SLUČAJNOSTI

Ako krenemo od toga da svaki uzrok ima posledicu, onda ništa nije slučajno.
Danas mi se dešavao niz stvari, koji me naveo da se zapitam koji su uzroci tih posledica.
Posledica čega može biti to da u jednom istom danu imam dva klijenta čiji su problemi povezani sa stresom?

Pre desetak dana sam imala predavanje i radionicu o stresu i struktuiranju vremena. Temu sam odabrala ja. Do toga je došlo tako što mi je koleginica predložila temu u vezi sa struktuiranjem i upravljanjem vremenom, a ja sam to povezala sa stresom. Imala sam i druge predloge, ali sam se rešila baš za ovaj. Već sam ranije radila anti - stres treninge. Inače se ne bavim ovakvom vrstom posla. Radim pretežno individualnu psihoterapiju. U pomenuti poduhvat sam se upustila zato što mi je bilo interesantno da se bavim njime.
Ključno pitanje je: zašto mi je bio interesantan stres kao predmet pažnje? Naročito uzroci stresa.
Još pre nego što sam dovršila prethodnu rečenicu, imala sam odgovor - zato što ne upravljam dovoljno svojim vremenom i na taj način dovodim sebe u stresne situacije.

U geštalt psihoterapiji pravo pitanje je: "Kako?", a ne "Zašto?", odnosno: "Šta je ono što postižemo time?".
Ovo je nešto čime bi bilo da se pozabavim - šta to postižem dovodeći sebe u stresne situacije? Verovatno postoji neki bolji način za postizanje toga.

Što se tiče mojih današnjih klijenata, pitam se da li je slučajno što imaju sličnu vrstu problema.

Kada se neka osoba reši da dođe na psihoterapiju, dolazi kod psihoterapeuta, koji je takođe obično ljudsko biće, sa svojim problemima i nedostacima. Psihoterapeut ima određena znanja i iskustva koja mu pomažu da prepozna klijentovu egzistencijalnu krizu i na njemu je veći deo odgovornosti za tok terapije. On prilazi neponovljivosti klijentove ličnosti, svestan toga da je njegova ravnoteža narušena, ali da ipak funkcioniše toliko da neravnoteža u njemu dovodi do potrebe za ispravljanjem, da je on to već pokušao i da je verovatno već delimično uspeo u tome, ali mu je to nedovoljno i potrebna mu je pomoć. Psihoterapija je samo jedan od načina rada na problemima psihološke prirode koji se odvijaju uz pomoć drugih ljudi. Kao i sve što radimo uz pomoć drugih ljudi, određen je ne samo našom ličnošću, nego i ličnostima svih onih koji u tome učestvuju. U procesu psihoterapije učestvuju klijent, (ili grupa) i psihoterapeut. Sve te ličnosti kreiraju psihoterapijski ambijent. Ovaj ambijent može da se oseti i da prepozna, i svaki potencijalni klijent na njega reaguje tako što može da dolazi ili ne dolazi na psihoterapiju kod određenog terapeuta. Isto važi i obrnuto, terapeut oseti svog klijenta i može prepoznati da mu je od psihološke koristi da sa njim radi (da mu bude od pomoći i da istovremeno oseća podsticaj i motivaciju da to čini), ili da nije. Kao i u svakom ljudskom susretu, i ovde se ljudi nađu, ili ne. Psihoterapija ima za cilj pomoć klijentu, ali ima i povratno dejstvo na psihoterapeuta.

Dakle, psihoterapijski ambijent je jedna celina i u njoj se često slično sličnom privlači, odn. klijent i psihoterapeut se ne "nađu" slučajno.
Zašto je to tako?
Zato što je njegovim učesnicima zajednički cilj da taj problem reše na ovaj ili onaj način.
Ono po čemu se psihoterapijski ambijent razlikuje od drugih oblika udruživanja ljudi koji imaju sličan problem jeste način na koji se taj problem rešava. Terapijski ambijent podstiče klijenta da postane svestan svog problema i da ga razrešava upravo na taj način, svesnošću.
Što se tiče terapeuta, njegov problem nije u fokusu terapije, ali kada veći broj klijenata ima sličan problem, on na neki način postepeno, kroz ponavljnje, stvara u ličnosti terapeuta jednu povoljnu klimu da i on postane svestan svog problema.

Ljudi se niti susreću, niti rastaju slučajno. Niti nam se bilo šta dešava slučajno.

Danijela











Photo by Nemanja Stojanović