navike, već življenje života.

Kada nismo svesni svojih potreba i osećanja,  živimo po emocionalnim navikama i izgradjujemo čitav niz strategija koje nam to omogućavaju. Terminima geštalt terapije, radi se o nedovršenom geštaltu - iz nekih razloga izbegavamo, prekidamo odredjena osećanja, koja su nam isuviše bolna i neprijatna. Ovo, međutim, vodi u neautentičnost, osećanje otuđenosti od sebe, nezadovoljstva i hroničnog manjka energije koja se troši na stalno održavanje distance od stvarnih potreba i osećanja, od onoga što jesmo, kao i na stvaranje lažne, neautentične ličnosti.
U trenutku kada smo spremni da dovršimo nedovršeni geštalt - da postanemo svesni svojih pravih osećanja, može se javiti zbunjenost.

Zbunjenost ukazuje na našu spremnost da prestanemo da se kroz svoje emocije krećemo uz pomoć starih navika. Emoconalne navike se zasnivaju na našem bolu i nelagodi. Kada je čovek spreman da se oslobodi od nekog emocionalnog problema, mora da se oslobodi od onih navika koje se zasnivaju na tom problemu. Onda je zbunjen.
Postoje i katastrofična očekivanja o tome šta će se desiti ako osetimo neko osećanje, da li ćemo moći da ga podnesemo.
Put u geštalt terapiji je put od nedovršenih ka dovršenim geštaltima (celinama). U trenutku kada je osoba spremna da sagleda ili definiše realnost na novi nacin, onda će izaći na površinu razlog zbog čega to ranije nije učinila. Onda ima izbor: može da nastavi po starom, i onda će imati čitav niz psiholoških strategija da to izvede, a koje je razvila tokom života, ili, ako je spremna da savlada svoj otpor, neće imati nikakve strategije za to, i zato je zbunjena. Zbunjenost je pozitivna, jer pokazuje da je osoba spremna da savlada svoje otpore, da završi "nedovršene poslove" i unese promene koje će je voditi boljoj životnoj prilagođenosti i uravnoteženosti.


Terapeut je tu da pomogne klijentu da razvije sasvim novu vrstu strategija. U geštalt terapiji se kao glavni metod rada koristi eksperiment. Eksperiment se ne koristi da bi se klijenet naučio da reaguje na određeni način, već da bi naučio da isprobava i pravi razliku. Na ovaj način postaje sposoban za izbor ponašanja koje zadovoljava njegove autentične potrebe. Eksperiment je suprotno od navike - ne traži ponavljanje nekog ponašanja, već stalno isprobavanje novih ponašanja. Ponašanja koja su usklađena sa aktualnom situacijom.
Zbunjenost je momenat praznine kada osoba ne može više da koristi navike, a još uvek nije naučila da eksperimentiše, da traži uvek nova rešenja koja će voditi promenama. Stalne promene su neminovne - ništa nije uvek isto, drugačiji smo mi, ili naša sredina, ili i jedno i drugo. Zato je potrebno stalno prilagođavanje kroz promene.
Zbunjenost, dobro upotrebljena, je korisna jer vodi promenama i boljoj životnoj adaptaciji.


Danijela

Photo by Nemanja Stojanović